Насловна страна
Добро дошли!

Историјска библиотека је енциклопедија на српском језику у којој можете наћи занимљиве текстове из области политичке и војне историје, као и историје књижевности. Ако смо вам се свидели, ако имате неки предлог или конструктивну критику, упишите се у нашу Књигу утисака.

Historical Library is an encyclopedia in Serbian language in which you can find interesting texts about different subjects from political and military history. If you liked us, if you have any suggestion or constructive objection, please, sign into our Guestbook.

Позајмите глас Историјској библиотеци!
Readernaut
Историјска библиотека жели да учини своје садржаје доступним слабовидим особама или особама које имају потешкоћа у читању, и за то сте нам потребни ви и ваш глас!
Ако сте заинтересовани, кликните
овде!
Препоручујемо
zica.jpg

Ктиторска делатност светог Саве обухвата његов рад на обнови и подизању бројних цркава, манастира и других верских објеката у Србији, на Светој гори, у Солуну и Палестини. Своју ктиторску делатност Сава је започео у Ватопеду где је даривао овај грчки манастир у ком је боравио. Затим је заједно са оцем, монахом Симеоном (рашки жупан Стефан Немања), подигао манастир Хиландар на Светој Гори. >>>

servantes-hauregi.jpg

Мигел де Сервантес Сааведра је био шпански песник, драматург и изнад свега прозни писац. Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента. Живот Мигела Сервантеса је до 18. века био непознаница и постављао je многе недоумице. Систематско истраживање јавних и приватних архива почело је тек у 18. веку и наставило се до данас, чији је резултат обимна документација коју данас поседујемо о овом великом шпанском писцу, песнику и драматургу. >>>

zrc395.jpg

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар. У теорији, Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. >>>

ana-savojska-detalj.jpg

Ана (Ђована) Савојска (рођена око 1306, умрла око 1365) била је савојска грофица и друга супруга византијског цара Андроника III Палеолога. У периоду после супругове смрти, од 1341. до 1347. била је један од регената који су владали у корист њеног малолетног сина Јована V Палеолога. Период овог намесништва поклопио се са катастрофалним грађанским ратом који су регенти морали да воде против претендента Јована Кантакузина. После победе Јована VI Кантакузина, Ана је 1351. упућена у Солун где је остала све до своје смрти управљајући градом као својим поседом. Рођена је око 1306. као ћерка савојског грофа Амадеа V Великог (1285—1323) и Марије од Брабанта. У Савоји је провела детињство, а у октобру 1323. остала је без оца кога је наследио њен полубрат Едoардо (1323—1329). Као девојка боравила је у Паризу где је учествовала у дефилеу удавача пред француским краљем Шарлом IV. >>>

iraklije-i-casni-krst.jpg

Ираклије је био византијски цар који је владао од 610. до 641. године. На власт је дошао тако што је збацио с престола свог претходника Фоку. Ираклијеву владавину карактеришу пре свега велике борбе које је Византија морала да издржи и на истоку, у азијским, и на западу, у европским провинцијама. Иако се Аварски каганат распао након неуспешне опсаде Цариграда 626. године, словенска племена су незадрживо населила Балканско полуострво које је на тај начин дефинитивно отргнуто од византијске врховне власти. >>>

ОстракизамВиријатов устанакЈован VI КантакузинБан БорићБајазит IМировна нота Бенедикта XV (1917)Јован ВладимирОдевање Срба у Хабзбуршкој монархији 18. векаСрпско војно племство у Војној граници 18. векаЖофроа де ВилардуенГеоргије МагарашевићПетар ТекелијаАна СавојскаСтефан МусићПолемика Вука Караџића и Милована ВидаковићаМилован ВидаковићПарсифалСрпска војска у БизертиМанастир МоштаницаРихард ВагнерДимитрије ДавидовићКонстантин ВеликиМарија МедичиДвор у средњовековним српским земљамаСредњовековни српски владарМавро ОрбинАларих IИларион РуварацМара БранковићЈустин IIБрунхилда од АустразијеЦарица СофијаБитка на ЈармукуСтара српска књижевностЈустинијан II РинотметСвети СаваИраклијеКтиторска делатност Светог СавеСулејман I ВеличанствениСвета ЈеленаЛеовигилдКонстантин IVПад Београда (1521)Андроник I КомнинХиспанијаВизиготска ХиспанијаСимонидаЦарица ТеодораПетар ВеликиВелизарОпсада Београда (1456)Деколонизација АфрикеМуслиманско освајање Иберијског полуострваДон КихотВизиготиМигел де СервантесЗападно римско царствоКарло VСтефан ДушанЂауме I од АрагонаАлмогавери
Рекли су…

Који је пољски краљ, по твом мишљењу, био најглупљи ?[...]Ја ћу ти рећи да је најглупљи пољски краљ био Јан Собјески, и то зато што је ослободио Беч од Турака. А најглупљи руски цар сам ја, јер сам помогао Аустријанцима да угуше мађарску буну.

Николај I (1825—1855), руски цар, у писму из 1854. упућеном генералу ађутанту грофу Ржевуском

Препоручујемо…

Гоја:3. мај 1808.

Стрељање родољуба у Мадриду 3. маја 1808. јесте једна од две Гојине слике са родољубивим мотивима шпанског устанка против окупације Наполеонових снага у мају 1808. насликане на иницијативу кардинала Луиса де Бурбона. Ова слика, иако замишљена као знак сећања на родољубе погинуле на почетку рата за независност, заправо је, према наводима појединих тумача, својеврстан израз апсурдности смрти и умирања за отаџбину. >>>

goja-3-maj.jpg

Творци записа, разуђеног жанра старе српске књижевности, оставили су белешке о најразличитијим догађајима, личним душевним стањима и природним појавама. За разлику од химнографских и хагиографских дела где теме из брачног живота, неверства и других породичних дешавања нису могле бити укључене... >>>

Од свих личности српске средњовековне историје краљ Марко, син краља Вукашина Мрњавчевића, једини је присутан у свим облицима усменог књижевног стваралаштва. По броју умотворина у којима се јавља са њиме се може поредити можда још само свети Сава, али у народној епици која се сматра врхунцем усменог... >>>

Мајски преврат (1903) и устоличење Петра Карађорђевића за краља Србије поставили су пред политичке делатнике не само проблеме на пољу унутрашње и спољне политике, већ и на пољу идеолошког обликовања новог стања. То обликовање текло је у два правца — декултивизација и заборав претходне династије... >>>

Веридба између Берте од Зулцбаха у Цариград и цара Манојла I Комнина била је једна од најдужих у историји, што захваљујући неким несрећним околностима, што захвауљујући самом Манојлу који је упорно избегавао женидбу пуне четири године. Манојло I Комнин, једина сачувана представа цара на... >>>

Убиством кнеза Михаила 1868. године гаси се главна линија Обреновића. Иако кнез Михаило није оставио законитог наслиједника, он је имао сина из једне љубавне авантуре! Велимир Теодоровић (1849—1898), син кнеза Михаила Обреновића. Извођач: Славица Прпа. Након неуспјешног... >>>

Појава и ширење ватреног оружја по бојиштима Европе у позном средњем веку водиле су ка једној од фундаменталних промена у историји ратовања. Топови и лично ватрено оружје — претече пушака и пиштоља — споро су истискивали традиционално наоружање али су тамо где су се појављивали у већем броју... >>>

Житије деспота Стефана Лазаревића које је изашло из пера Константина Филозофа представља специфичан текст старе српске књижевности. Иако је несумњиво стварао у складу са основним поетичким начелима хагиографије, Констнантин Филозоф велику пажњу посвећује политичкој и војној делатности деспота... >>>

Лукавство Словена приликом њихових упада на византијску територију било је познато и византијским писцима. Један од градова који је пао у словенске њихове руке био је и Топер (Топир) Виктор Васнецов, Бој Скита са Словенима, уље на платну из 1881. године. Романтичарски приказ из 19. века. ... >>>

Године 1875. плануо је устанак у Босни и Херцеговини против турске управе. У исто вријеме јавља се у Србији јак покрет који се залагао за рат са Турском. Средином 1876. под великим притиском јавности Србија и Црна Гора објављују рат Турској и почињу војне операције. У редовима српске војске током... >>>

За разлику од нацистичке Немачке политика фашистичке Италије према Јеврејима била је знатно умеренија. У Италији није постојала дуга традиција антисемитизма па и поред доношења расних закона у Италији они се нису стриктно спроводили. Иако се ова политика током Другог светског рата мењала, највећи... >>>

Да ли сте знали? Занимљивости месеца

Велики жупан Стефан Немањић покушао је да добије краљевску круну од папе први пут у последњим годинама 12. века. Иноћентије III је позитивно одговорио на молбу српског владара, одредио кардинала Јована, бискупа Витербоа у Лацију, као легата који ће обавити крунисање, али је читав подухват на крају пропао због противљења угарског краља Имреа.1

Владимир Вијановић, познат као „Влада Револуција“ због учешћа у студентској побуни у Београду 1968. године захваљујући глумцу Зорану Радмиловићу статирао је у телевизијској серији „Више од игре“ 1977. године. Када се сазнало о коме је реч, сцене где се он појављивао уклоњене су.1

Пре епохе Крсташких ратова, према сачуваним изворима, својеврсни рекордер по броју ходочашћа у Свету земљу био је Фулк Нера, гроф од Анжуа. Он је у Јерусалим ходочастио четири пута — 1003, 1008, 1035. и 1038. године.2

Најновије… Из архиве Историјске библиотеке…

ТЕКСТОВИ

АНЕГДОТЕ

fernando-svetac.jpg

Фернандо III од Кастиље и Леона (шп. Fernando III de Castilla y de León), Светац (шп. el Santo), био је краљ Кастиље (1217—1252) и Леона (1230—1252). Рођен је у манастиру Валпараисо, у Замори 1198. или 1199. године, а умро је у Севиљи 1252. године… >>>

codex-argenteus.jpg

О Вулфилином животу сазнајемо из више извора: од аријанских писаца, то су једно писмо његовог ученика Аксентија из Дорострума (данас Силистра у Бугарској) које је у 5. веку забележио аријански теолог Максимије на маргинама капиталног дела Амброзија Миланског, De Fide… >>>

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported