Божидар Ферјанчић (17. фебруар 1929, Београд — 28. јун 1998), је био српски историчар, професор на Филозофском факултету и академик.

Школовање и академска каријера

На Филозофском факултету у Београду дипломирао је историју (1953), а специјализовао је византологију. Прво је радио као библиотекар Семинара за византологију, затим као професор средње школе, а 1957. изабран је за асистента наФилозофском факултету на одсеку за историју. Година 1960 је вишеструко значајна у животу Божидара Ферјанчића — те године је одбранио докторску тезу под именом Деспоти у Византији и јужнословенским земљама која је потом објављена у издању Византолошког института и изабран је за доцента на катедри за историју Византије. Био је један од почасних потпредседника Међународне асоцијације византолога.

Године 1965. постао је вандредни професор Филозофског факултета, а редовни 1970, 1973. је наследио Георгија Острогорског на месту шефа Катедре за византологију, а од 1977. и на месту директора Византолошког института. Такође је био и управник Одељења за историју и продекан Филозофског факултета, као и дописни члан САНУ (1978), десет година касније и као редовни члан САНУ.

Научни рад

Ферјанчић је наставио дело свог учитеља Георгија Острогорског и својим радом допринео стварању београдске византолошке школе. Његова проучавања су се углавном концентрисала на византијско друштво, институције и економију из позног периода Византијског царства. Такође су предмет Ферјанчићевог интересовања и проучавања били односи Византије са словенским народима. Његова докторска теза, Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, веома је значајна за познавање царских достојанстава у Византији и у државама које су биле под њеним утицајем. За ову тему такође су битне његове студије о севастократорима (1968) и кесарима (1970) у којима је објаснио феномен савладарства у доба Палеолога. У својим делима Тесалија у XIII и XIV веку, Београд 1974, и Византијски и српски Сер у XIV столећу, Београд 1994, бави се византијским провинцијама, а у Поседима византијских провинцијских манастира у градовима (1980), Огледима о парохијском свештенству у позној Византији (1983), Племству у епирској држави прве половине XIII века (1986) покренуо је нове, до тада апсолутно необрађене теме.

Ферјанчић је велики број својих дела и истраживања посветио византијско-српским и јужнословенским односима. Посредством византијских извора и проучавања византијско-српских односа Ферјанчић је веома допринео бољем упознавању појединих личности и догађаја из историје српског народа. Културни утицај Византије на српску државу се огледа у владарској идеологији, начину рада дворске канцеларије и начину писања владарских аката. Настављајући рад Острогорског, Ферјанчић је такође својим радом указао на велики утицај Византије на српску дипломатику. Писао је о византијској дипломатици, деспотским повељама, повељама севастократора и кесара.

Посебно је значајан његов рад на колекцији Византијски извори за историју народа Југославије, у којој је сам испунио другу књигу са одломцима из списа цара Константина VII Порфирогенита, дао важне прилоге у трећој и четвртој а нарочито у шестој књизи, где је саопштио читаву књигу одломака из Нићифора Григоре и Јована Кантакузина. Нарочиту пажњу је поклањао проучавању списа Константина Порфирогенита али и других извора као што су византијске кратке хронике. Општи преглед ових списа дао је у књизи Византија и Јужни Словени објављеној у Београду 1966. године.

Ферјанчић је, у сарадњи са Симом Ћирковићем, објавио прву стручно написану монографију о цару Душану, Стефан Душан, краљ и цар (Београд 2005). Поред популарног издања, планирано је да се објави и издање Византолошког института САНУ које ће обухватити и критички апарат. Библиографија његових радова објављена је у годишњаку САНУ број 86 из 1979. године.

Литература

• Енциклопедија српске историографије. Божидар Ферјанчић, Београд 1997.
• Годишњак САНУ 86, 1979.