Словенски тројански коњ

Лукавство Словена приликом њихових упада на византијску територију било је познато и византијским писцима. Један од градова који је пао у словенске њихове руке био је и Топер (Топир)…


**Виктор Васнецов**, Бој Скита са Словенима, уље на платну из 1881. године. Романтичарски приказ из 19. века.
Виктор Васнецов, Бој Скита са Словенима, уље на платну из 1881. године. Романтичарски приказ из 19. века.

Прокопије, Менандар Протектор и Теофилакт Симоката описивали су словенску војну опрему, њихова насеља, као и начин њихова ратовања. Они наводе да се Словени не боре на отвореном пољу, већ увијек непријатеља вребају на неприступачним мјестима и склони су лукавству. Када се нађу пред непријатељем, они прво покушају да га заплаше виком и галамом, а ако је непријатељ остао миран, они се дају у бијег и траже мјеста за скривање. Ипак, ратујући са византијском војском и њихов начин ратовања постао је савршенији, па поред тога што су били вјешти у прелажењу ријека, они су почели да побјеђују и на отвореном пољу, али и да граде опсадне справе и заузимају тврђаве.

Године 550. група од 3 000 Словена је прешла Дунав и почела да пљачка византијску територију на Балкану. Након неког времена они су се раздијелили у двије групе: прва је бројала 1.800 људи, а друга 1.200 људи. Византијска војска која им се супроставила, била је поражена и у Илирику и у Тракији. Посебно тежак био је пораз команданта коњице Азбада, кога је поразио други словенски одред у Тракији док је предводио елитне коњаничке јединице из тврђаве Цурул. Прокопије наводи да су Словени побили многе Византинце који су бјежали, а самог Азбада су ухватили и бацили га на разбуктан огањ и спалили, претходно му скинувши ремење са леђа.

Након ове побједе, Словени су дошли пред град Топер, који се налазио у југоисточној Тракији у подножју планине Родопи. Како војно нису били способни да заузму град, они су прибјегли лукавству. Наиме, један дио њих посакривао се на неравном земљишту у околини града, док су други, којих је било бројчано мање, изашли на оближње брдо испред источне градске капије и почели да вичу и изазивају браниоце у нади да ће их намамити да крену на њих. Ови на градским зидинама, када су видјели малу групу Словена пред градом, охрабрили су се, одважно изашли из града и кренули у потјеру за групицом Словена који се дадоше у трк и хитрим кораком побјегоше ка својим саборцаима који су спремни чекали у засједи. Када је византијска војска дошла довољно близу, Словени су је на препад напали, опколили и потпуно уништили.

Пошто је тако град остао без бранилаца, Словени су одлучно кренули да га заузму. Становници унутар зидина су се бранили како су знали и умјели — бацали су камење на Словене и поливали их врелим уљем, али су их Словени засули стријелама и потисли их са руба зидина, тако да су могли без сметњи да преко мердевина уђу у град и заузму кључне позиције на зидинама. Када су заузели град, побили су све мушке становнике у њему, а жене и дјецу су одвели у робље.

Литература

Историја народа Југославије I, Београд 1952.
Византијски извори за историју народа Југославије (уредник Љ. Максимовић), Београд 2007. (фототипско издање).

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported