Подељени град: за и против Победника

Поводом постављања Мештровићевог дела, кипа Победника, развила се у београдској јавности 1927. године читава полемика, вођена неретко на врло ниском нивоу. Овом полемиком исказана су конзервативна схватања једног дела београдске јавности. Критичарима је сметао наг споменик и недостатак српских националних обележја. Након Првог светског рата у београдском културном животу у готово свим гранама уметности тињао је сукоб између модерних и традиционалних схватања. У случају Победника традиционална схватања уметности и конзервативни назори однели су краткотрајну победу.


**Победник** на Калемегдану. Постављање овог Мештровићевог дела пратила је жестока расправа.
Победник на Калемегдану. Постављање овог Мештровићевог дела пратила је жестока расправа.

Извођач: Драгица Новаковић. >>>

Након завршетка Другог балканског рата Љуба Давидовић, тада председник Београдске општине, писао је Ивану Мештровићу да је одлучено да се подигне чесма у част српских победа у балканским ратовима. Мештровић је већ 1913. године израдио модел за фонтану која је требало да буде постављена на Теразијама и тај модел је прихватила Београдска општина. Чесма је требало да се састоји из бронзаног кипа висине пет метара, стуба на којој стоји фигура са педесет бронзаних маски, камене шоље са двадесет маски и четири камена лава који носе шољу. Мештровић је одмах отпочео радове на фонтани, али их је прекинуло избијање Првог светског рата па је сачувана само средишња фигура (данашњи Победник) и седам лављих маски које су отпремљене у Чешку на ливење. По окончању рата поново су са Мештровићем вођени преговори о подизању чесме, а приведени су крају тек 1923. године када је Коста Кумануди постао председник Београдске општине. Кумануди је предложио, а Мештровић пристао да се до проналажења коначног решења Победник постави на постамент на Теразијама.

Одмах по почетку копања темеља почеле су чаршијске приче и јавне расправе по новинама. Постављано је питање да ли победник сме бити наг и да ли се може замислити Победник без опанака и шајкаче. Велика кампања која се око овог питања покренула показала је склоност ка олаком просуђивању о питањима о којима знатан део учесника расправе није много знао, као и ка личној дисквалификацији неистомишљењика, иако је такође било и оних који су подржавали Мештровића истичући његове заслуге за југословенску ствар. Мештровић је, наиме, још на великој изложби у Риму 1911. године одбио званичну понуду да излаже у павиљону Аустро-Угарске и своје Косовске фрагменте излагао је у павиљону Краљевине Србије што је представљало својеврсну сензацију.

Хајку на Победника у београдској штампи покренуо је Петар Одавић 10. априла 1927. написом у листу Правда. Он је негирао уметнички карактер Мештровићевог дела и критиковао је пропорције кипа и намрштеност његовог лица. Полемика се брзо проширила па је од 21. до 23. маја у Политици вођена естетско-морална анкета која је требало да испита мишљење становништва о Победнику. Расправа је убрзо са естетског пребачена на политички терен — радикали су махом били против, а демократе за подизање споменика. Истицано је да је скулптура без националних обележја и да по речима Светолика Стевановића не представља ратног већ спортског победника и да би добро пристајао за арену у Цариграду где се хрву пеливани. Војислав Илић Млађи сматрао је да би овакав споменик штетио јавном моралу, а предложио је и оквирна решења за изглед спомена српске победе:

за споменик Велике Српске Победе потребан је шири замах, дубља и сложенија концепција у којој неће бити превиђен ни удео српске жене, ни херојизам страдања српске деце, у којој ће доћи до изражаја: не толико груба физичка снага Победника и његова оријашка мускулатура, колико његови титански напори, полет његове несаломљиве душе, лепота његовог одушевљеног елана, његове вере у Победу и његовог стремљења к Сунцу и Идеалу.

С друге стране, у одбрану Победника стали су неки од најистакнутијих српских интелектуалаца који су сматрали да је недопустиво пре свега такво мешање у уметничко стваралаштво. Истицан је такође велики број примера из светске уметности где је наго људско тело приказивано на највишем естетском нивоу. Свештенство српске православне цркве било је подељених гледишта. Београдски свештеници су махом осуђивали овакав споменик сматрајући да се тиме крши јавни морал, док су они из унутрашњости великим делом имали позитивно мишљење о споменику наводећи притом да се и Исус Христос у православној иконографији неретко приказује наг, а наводили су и поједине библијске стихове у којима се слави лепота људског тела. Против јавне хајке због нагог споменика нарочито су иступале поједине истакнуте Београђанке сматрајући да је то лажно моралисање. Поједини истраживачи сматрају да је то био један од показатеља женске еманципације у друштву међуратног Београда. У штампи се појавило интересантно поређење које је направила једна мајка:

Када сам у црне године рата слала дечицу у шуму нисам им говорила Чувајте се вука! него пазите да се не упустите у разговоре са каквим лепо обученим пролазником. Тако и београдским девојкама не бих рекла Чувајте се голог споменика већ Пазите се добро разних кицоша на корзоу.

Подељена мишљења и јавна хајка довели су до тога да Општина прекине радове. У јуну 1928. године Мештровић је обавештен да ће споменик бити постављен на Калемегданској тераси. Победник је такође преименован у Весник, а откривање споменика уклопљено је у прославу десетогодишњице пробоја Солунског фронта.

Литература

Радина Вучетић-Младеновић, Побеђени Победник. Полемике уочи постављања Мештровићевог споменика, Годишњак за друштвену историју VI (1999), св. 2, стр. 110—123.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported