Стаљин и атомска бомба: прва сазнања

Атомско оружје чију су моћ САД демонстрирале крајем Другог светског рата унело је сасвим нове параметре у стратешко размишљање две суперсиле које су након окончања рата убрзо постали глобални такмаци. Ипак, брзо заоштравање хладноратовског антагонизма, за Совјетски Савез је значило извесну стратешку инфериорност јер није поседовао нуклеарно оружје. Отуда у спољној политици често опрезност и суздржаност, коју су и совјетски званичници тумачили као последицу изостанка атомске бомбе у совјетском арсенал, па је због тога развијање атомске бомбе за совјетско руководство било прворазредан интерес…


**RDS-1**, прва совјетска нуклеарна проба изведена 29. августа 1949. године. У америчким извештајима је обележена као Џо 1, што је алузија на Јосифа (енглески //Joseph//, скраћено //Joe//) Стаљина.
RDS-1, прва совјетска нуклеарна проба изведена 29. августа 1949. године. У америчким извештајима је обележена као Џо 1, што је алузија на Јосифа (енглески Joseph, скраћено Joe) Стаљина.

Американци никако нису могли да политичким путем одрврате СССР од производње сопственог нуклеарног оружја. Совјети су своју бомбу почели да развијају онда када су Американци већ први пут употребили своје нуклеарно оружје, иако је Стаљин одобрио истраживачки пројекат у овој сфери још 1942. године. Совјетски званичници могли су бити и раније обавештени да је развој нуклеарног оружја могућ. Наиме научни дописник Њујорк тајмса, Вилијам Лоренс, објавио је 5. маја 1940. чланак у коме је тврдио да Немци издвајају уранијум 235 ради производње бомбе. Без обзира на то што овај чланак није доносио тачне податке, привукао је пажњу Георгија Вернадског, историчара и професора на Универзитету Јејл, па га је проследио свом оцу, совјетском минерологу Владимиру Вернадском који га је даље проследио Академији наука СССР-а. Убрзо је била формирана Комисија за уранијум која је установила да је ланчана реакција уранијума могућа и препоручила је да се приступи систематском испитивању налазишта уранијума на територији СССР-а. Немачки напад на СССР 1941. године одложио је ова истраживања јер је рад већине совјетских физичара био усмерен на послове који су у том моменту изгледали важнији. Неки од совјетских шпијуна регрутованих током 30-их година на Универзитету Кембриџ почели су да прате британска нуклеарна истраживања и највероватије је Кернкрос изввестио да Лондон и Вашингтон заједнички раде на производњи атомске бомбе. Лаврентиј Берија, шеф НКВД-а, одмах је обавестио Стаљина који је у први мах био подозрив према овој информацији: Ја у то не верујем. И ја вам саветујем да не поверујете да је могуће добити рат користећи само један хемијски елемент који до сада нико није видео. Не личи ли вам то на чисту пропаганду? Није ли нам то подметнуто да би одвратило наше научнике од рада на новим врстама оружја за потребе армије?

Супротно препорукама свог шефа изгледа да је Берија наставио да се интересује за овај проблем — нове извештаје прикупљали су не само совјетски шпијуни у Британији, већ и агенати који су неговали везе са америчким физичарима, укључујући и Роберта Опенхајмера, који ће убрзо постати директор Пројекта Менхетн. Није познато колико су важних података донели ови контакти, али је позато да су Совјети добили доста корисних информација од немачког научника у емиграцији, Клауса Фукса, који се придружио британском пројекту и који се убрзо придружио својим колегама у Лос Аламосу. Стаљин је био индиферентан према свим овим извештајима све до пре једног готово потпуно маргиналног догађаја. Наиме, совјетски физичар Георгиј Флеров, тражећи цитате о свом раду у америчким и британским часописима, приметио је да се у њима више не појављују чланци о нуклеарној физици. Његови надређени били су потпуно незаитересовани за ово откриће па се Флеров осмелио и априла 1942. обратио се лично Стаљину наводећи да, ако Савезници крију ова истраживања, она свакако могу бити од велике важности. Парадоксално је, како Гедис примећује, што је тежња да се Пројекат Менхетн држи у најстрожој тајности заправо допринела да се он открије у СССР-у. Схативши о чему је реч, Стаљин је одмах наредио да се појача шпијунска активност у вези са атомским оружјем у САД, Великој Британији и Немачкој. На примедбу једног совјетског физичара зашто не пита своје савезнике о овом питању, Стаљин је одговорио како је наивно веровати да би они открили тајну потенцијално одлучујућег оружја. Изгледа да ни Рузвелту нису биле потпуно стране овакве идеје, али је он у септембру 1944. прихватио Черчилово гледиште да се подаци о нуклеарним истраживањима не уступају трећој страни. Рузвелт је био обавештен и о неким совјетским шпијунским активностима, али нису биле предузимане додатне мере да се ово осујети, вероватно јер би додатна конспиративност била контрапродуктивна и додатно би указала колико су истраживања значајна.

**Андреј Сахаров** (1921—1989) и **Игор Курчатов** (1903—1960), очеви совјетског нуклеарног програма.
Андреј Сахаров (1921—1989) и Игор Курчатов (1903—1960), очеви совјетског нуклеарног програма.

Изгледа да су шпијунске информације поприлично допринеле развоју совјетског нуклеарног оружја. Марта 1943. Игор В. Курчатов, водећи совјетски нуклеарни физичар, оценио је да су ове информације имале непроцењив значај за државу и науку. Током рата, истраживања су текла споро, што због огромних материјалних разарања, што због малобројних познатих налазишта уранијума на совјетској територији. Совјети су чак 1943. покушали да од САД купе неопходне количине уранијума, а Американци су, страхујући да би одбијање совјетске наруџбине потврдило открића шпијуна чије су размере рада они само наслућивали, продали извесне количине, додуше много мање него што су СССР-у биле потребне. Тек када је Црвена армија ушла у Немачку и Чехословачку, ситуација са уранијумом се поправила јер је тамо било познатих налазишта.

Труман је обавестио Стаљина о постојању бомбе на конференцији у Потсдаму 24. јула 1945. године. Стаљин је на то смирено одговорио како се нада да ће бомба бити употребљена на прави начин против Јапанa — већ је знао за могућност производње таквог оружја иако размере разорне моћи ни он, као ни многи други званичници, није могао ни да наслути. Стаљин је својим физичарима саопштио: Хирошима је потресла свет. Равнотежа је нарушена. Направите бомбу — она ће од нас отклонити велику опасност. Када му је Стаљин пребацивао што касне са прозводњом бомбе, Курчатов се правдао указујући на огромне губитке СССР-а у рату: Толико тога је било уништено, толико људи је изгубило животе. Земља живи на рационалисаном снабдевању близу глади, ничега нема довољно. Стаљин је на ову примедбу хладнокрвно одговорио:

Док дете не заплаче мајка неће знати шта му је потребно. Тражи шта хоћеш. Нећеш бити одбијен. Ми увек можемо учинити да неколико хиљада људи живи добро … и боље него добро, у сопственим дачама, тако да се могу опустити, и да имају сопствене аутомобиле. … Није било потребно трошити време и труд на рад малог обима, треба радити широко, у размерама Русије и … у том погледу ће се пружити највећа помоћ.

Стаљин је свакако располагао са подацима о томе колико је амерички нуклеарни арсенал скроман, па није страховао од директног удара, али јесте од потенцијалних уцена. Молотов се касније присећао како бомбе бачене на Јапан нису, заправо, биле уперене против Јапана него против Совјетског Савеза. Они су нам поручили: имајте на уму да ми имамо атомску бомбу, а и ви је немате, и десиће се ово ако учините погрешан корак. Судећи по раној генези америчке нуклеарне политике, оваква страховања нису била потпуно неоправдана, а совјетска дипломатија је одлучила да прокламује став како нуклеарно оружје ништа не мења у равнотежи снага.

Стаљин је био свестан снаге атомског оружја пошто су совјетски научници обишли Хирошиму две недеље после нуклеарног удара а посматрали су и прву послератну пробу на атолу Бикини 1946. године. Инсистирао је зато на строгој конспиративности истраживачких објеката, па су многи били изграђени испод земље а један чак и испод језера! Када су совјетска нуклеарна истраживања поодмакла 1948. године, Стаљин је југословенском званичнику Миловану Ђиласу саопштио: То је моћна ствар, моћна! Коначно 29. августа изведена је прва совјетска нуклеарна проба. Вест о томе била је саопштена три недеље касније, мада су Американци, прикупљајући узорке из ваздуха, и раније схватили да је унутар територије СССР-а дошло до нуклеарне експлозије. Судећи према досадашњим историографским истраживањима, амерички нуклеарни монопол није много утицао на совјетске политичке одлуке. Трка у нуклеарном наоружању, важна саставница Хладног рата, могла је да почне…

Литература

Џон Луис Гедис, Хладни рат. Ми данас знамо, превео Предраг Симић, Клио, Београд 2003.
David Holloway, Stalin and the Bomb: The Soviet Union and Atomic Energy 1939—1956, New Haven; London: Yale University Press, 1994.

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported