Кликај на сличицу и прочитај причицу!
КРАТКЕ ПРИЧЕ
ЧЛАНЦИ
Мис Аделин Павлија Ирби или само мис Ирби, како је позната у српској културној историји, је рођена у Енглеској гдје је завршила своје школовање. Путујући Европом са својом пријатељицом мис Макензи, пожељела је да посјети и балканске земље које су се у том периоду још увијек налазиле под Турском. По повратку у Лондон објавила је свој путопис под називом: Путовање по славенским земљама Турске у Европи.
|
|
| Мис Аделин Павлија Ирби |
Очаране народом Босне, две Енглескиње су се 1866. године вратиле у Сарајево. По доласку у Сарајево мис Ирби је уз помоћ мис Макензи почела да ради на оснивању установе у којој би се школовале Босанске дјевојчице. Тако је 1869. године уз помоћ средстава које је осигурала у Енглеској отворила женску школу у Сарајеву. На почетку самог рада Мис Ирби је имала непријатности због своје школе. И православци и католици гледали су с неповјерењем на њихов рад с обзиром да су двије Енглескиње биле протестанткиње, а прве учитељице пруске ђаконице. Мис Ирби је, да би показала добру вољу, отпустила пруске ђаконице и запослила учитељицу Сару Панић из Београда и учитеља Симу Чајкановића из Сарајева. Иако је школа била отворена за све вјероисповјести, углавном су је похађале српске ученице, тако да се школа ускоро почела у извјештајима и документима звати српска женска школа. Године 1874. је умрла мис Макензи, али то није омело мис Ирби да настави са подучавањем српских дјевојчица. У школи се учила основна писменост, ручни рад, историја као и основе лијепог понашања. Школу су прво похађала дјеца из богатих српских породица, да би касније како се школа стабилизовала, све се више окретала сиромашнима. Тако је пред устанак 1875. ову школу похађао велики број ђака којима је она била и друга кућа, пружајући име смјештај, храну и одјећу. По избијању устанка, Мис Ирби је затворила школу, и вратила се у Енглеску како би потпомогла устанак скупљајући прилоге у намирницама, новцу и одјећи за избјегло српско становништво.
Након успјешног прибављања потребних средстава отишла је у околину Пакраца гдје се налазила повећа српска избјегличка колонија. Тамо је отворила још двадесетак школа које је похађало између 1500 и 2000 дјеце. Године 1877. под притиском тадашњег режима у Хрватској, које је почело да је сумњичи и прогања Србе, Мис Ирби је затворила све своје школе и напустила Славонију. Отишла је у Книн гдје је отворила четири нове школе, које је похађало 180 ђака. Тамо јој је помагала још једна Енглескиња, мис Џонстон. Племенити рад мис Ирбијеве није се ограничио само на подизање школа. Она је помагала избјеглице и на друге начине — у Далмацији је средствима која су јој стизала из Енглеске подигла колибе у које је смјестила око 120 породица. Због свих њених залагања мис Ирби је у народу постала племенита Ирби.
По завршетку устанка и са уласком окупационих Аустро- Угарских снага у Босну, Мис Ирби се вратила у Сарајево гдје је наставила свој добротворни рад. Она је са собом у Сарајево повела и 40 сирочади из Далмације. Мис Ирбина школа се након неког времена претворила по тадашњим схватањима у средњу школу. Школовање је трајало 8 година. Из ових клупа створила се прва генерација Српкиња интелектуалки у Босни и Херцеговини. Оне су се касније запослиле у српским школама широм Босне и Херцеговине гдје су радиле као учитељице. Мис Аделин Ирби је умрла у септембру 1911. године. По њеним ријечима, њен рад у Босни и Херцеговини био је мотивисан жељом да помогне једном напаћеном народу.
Када сам дошла у Босну, видјела сам један добар и срцем велики народ. Несрећа тог народа и патње његових синова пробудиле су у мени осјећај милосрђа и ја сам одлучила да свој живот посветим раду да се ублаже те патње и умање те несреће.
Литература
Митар Папић, Трагом културног насљеђа, Сарајево 1975.
