Хиспанија

КАТЕГОРИЈЕ » САДРЖАЈ » ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА » ИСТОРИЈА СТАРОГ ВЕКА » ИСТОРИЈА СТАРОГ РИМА » ИСТОРИЈА РИМСКОГ ЦАРСТВА » Хиспанија

Хиспанија (лат. Hispania) је била римска провинција која је обухватала територију Иберијског полуострва, то јест територију данашње Шпаније и Португалије.

У 9. веку пре н. е. феничански трговци из Тира основали су колонију на северу Африке и назвали је Картагина која је ускоро преузела примат на западном Медитерану. У току 4. века пре н. е. Картагина је дошла у директан сукоб Римском републиком, дотада регионалном силом на Апенинском полуострву. Испрва, две поморске силе дефинисале су зоне утицаја на Иберијском полуострву. Међутим, сукоб је био неизбежан — већ у следећем веку дошло је до силовитих римско-пунских сукоба у Првом пунском рату (264—241. пре н. е.) који се завршио катастрофално по Картагину. Након овог рата, Рим и Картагина су поделили Хиспанију на зоне утицаја, међутим, није много прошло и избио је Други пунски рат (218—202. године пре н. е.) након кога је Картагина потпуно изгубила Хиспанију и остале прекоморске поседе.

Римско освајање је потрајало пуна два века у току кога су Римљани морали прво да се боре с Картагињанима, а потом са слободољубивим староседеоцима Иберијског полуострва у Келтиберским, а касније и у Кантабријским ратовима. Хиспанија је такође била поприште унутрашњег сукоба самих Римљана: од 76. до 71. године пре н. е. Квинт Серторије је подигао устанак у Лузитанији против диктатора Суле и успео да овлада већим делом полуострва све док није био послат Помпеј који га је поразио. Након овог, нови сукоб између двојице великих римских војсковођа, Цезара и Помпеја, одиграо се баш у Хиспанији у којем је Помпеј претрпео тежак пораз у бици код Мунде 45. године пре н. е. Освајање Хиспаније се завршило са завршетком Кантабријских ратова 19. године н. е.

У првим вековима наше ере Хиспанија је била једна од области у којој је романизација узела маха. Период просперитета пресечен је током кризе 3. века, а у 4. веку Хиспанија, као и Галија, постаје поприште покрета багауда против кога су царске власти стално морале да ратују. Такође, током периода од 1. до 4. века наше ере полуострвом се шири хришћанство и то у облику правоверне доктрине дефинисане почетком 4. века на Првом васељенском сабору. Слабљење римске моћи почиње почетком 5. века када из Галије преко Пиринеја пристижу варварска племена Вандала, Свева и Алана, а за њима и Визигота. До пропасти Западног римског царства 476. полуострво су поделила два варварска народа: Свеви, који су формирали државу на самом северозападу полуострва, и Визиготи. После пораза који су им нанели Франци у бици код Вујеа 507. године, Визиготи преносе средиште своје државе из Јужне Галије на Пиринејско полуострво.

FoldUnfold Садржај Етимологија имена Пунска доминација Пунски ратови Римска инвазија Устанци староседелачких племена Келтиберски ратови. Виријатов устанак. Кантабријски рат Грађански ратови Римска доминација Романизација Административна подела и организација Хиспаније Градови и инфраструктура Друштвено уређење Језик и религија Земљорадња и сточарство Занатство Рударство Познате личности Крај Римске доминације Криза Царства и рурализација римског друштва Диоклецијанова реформа Узурпација Константина III Појава хришћанства Варвари у Хиспанији Погледајте и… Напомене Библиографија Литература Референце

Етимологија имена

Први помен Хиспаније у писаним изворима датира из 200. п. н. е. у текстовима песника Квинта Енија. Квинт Еније у уста једног становника Иберијског полуострва ставља следеће речи:

Hispane, non Romane, memoretis loqui me. Annales, 503
Не заборавите да сам вам говорио не као Римљанин, већ као Хиспанац[1].

Грци су називали ово полуострво Офиоуса (Ophioússa), што значи Земља змија, коју су заменили речју Иберија, јер су ту реч често чули од староседелаца и за коју се верује да је се односила на реку Ебро. Естрабон тврди да су оба имена — Иберија и Хиспанија — једно време билa у истој мери у употреби, да би касније римска варијанта преовладала и потпуно потиснула грчки назив[2].

Постоји више теорија о пореклу ове речи. Једна од најзаступљенијих је теорија о феничанском пореклу речи Хиспанија. Феничани су звали Иберијско полуострво Спан или Спанија (Span или Spania). Ово феничанско порекло имена треба сместити у доба првих феничанских упада на јужни део полуострва које су претходиле оснивању Гадеса (Кадиза), што уједно име Хиспанија чини најстаријим именом Иберијског полуострва, старијим и од грчких варијанти Офиоуса, Иберија и Хесперија[2].

Назив Хиспанија налазимо у делима многобројних римских писаца — Помпонија Меле, Плинија, Цицерона, Тита Ливија, Цезара, Катона и Катула. Катул нарочито значајан јер је употребио придев cuniculosa за Иберијско полуострво, што би значило земља у којој има много зечева[2]. Ову теорију је потврдио Самјуел Бокарт 1646. у свом капиталном делу Geographia sacra у којој се налазе два поглавља посвећена Феничанима на Иберијском полуострву. У тим поглављима Бокарт, базирајући се на Катуловој дефиницији Хиспаније као земље зечева, тврди да реч Хиспанија потиче од хебрејског SPN које, прочитано као shaphán значи зец. Ова теорија је одмах била прихваћена у научним круговима и успела је да се одржи до данашњих дана[2].

Готово век касније, 1767, ову теорију је солидним аргументима побио непознати хебрејиста, Севиљанац Кандидо Марија Тригерос[3]. Тригерос у својој дисертацији даје три могућа решења, с обзиром да феничанско писмо, као и хебрејско, не бележи вокале, већ само консонанте. Прва би била тумачење феничанске речи spang што значи "изобиље" и речи aniah, што значи "брод", могла би се извести реч Spania што би значило "брод изобиља". Ако узмемо у обзир да реч тспхан и на хебрејском и на калдејском значи "благо" "скривена ствар", долазимо до другог значења, "земља која скрива благо". Треће значење би било значење које подржава и сам Тригерос, а то је "север", чиме долазимо до тврдње да реч Хиспанија значи "северна земља". Ово тумачење је и најлогичније с обзиром да је Иберијско полуострво Феничанима било заиста "северна земља" с обзиром да су на њега долазили искључиво преко Гибралтара[4].

Најновија теорија долази од два шпанска стручњака у семитској филологији, Хесуса Луиса Кунчиљоса и Хосеа Анхела Заморе, који су у свом делу Основи феничанске граматике (Gramática Elemental Fenicia) изнели закључке до којих су дошли након извршене компаративне филолошке студије више семитских језика и којима побијају теорију о "земљи зечева" из простог разлога што, како они то наводе, Феничани нису знали за ту животињу. По њима, реч Хиспанија највероватније потиче од феничанског I-span-ya, што би значило острво/земља ковача гвожђа (метала). Ову теорију потврђује и чињеница да је рударство на Иберијском полуострву било веома развијено још у доба Тартешана и у доба доласка Феничана који су између осталог, одлучили да оснују колоније на полуострву управо због његових рудних богатстава[5].

Постоје и друге теорије о пореклу имена Хиспанија. Антонио де Небриха, писац прве граматике шпанског језика (1492), тврдио је да је реч Хиспанија потекла од старог имена Севиље коју су основали Тартешани између 7. и 9. века пре н. е. и дали јој име Хиспалис што значи западни град (ili — град; spa — запад)[6]. Мигел де Унамуно, један од великих шпанских мислилаца с почетка 20. века, у једном свом чланку објављеном 1927. године тврди да је Хиспанија у ствари било првобитно име једног малог и ненастањеног, али стратешки веома битног острва у Гибралтарском мореузу по имену Перехил и да је Иберијско полуострво добило име по том малом острву[7]. Такође, у 18. и 19. веку појавила се теорија да ова реч потиче из баскијског језика, или од речи ezpaina што значи "усна", али и "крај", "ивица", или од речи Izpania која има двојако значење — може значити "море", а може значити "реч" или "језик"[8].

Пунска доминација

На Иберијском полуострву није постојало политичко јединство. Постојало је мноштво племена која нису признавала никакав ауторитет ван граница своје територије. Неки аутори броје око стотину различитих племена на целој територији полуострва, и свако од тих племена је имало сопствену политичку структуру. Мало се зна о овим народима јер су информације у наративним изворима фрагментарне и штуре. У грубим цртама, подела би могла ићи на Ибере који су насељавали медитеранску обалу и јужни део атланске обале. Порекло Ибера је нејасно али се верује да би могли да буду аутохтоно становништво полуострва. Око 1000. пре н. е. придружили су им се Келти, који су се настанили у северном и западном делу полуострва. Између њих, у унутрашњости полуострва, налазила су се племена која су била мешавине ова два народа, и називали су се Келтиберима[9].

У 9. веку пре н. е. феничански трговци су основали Картагину, трговачку колонију на северу Африке. Убрзо је Картагина постала главна поморска и трговачка сила у западном делу Медитерана. Средином 7. веку пре н. е. Картагињани су на Ибици основали трговачку колонију Ебисус. Такође су основали колоније на Сицилији и Сардинији, а кад је Вавилон уништио Феничанску државу 573. године пре н. е. Картагина је наследила феничанске колоније на Иберијском полуострву где је недуго затим дошла у сукоб са грчким интересима који су већ имали трговачке колоније на медитеранској обали[10].

Интереси Картагине и Грчке су убрзо дошли у сукоб. Након победе Картагине над Грцима у бици код Алалије 535. године пре н. е., Грци су се повукли у Масалију (данас Марсељ), док су Картагињани преузели контролу над Гибралтаром, што је довело до веће пунске присутности на Ибици и јужном делу Иберијског полуострва[10]. У 5. веку пре н. е., Картагињани су се посветили експлоатацији калаја и других метала. Убрзо су од Марсеља преотели преимућство над производњом калаја и побољшали су квалитет пунске бронзе. Процват пунске економије донео је и позитивне промене у целом региону. Кадиз је повратио примат у у експлоатацији сребра, док су Алмерија и Ибица постали центри за дистрибуцију пунских производа[11].

Пунски експанзионизам је на крају морао доћи у сукоб са експанзионистичком политиком нове медитеранске силе, Римске републике. Рим и Картагина су прво покушали да преговорима дођу до повољног решења за обе стране — 348. године потписан је Други римско-пунски споразум којим су одређене зоне утицаја. Рим је добио италијанске територије, док је Картагина добила југ Иберијског полуострва и стратешки значајне руднике Картагине[11].

Пунски ратови

Tоком 4. века пре н. е. тензије између Картагине и Рима постајале су све веће и сукоб је био неизбежан. Први пунски рат (264—241. п. н. е.) се завршио римском победом и са великим негативним последицама по Картагину. Картагина је, поред великог губитка у људству, морала да дозволи приступ римским трговцима на своје тржиште и да плати ратну одштету од 2.200 таланата. Осим тога, Картагина је изгубила Сицилију, а самим тим и приходе који су јој долазили са овог острва[12].

Картагина је, у покушају да реши ову кризу, променила политику према Иберијском полуострву — више га није видела као трговачку, већ као војно-политичку и стратешку базу, а такође и као извор прихода у облику ратног плена и пореза наметнутих покореном становништву, као и важан регрутни извор за своју војску. Хамилкар Барка је кренуо на челу пунске војске у освајање полуострва 237. године пре н. е. искрцавши се у Кадизу. Иако су Тартешани и Ибери сакупили војску од неких 50.000 људи, освајање долине Гвадалкивира се релативно брзо одиграло с озиром да су Картагињани комбиновали политику преговора са војним акцијама[12].

Хамилкар је након седам година борбе у Хиспанији умро 229. године пре н. е. негде у близини града Елче. Наследио га је његов зет Хаздрубал, који је желео да претвори Иберијско полуострво у војну и политичку базу одакле би касније могао да води борбу против Римљана. Године 226. пре н. е. Хаздрубал је комбинацијом дипломатије и војних акција успео да помери границу пунске доминације до реке Ебро или Ибер. Рим и Картагина су те године потписали уговор на Ебру чиме су поделили Иберијско полуострво на зоне утицаја[13][14]. Граница се налазила на реци Ебро[13] или Ибер[15], међутим, постоје неслагања око тога где се та река налазила — неки историчари тврде да је то била река Ебро, док други тврде да је то била река Хункар[15].

Политика војних освајања комбинована с дипломатијом и економском организацијом потчињених територија је убрзо довела до процвата и брзог економског напретка јужног дела полуострва. У рударству је одбачен стари начин вађења руда које су користили староседеоци и примењен је нови који је комбиновао реобовски рад и грчку технологију. Резвој пољопривреде у долини Гвадалкивира је брзо надокнадио губитак Сицилије. Поред пољопривреде, процват су доживели и риболов и производња соли. Хамилкар је такође успоставио нови центар пунске моћи у Картаго Новој или Картехени, која је постала средиште полуострвске индустрије захваљујући фабрикама оружја и топионицама метала, као и богатим налазиштима сребра која су се налазила у околини града[13].

Након Хаздрубаловог убиства, на његово место је 221. године пре н. е. дошао Ханибал, Хамилкаров син, који је политику дипломатије заменио освајачком политиком. Током следеће две године Ханибал је потчинио неколико народа Мезете, да би 219. године кренуо ка Сагунту, граду-држави који је био римски савезник и најбогатији град јужно од Ебра[16]. Картагина је под изговором да брани интересе једне политичке фракције напала Сагунт. Рим је захтевао повлачење пунских трупа позивајући се на споразум о зонама утицаја. Данас се, међутим, не зна тачно која је река одговарала реци Ибер. Највероватније да је то била река Ебро и у том случају Сагунт се налазио дубоко у територији утицаја Катрагине. С друге стране, такође постоје индиције да се ради о реци Хукар и у том случају Сагунт је био на територији римског утицаја[15]. Било како било, Рим није притекао у помоћ Сагунту, и дозволио је да Ханибал након осмомесечне опсаде[16] опустоши овај град, како би касније то могао да искористи као изговор за почетак Другог пунског рата[15].

Након Сагунта, Ханибал је регрутовао плаћенике међу локалним становништвом и послао их у Африку да бране Картагину, а у Хиспанију довео афричке војнике и са великом и добро опремљеном војском међу којима су се налазили и добро познати слонови, кренуо на Рим. С друге стране, Сагунт је 215. године опет прешао у руке Римљана. Нешто касније, Римљани су такође освојили Осуну и Кастуло, али су касније били поражени изгубивши 212. године своја два велика генерала, Публија Корнелија Сципиона и Гнеја Корнелија Сципиона[16].

Долазак сина погинулог војсковође Публија Корнелија Сципиона, Сципиона Африканца, у Хиспанију 210. године пре н. е. донео је преокрет. Сципион Африканац је био један од најсјајнијих војсковођа у римској историји. Међутим, своју славу није заснивао само на својој вештини војевања, него и на таленту за дипломатију. Склапао је савезе са локалним племенима што је вишеструко помогло римским снагама. Иберијска племена су као савезници и најамници представљали појачање за римску војску, а својим познавањем терена су допринели борби са Картагињанима. У својој жељи да се ослободе Картагињана, хиспанска племена су прешла на страну Римљана[15].

Сципион Африканац је 209. године пре н. е. успео да освоји Картахену што је имало вишеструке негативне последице по Картагину. Осим губитка главне индустријске артерије, Картагињани су губитком Картахене изгубили могућност контакта са својим трупама у Италији и Ханибал је остао изолован, а медитеранска обала Хиспаније незаштићена. Године 206. пре н. е. предаја Кадиза у римске руке означила је крај присутности Картагине на Иберијском полуострву[17].

Римска инвазија

Након завршетка Другог пунског рата и дефинитивног уклањања Картагине из Хиспаније, Римска република је добила апсолутну превласт на западном Медитерану. Међутим, још увек је недостајало освојити саму Хиспанију, јер иако су се локална племена у Другом пунском рату масовно придружила Римљанима, убрзо је спласнуло почетно одушевљење јер су схватили да се нису ослободили господара, него само једног заменили другим. Крајем 3. века п. н. е. створен је племенски савез келтиберских племена која је дигла буну против Римљана. Била су потребна два пуна века како би се покорило аутохтоно становништво које је пружало невероватно жилав отпор римском освајачу[18]. Тих две стотине година карактеришу се непрекидним борбама, ратовима и побунама након којих је Рим потпуно овладао полуострвом. Римска држава је у том периоду и сама претрпела корените промене и прошавши дубоку кризу и грађански рат, од републике се претворила у царство. Последице Другог пунског рата, као и самог грађанског рата су биле значајне за Иберијско полуострво с обзиром да су се кључне битке одиграле баш на хиспанском тлу[17].

Осим Гадеса (Кадиза) и Ампуријаса и Сагунта, два града римских савезника, велики део полуострва био је савладан оружаним путем. Рим је наметнуо порезе покореном становништву и отпочео директну експлоатацију природних богатстава Хиспаније као и процес романизације полуострва[17].

Устанци староседелачких племена

Рим није одмах почео да уноси промене у друштвеној и привредној организацији Хиспаније. Пунски начин производње се одржао још читав век након римске победе над Картагињанима. Римљани су се углавном задржали у приморским деловима полуострва који су били индустријски и економски развијенији, док је даљи продор у унутрашњост острва ишао много спорије[19].

Староседеоци Иберијског полуострва су убрзо морали да се суоче са чињеницом да Римљани нису никакви ослободиоци већ нови освајачи, као и са разноразним злоупотребама римских службеника[19]. До сукоба са римским легијама проконзула Луција Лентула и Луција Манлија Ацидита дошло је крајем 3. века пре н. е. у околини данашње Сарагосе[18] у ком су келтиберска племена претрпела страшан пораз којем је следила крвава одмазда у којој су погубљене вође овог устанка, Индибил и Мандоније[21].

Рим је чврсто одлучио да не напушта Хиспанију и то се могло назрети почетком 2. века пре н. е. када је римски сенат извршио прву поделу освојених територија Хиспаније на две провинције — Хиспанију Ултериор и Хиспанију Цитериор. У свакој од њих била је стационирана по једна легија која је имала за задатак да надгледа провинцију, гуши устанке и сузбија отпор оних староседелачких племена над којима се још увек није постигла потпуна контрола[20]. Римљани су били свесни великих рудних и природних богатства полуострва и били су решени да се боре за њих. Међутим, како није било једног владара кога је требало подчинити, Рим је био приморан да покорава једно по једно племе, што је било веома тешко, с обзиром да сваки пут кад би се учинило да ситуација коначно под контролом, избила би нова буна што би ситуацију враћало неколико корака уназад[21].

Римско освајање се одвијало лагано и постепено. Између 218. и 206. године пре н. е. освојена је средоземна обала и највећи део данашње Андалузије, 194. године пре н. е. освојена је долина Ебра и Навара, као и долине река Гвадијане, Хукара и Турије. Године 153. пре н. е. освојен је пут између долине Ебра и долина река Халон и Енарес, затим Сегеда (данас Каталајуд) и основан је град Осилис (данас Мединасели). Римске легије су полако напредовале долином реке Дуеро где им је Нуманција 133. године пре н. е. пружила натчовечански жилав отпор[22] који је био инспирација Сервантесу за своју драму Опсада Нуманције.

Када је Марко Порције Катон Старији стигао у Хиспанију 195. године пре н. е., цела Хиспанија Цитериор била је побуњена, док је под контролом римских легија (које су тада бројале већ 50.000 људи на полуострву[19]) било само неколико градова. Многа племена из долине Ебра и из Мезете побунила су се против јавашлука римских службеника. Катон је предузео одлучну борбу против побуњених племена, потчинио је много насеља између Ебра и Пиринеја, а побуњенике убијао или их претварао у робље. Плен који је однео у Рим, импресионирао је његове суграђане — 25.000 фунти сребра и 123.000 сребрњака као и 1.400 фунти злата, поред огромног броја ратних заробљеника[19][21]. Ова победа такође је отворила пут Римљанима ка долини Ебра и Мезети.

Тит Семпроније Грах Старији, управитељ Хиспаније Цитериор, такође је био одлучан војсковођа, међутим, поред ратничких, користио је и своје дипломатске вештине. Успео је да вештим преговарањем натера келтиберска племена да између 180. и 179. године пре н. е.[20] склопе споразум којим их је претворио у римске савезнике са обавезом да дају одређен број војника или новац, чиме је успео да пацификује скоро целокупну територију провинција[21].

Мир је потрајао неких 20 година, када је 153. године пре н. е. избио велики устанак Келтибера због велике злоупотребе и насиља римских службеника. Рат је трајао све до 133. године пре н. е., а симбол келтиберског отпора био је град Нуманција који је последњи пао у овом рату.

Око 155. године пре н. е. лузитански вођа Пуник је почео са упадима на део територије дела Лузитаније која је била под римском контролом и на тај начин прекинуо мир који је трајао више од 20 година који је склопио Тит Семпроније Грах Старији[24]. Лузитанија (данашњи јужни део Португала до реке Дуеро, део аутономне покрајине Шпаније Кастиље и Леона и цела Екстремадура) је била област у којој су живели необично ратоборни Лузитанци и која се највише и најжилавије одупирала Римљанима.

Келтиберски ратови. Виријатов устанак. Кантабријски рат

Келтиберски ратови представљају крваву епизоду у историји римских освајања Хиспаније. Повод за почетак рата је био спор око градње зидина око града Сагреде (данас Белмонте), престонице келтиберског племена Бела. Рим је на побуњенике послао четири легије које су бројале око 30.000 људи[24]. Иако су у почетку келтиберска племена односила победу за победом, ипак су на крају морала да се покоре Риму.

Рим је водио беспоштедну борбу у којој није бирао средства. Разрезивао је огромне порезе пораженом становништву и био немилосредан према онима који би се побунили против тога. Римске војсковође су често прибегавале и правим покољима[22]. Луције Луциније Лукул се истицао својом суровошћу и безкрупулозношћу. Између 151. и 152. године пре н. е. у опсади града Кауке (Кука), дошло је до преговора о предаји. Кад су становници града отворили градске капије, Лукул је наредио да се сви побију[24]. Процењује се да је у том покољу живот изгубило око 30.000 особа. Претор Галба је 151. године пре н. е. понудио преговоре Лузитанцима захтевајући да ови претходно спусте оружје на земљу. Када су ови то и учинили, наредио је јуриш у коме су ретки преживели[25]. У том покољу убијено је око 9.000 разоружаних Лузитанаца и 20.000 продао у робље[23]. Виријат, пастир који је преживео срамни Галбин покољ, 147. године пре н. е. подигао нови устанак против римских легија и осам година водио веома успешан герилски рат захваљујући свом таленту координације снага, герилској тактици и брзини којом је извршавао нападе. Лузитанци су га славили због трезвености, једноставности и презиру према богатствима. Виријатов успех је био толики да је потписао споразум у ком је био назван пријатељем римског народа. Пошто је био непобедив, Рим је на крају морао да поткупи тројицу Виријатових великодостојника који су га 139. године пре н. е. на превару убили[24]. Након смрти Виријата, његови следбеници су наставили борбу још неко време, али су на крају ипак морали да се предају.

Римљанима је након Виријатове смрти био отворен пут ка североистоку полуострва. Падом Нуманције Римљани су загосподарили читавом долином Дуера. Квинт Сецилије Метело је 123. године пре н. е. заузео Балеаре. Отпор су наставила само племена у областима данашње Галиције, Астурије и Сантандера које су освојене у доба Октавијана Августа у тзв. Катабријским ратовима, када се угасио и последњи оружани отпор у Хиспанији[20]. Сам цар је лично учествовао у овом рату који је трајао десет дугих година (29—19. п. н. е.). Стационирао је свој генералштаб у граду Тарако (данас Тарагона) и довео чак седам легија да се боре против побуњеника. Његов најбољи војсковођа, Агрипа, привео је непријатељства крају након крваве битке у којој су погинули скоро сви Кантабри способни да носе оружје. Сам Рим заузео је сурову политику према овим племенима која је на крају довела до практичног гашења прероманске културе на Иберијском полуострву[26].

Са завршетком Кантабријског рата, окончано је римско освајање Иберијског полуострва и започео је дуг период политичке и економске стабилности на територији Хиспаније.

Грађански ратови

Пошто су староседеоци били пацификовани, Хиспанија је постала поприште два грађанска рата римске државе чији ће крајњи разултат бити нестанак Римске републике и настанак Римског царства.

Прерастање Рима у моћну силу на Медитерану изазвало је унутрашње сукобе у самом Риму. Неспокојство због унутрашњих сукоба само је постало интензивније због упада германских племена, побуна робова, немира на северу Африке и у Хиспанији. Крајем 81. или почетком 82. године пре н. е. војсковођа Луције Корнелије Сула приморао је сенат да га прогласи диктатором. Његова самовоља и насиље изазвали су први грађански рат који је трајао између 80. и 72. године пре н. е. Квинт Серторије, управник Хиспаније Цитериор, дигао се на оружје против диктатора и после првог пораза побегао је у Мавретанију где је стекао искуство у герилској борби[25]. Серторије је имао подршку у лузитанским и келтиберским племенима. Заједно са другим протераним Римљанима који су побегли од Сулине самовоље, прогласио је Хиспанију независном државом и основао посебан хиспански сенат. Убрзо је контролисао практично целу територију полуострва. Успоставио је независан систем владавине са седиштем у Уески (лат. Osca) и владао полуострвом све док сенат није послао Помпеја. Сукоби су трајали између 76. и 71. године пре н. е. Серторије је завршио слично Виријату — убили су га његови људи у Уески[25][27]. Коначан пораз Серторија значио је коначано и потпуно подчињавање Хиспаније Риму.

Протагонисти следећег сукоба била су два најдаровитија генерала и најутицајнија политичара Републике: Гнеј Помпеј, проконзул који је био постављен као претор у Хиспанији Цитериор и Јулије Цезар, будући члан Тријумвирата Републике. Помпеј је Хиспанију упознао у претходним сукобима са Серторијем и тад је искористио прилику да Хиспанију учини својом политичком и војном тачком ослонца стварајући посебне клијентелске односе са појединим иберским народима. Сва племена која су се заклела на верност њему и Римској републици била су награђена политичком заштитом и у проширењу својих територија. Кад је Цезар стигао у Хиспанију као претор Хиспаније Ултериор сукобио се са Помпејем кога је сенат убрзо прогласио јединим конзулом у Хиспанији. Цезар је, након освајања Галије, прешао реку Рубикон одлучио да се супротстави одлуци сената[27]. На тлу Хиспаније вођене су две велике битке у сукобу између Цезара и Помпеја: битка код Илерде (30. март 49. године пре н. е.), јужно од данашње Лериде, и битка код Мунде ( 17. март 45. године пре н. е.). Место ове битке је неодређено: десила се вероватно недалеко од града Осуне или Монтиље у шпанској провинцији Севиља[26]. У бици код Мунде помпејевци су тешко поражени и рачуна се да су губици били 30.000 људи на Помпејевој страни и 1.500 на Цезаровој. У истој бици, погинуо је и Помпејев старији син и имењак. Након те Мунде Цезар је наставио са пацификацијом Хиспаније и затирањем и последњег трага подршке Помпеју[27][28]. Грађански сукоби су се наставили и након Цезаровог убиства 44. године пре н. е. Коначну тачку на унутрашње сукобе у римској држави ставио је Цезаров синовац, Октавијан Август, када је 30. године пре н. е. победио Марка Антонија и прогласио се царем.

Римска доминација

Романизација

Након завршетка војних операција, Рим је кренуо у систематско овладавање територијом Хиспаније. Романизација, процес у току ког су стародедеоци полуострва постепено прихватили језик, право, институције и културу Рима је умногоме допринео ефикасности унификације територије полуострва. Тачка ослонца романизације били су урбани центри и градња путева који би омогућавали брзу комуникацију између градова. Романизација је у великој мери допринела унификацији Хиспаније као једне политичке целине и томе да се њени становници почну осећати припадницима једног заједничког ентинтета. Овај осећај ће постати толико јак да ће се одржати и након пропасти римске државе[29].

Процес у ком су староседеоци прихватили римску културу и организацију био је дуг и сложен у којем је римска војска одиграла веома важну улогу. Угледним члановима високог племства староседелачког становништва нудиле су се повластице у замену за прихватање римског начина живота. Каснија појава хришћанства само је убрзала процес романизације[29]. Овај начин приступа покоравању освојених народа одиграо је одлучујућу улогу у пацификацији полуострва као и демилитаризација полуострва 68. године нове ере што је био доказ о тесној вези постигнутој између метрополе и провинције, у којој је остала само једна легија од тада па до краја римске владавине[30].

Један од најважнијих момената у процесу романизације Хиспаније је био када је 74. године цар Веспазијан доделио латинско грађанско право хиспанским градовима, да би процес био заокружен 212. године када је Каракала доделио римско грађанство свим становницима Хиспаније, што је касније Трајану и његовом наследнику Хадријану (рођенима у Италики, данас Сантипонсе у провинцији Севиља, Шпанија) омогућило да постану римски цареви[31][33].

Међутим, процес романизације Хиспаније није био уједначен на целој територији. Био је условљен географским одликама терена, степеном повезаности и удаљености од метрополе, као и степеном ратоборности освојених племена и стратешком и економском важностшћу одређеног дела територије за саме Римљане. Тако су, на пример, иберска племена медитеранске обале, данашње Каталоније, Валенсије, Мурсије и Андалузије, куда су већ прошли Феничани, Грци и Картагињани, била подложнија римским утицајима и староседеоци тих области су се пре прилагодили и прихватили римски начин живота. Римски утицај је био слабији у централном делу данашње Шпаније и Португалу где су се налазили Келтибери и Лузитанци. Племена са севера, као Астури и Кантабри, пружали су велики отпор римском утицају и готово ништа од римског начина живота нису прихватили, док су Васкони (данашњи Баски), били потпуно ван било каквог римског утицаја, што због природне територијалне изолованости, што због потпуног одсуства интересовања Римљана за те области[31].

Административна подела и организација Хиспаније

Прва подела Хиспаније коју је спровела римска власт била је 197. године пре н. е. када је сенат поделио освојене делове полуострва на две провинције — Хиспанија Цитериор и Хиспанија Ултериор. Ове две провинције су обухватале источну обалу Иберијског полуострва. Северозападна граница Хиспаније Ултериор била је река Гвадалкивир, док је Цитериор обухватала источну медитеранску обалу да би се ка северу проширила и обухватила и долину доњег Ебра. Главни град Хиспаније Цитериор је била Картаго Нова (данас Картахена), а Ултериор Кордуба (данас Кордоба)[32].

Након завршетка Кантабријских ратова, Октавијан Август је 27. године п. н. е. направио нову административну поделу Хиспаније која је била само део темељне реорганизације целог Царства. Август је створио три провинције — од Хиспаније Ултериор је створио Бетику са северозападном границом на реци Гвадијани и Лузитанију, чији је главни град био Емерита Августа (данас Мерида) и која је укључивала такође и скоро освојене галицијске и астурске територије. Трећа је била Тартаконенсис која је обухватала територију Хиспаније Цитериор, као и новоосвојене територије Кантабра и Балеарска острва. Лузитанија и Тараконенсис су биле под директном јурисдикцијом цара, док је Бетика била додељена сенату[32].

Године 216. Каракала је створио још једну провинцију на уштрб територије Тараконенсис — Галецију са престоницом у Браги. Галеција се налазила на крајњем северозападу полуострва и обухватала је територије данашње Галиције и северног дела Португала. При крају 3. века, 285. године, Диоклецијан је од Тараконенсиса отцепио још једну провинцију — Картагинијенсис. Године 297. претворио је Хиспанију у Хиспанску диоцезу и додао јој још две провинције: Балеарска острва и Мавретанија Тингитана[33]. Сваком провинцијом је владао гувернер, кога је у војним питањима саветовао један комес (comes)[32].

Провинције су биле подељене на конвенте који су обухватали територије неколико градова. Управа конвента је имала за задатак да сакупља порез, регрутује војску, и одржава царски култ. Извршна власт је такође била у рукама конвената. Управник провинције је одговарао пред сенатом за све што се дешавало у провинцији. У вршењу те дужности помагали су му саветници који су били чланови његове породице и amici — његови политички истомишљеници, клијенти, робови и либерти куће. У вршењу судске дужности помагали су му један квестор и један магистрат који су се бирали једном годишње[32].

Хиспанији није била потребна јака одбрана, с обзиром да је северозападна граница Царства била на реци Рајни, а Медитеран је био под римском влашћу. На почетку владавине у севеном делу полуострва биле су стациониране три легије и једна кохорта како би надзирале скоро покорене Кантабре и Астуре, али почев од владавине Клаудија, Рим је започео демилитаризацију севера да би на крају Веспазијан оставио само једну легију (Legio VII Gemina) у месту на коме се данас налази град Леон, где је и остала до краја римске доминације[32].

Градови и инфраструктура

Римски начин живота се заснива на урбаним језгрима, тако да су се Римљани од самог доласка на Иберијско полуострво насељавали или у већ постојећим већим урбаним целинама или су оснивали нове градове. Кад су Римљани стигли у Хиспанију, на полуострву је, међутим, било мало насеља која би се могла назвати градом. Аутохтоно становништво је живело на селима у којима су преовладавали племенско-породични односи. Пре доласка Римљана, градски живот је постојао само у неколико урбаних центара на југу полуострва које су створили Грци, Феничани и Картагињани, као што су Гадес (данас Кадиз), Емпорион (данас Емпуријес)) или Картаго Нова (данас Картагина). Многи од ових старих градова су поново оживели захваљујући томе што им је био додељен статус римских градова у којима се примењивало римско право па су се у њима населили римски војници и трговци[34].

У току дугог периода римског освајања друштвена организација аутохтоног становништва се полако претварала у урбано друштво. Разликовале су се две врсте градова — градови чије је друштво било организовано према законима римског права, па су самим тим били и римски градови, и градови који то нису били. Ови други су углавном били градови које су насељавали староседеоци, неримљани или странци и делили су се на три врсте. Којој је град врсти припадао, умногоме је зависило од степена отпора који је пружио римском освајачу. Тако су градови могли да буду: слободни градови који нису плаћали порезе и са аутономном владом, затим федеративни градови који су такође уживали аутономију јер су под римску власт дошли путем преговора, и на крају, стипендијарни градови који су морали да плаћају стипендијум (stipendium) јер су морали бити покорени на силу. У овим градовима су такође били стационирани војни гарнизони и нису уживали никакву врсту градске аутономије[34].

Увођење новог административног система није значило и апсолутно нестајање староседелачког начина администрације. Рим је дозволио постојање преримских система типа цивитас, као и форме заједничке имовине, староседелачке родбинске везе, језик и богове. Римска административна форма је била доминантна, међутим, испод ње су такође егзистирале друге форме које су уређивале живот многих заједница[34].

Нови градови су се у почетку оснивали како би имали где да се сместе рањени легионари у освајачким ратовима или као награда за ветеране којима се додељивало парче земље на крају војне каријере. Временом, како је територија све више пацификована, градови су се оснивали како би се удомили државни службеници послати из Рима као и досељеници из Италије који су се углавном насељавали у долинама река Ебра и Гвадалкивира, привучени природним изобиљем и богатствима Хиспаније. Темељи првог града који су основали римски војници постављени су 206. године пре н. е. након Другог пунског рата. Ради се о Италики, малом граду на обали Гвадалкивира. Други градови које су основали Римљани су Тарако (218. пре н. е.), Картеја (171. пре н. е.), Емерита Августа (25. пре н. е.).

Римски градови су добијали статус колоније (лат:colonia). To су били градови које су оснивали римски грађани одлуком сената и у којима су се настањивали римски или латински грађани који су дошли из Италије. Познате колоније су биле Кордуба (Кордоба), Картеја (Сан Роке), Метелијум (Медељин) или Гракурис (Алфаро). У време Цезарове владавине, основани су Хиспалис (Севиља), Барсино (Барселона), Цезаравгуста (Сарагоса) и Емерита Августа (Мерида). Поред колонија, постојали су муниципији (лат. municipii), градови који су достизали статус римског града јер су прихватили римску доминацију и њихови грађани су имали иста права као и римски грађани, иако нису били ни Латини ни Римљани. У доба Цезара постојало је 26 колонија, 26 римских и 45 латинских муниципија, 296 стипандијарних градова, 3 федеративна 6 слободних и 147 насеља која још нису била довољно урбанизована да би могла да се назову градовима[34]. Најурбанизованије провинције биле су Цитериор Тараконенсис са 179 урбаних језгра и Бетика са 175, док је на пример Лузитанија имала само 45[35].

Изградња инфраструктуре одиграла је веома важну улогу у романизацији Хиспаније. Од свих новина које су донели Римљани на Иберијско полуострво, најбитнији фактор романизације била је велика мрежа путева. Изграђено је неколико главних путева од којих се гранала густа мрежа споредних путева који су били прописно означени на сваких 1.470 метара[36]. Главни путеви су били вија Херкулеа (касније названа вија Августа, по Октавијану Августу) био је пут који је повезивао Рим са долином Гвадалкивира — преко Галије се спуштао низ Пиринеје и пратећи линију медитеранске обале завршавао се у Кадизу. Други важан пут, тзв. Пут сребра (шп. Vía de la plata), био је стари тартешки пут који је повезивао Хиспалис (Севиља) са Астуриком Августом (Асторга), пролазећи преко Ронсевоа, Памплоне и Панкорбоа да би се затим спустио преко Италике (Сантипонсе), Саламантике (Саламанка) и Емерите Августе (Мерида) ка Бетици[37]. Такође важни римски путеви били су и Северни пут (шп. Vía del Norte), који је повезивао Тарако (Тарагона) са Путем сребра, пролазећи кроз Илерду (Љеида), Цезаравгусту (Сарагоса), Нуманцију (Гарај, Сорија), и Клунију (Коруња дел Конде, Бургос), затим Пут Мезете (шп. Vía Meseteña), пут који је спајао Северни пут са вијом Августом, пролазећи кроз Сеговију, и Атлански пут (шп. Vía del Atlántico) који је почињао у Лукус Августи (Луго) и пролазио дуж атланске обале у Португалу све до Алгарвеа и Онубе (Уелва)[38].

Многи од споредних путева који су се одвајали од ових главних пратили су речне токове, као Гвадалкивир, или пловне делове река Мињо, Дуеро, Тахо или Ебро. На овај начин, Римљани су веома олакшали кретање људи, комуникацију између градова и промет робе. Крајњи циљ овог грађевинског подухвата је био како војне, тако и економске природе: обезбеђење брзог евентуалног кретања војних трупа, као и повезивање производних и трговачких центара провинције са остатком царства, а нарочито са метрополом[36].

Друштвено уређење

Сви становници Хиспаније имали су одређен друштвени статус који је зависио од врсте улоге у привредном процесу провинције и од врсте друштвених активности. У току римских освајања, хиспанско друштво се састојало од две основне групе људи — робова и слободних људи. Међу слободним људима, разликовали су се: римски грађани (cives romani), латински грађани (cives latini), перегрини (peregrini) и слободњаци (liberti). Од свих њих, само римски грађани имали су право да се кандидују и да гласају на изборима за магистрате. Такође су уживали значајне фискалне и правне повластице[38]. Сам врх друштва је чинио узак круг привилегованих римских грађана који се делио на три слоја: сенаторе, еквитусе и декурионе. Припадност једном од ових друштвених слојева било је или наследно или стечено. Слободан човек, ако би био заробљен и продат, губио би сву своју имовину као и друштвени статус и постајао би роб. С друге стране, роб би могао да постане слободњак, а понекад чак и грађанин. Хиспаноримско друштво није било статично, а на његову динамику утицало је више личних, друштвених и политичких фактора[39].

Слојеви привилегованог становништва су били хијерархизовани. У основи су се налазили декуриони који су контролисали градску власт. Еквитуси су контролисали провинцијску власт. Еквитуси, као и сенатори, стицали су богатство захвањујући извозу пољопривредних производа и трговини, као и откупу пореза¹ и монополу над војним и бирократским намештењима. Њихова дубока везаност за Хиспанију омогућила им је да се зближе са староседелачким олигарсима и италијанским колонистима. Сенатори су заузимали сам врх друштвене лествице. Припадност сваком од ова три слоја била је условљена величином богатства. У доба Августа, за положај сенатора било је неопходно да се поседује барем милион сестерција. Бити еквитус значило је поседовати барем 400.000, и декурион 100.000 сестерција. Сенатори су обично живели у Риму, док би главни извор њихових прихода била земља што је омогућило многим породицама у Хиспанији да стекну огромна богатства и да више чланова породице Балба из Кадиза или породице Трајан из Италике постану хиспански сенатори[39].

Током Републике, аутохтоно становништво Хиспаније је углавном припадало првој групи - они који нису имали грађанска права. Међу слободњацима плебејци су чинили већину становништва, а бавили су се најразличитијим пословима — земљорадњом, занатством, службом на великим имањима или код добростојећих грађана, док су у доба рата лако налазили посао као војници или су учествовали у новим поделама земље[40]. Међутим, с доласком царства и коначним завршетком етапе освајања, број грађана се повећавао захваљујући локалним аристократама и људима којима је римско грађанско право било додељено као награда за заслуге. Наследни карактер грађанског права је допринео сталном повећању броја римских грађана међу становницима Хиспаније. Коначно, цар Веспазијан је 74. године доделио римско грађанско право свим слободним становницима Иберијског полуострва. Захваљујући томе, многи Хиспанци су се нашли у сенату, па чак и да се уздигну све до места римског принцепса, као што су то успели Трајан и Хадријан. Коначно изједначавање римских грађана и слободних становника осталих делова царства извршено је 212. године, када је цар Каракала доделио римско грађанско право свим слободним становницима царства[38].

На најнижем ступњу друштвене лествице налазили су се робови који су чинили покретачку основу римског друштва. Слободни људи су могли постати робови као ратни заробљеници, због дугова, ако би их продали родитељи или зато што су били осуђени због одређених злочина. Било је више врста робова — јавни робови су били власништво државе или општине, а приватни робови су били власништво појединаца. Неки робови су успели да достигну висока намештења као администратори великих имања или државних добара, међутим већина њих је радила на пољу, у рудницима и као испомоћ у вршењу кућних послова. У Хиспанији, око 200.000 робова је радило на латифундијима у Бетици и рудницима у Картахени и Турдетанији²[38].

Додела римског грађанства је умногоме допринела стабилизацији и уједињењу хиспанског друштва и његовом све већем приближавању римском начину живота. Пре освајања, друштвена организација аутохтоног становништва је била разноврсна. Староседелачки народи Хиспаније су се налазили на нивоу напредне племенске заједнице у којој је основни принцип био колективизам. Рим је са својим високо развијеним административним и судским апаратом потпуно променио ту ситуацију — многобројне различите народе ујединио је у правном смислу у једну једину нацију, а с друге стране, такође је потпуно променио јавни живот, гарантујући права појединца, као на пример, право на приватну својину[38].

Језик и религија

Језик је такође имао веома битну улогу у романизацији Хиспаније. Латински језик, муњевитом се брзином проширио на све освојене хиспанске територије. Међутим, утицај није био уједначен у свим деловима полуострва. Подложнији су били они крајеви који су иначе брзо прихватили романски начин живота — источна и јужна медитеранска обала, као и већи градови. У руралним крајевима, унутрашњости као и у северном делу полуострва дуже су се задржали аутохтони језици. Ово објашњава касније напоредо постојање романских језика као што су кастиљански (шпански), каталонски и галицијски заједно са другим језицима који нису имали везе са језиком освајача, од којих је једино успео да преживи баскијски језик[41].

Становништво Хиспаније је веома брзо схватило значај познавања латинског језика. Иако је до успостављања царства био подстицан билингвизам (двојезичност), било је јасно да је познавање латинског језика аутоматски доносило и друштвени напредак — латински је био званичан језик који је олакшавао комуникацију са властима, а такође је био и лингва франка у трговини како на самој територији полуострва, тако и у читавом цивилизованом свету. Узурпатор Серторије је почетком 1. века пре н. е. у Оски (Уеска) отворио прву школугде су деца аристократских аутохтоних породица могла да се образују као прави Римљани укључујући и латински језик. Касније, у доба Царства, сличне школе су се појавиле у другим градовима. Ове школе које је финансирала држава, биле су центри римске културе из којих се она ширила по целом полуострву[41].

Римски политеизам је брзо пуштао корене у Бетици и на медитеранској обали, док су се у унутрашњости одржала аутохтона божанства све до 3. века нове ере. Римска држава је поштовала староседелачка религиозна веровања јер нису угрожавала њену политичку моћ. Римски политеизам је у доба освајања Хиспаније био већ доста развијен и деистичка хијерархија утврђена. У доба царства, званични римски пантеон је чинио култ богиње Рима, култ тријаде с Капитола (Јупитер, Јунона и Минерва) и царски култ. Култ богињи Рима није ухватио корене у Хиспанији, али је зато царски култ био веома значајан и служио је да озакони царску моћ. Сваки култ је имао сопствену свештеничку хијерархију. Свештеничка места су била углавном резервисана за припаднике хиспанске олигархије. Вршење свештеничке дужности у оквиру царског култа представљало у успон на друштвеној лествици. Ослобођени робови са могућностима напредовања у друштву оснивали су братства у важним трговачким лукама с циљем ширења царског култа[42].

Преримски народи Хиспаније су такође неговали култове богова других цивилизација источног Медитерана с којима су долазили у контакт и који су по доласку римљана само променили име. Артемиса је постала Дијана, феничански Кусор је постао Вулкан, Танит је постала Јунона, Асарте се претворила у Венеру, Мелкијар у Херкула. Почев од 2. века пре н. е, Римљани су у Хиспанију такође донели и култове богова источњачких земаља у којима су ратовали. Из Египта су стигли Изида и Серапис, Митра из Персије, Атаргатис из Сирије, Кибела из Мале Азије[42]. Немесис, грчка богиња правде, била је омиљено божанство међу робовима и слободњацима пореклом са Истока. Локални олигарси и римски грађани су више волели египатску богињу Изиду, док је Митра била божанство војника. Друга пак божанства, као Серапис, египатски бог здравља, били су општијег карактера и имали су следбенике у свим друштвеним слојевима[42].

Земљорадња и сточарство

Током римске доминације пољопривреда Хиспаније је доживела препород, нарочито узгој маслина, винове лозе и житарица. Висок квалитет крајњег производа допринео је развоју производње маслиновог уља које је у великим амфорама одлазило Гвадалкивиром ка Галији и Британији. Око 80 % од укупно 26.000 амфора за транспорт уља које чине брдо Тестакио крај Рима потичу из Бетике[43]. Једна од основа хиспанске економије биле су производња маслиновог уља и конзервирање. Познати производи су били хиспански гарум — рибљи сос који се у Риму сматрао афродизијаком, усољена риба (углавном туњевина), смокве из Сагунта или маслиново уље из Андалузије које је по квалитету могло да се такмичи са италијанским, и које је било најтраженије у 2. веку нове ере, да би касније опала потражња због појаве северноафричког које је било јефтиније[45].

Хиспанско грожђе је такође било веома квалитетно, као и вино које се од њега производило, међутим, хиспанска производња вина је била заустављена протекционистичком политиком Рима. Квалитет хиспанског вина је био толико добар да је почео да угрожава опстанак апенинског, те је цар Домицијан 92. године забранио сађење нових винограда и уништење старих[44]. Ове мере ипак нису потпуно уништиле узгој грожђа и производњу вина, мада је продаја била ограничена на хиспанско тржиште. Грожђе се извозило само у облику свежих гроздова и сувог грожђа[43].

Мезета је такође доживела препород захваљујући производњи жита и јечма. Хиспанија је постала, након Египта и осталих делова северне Африке, трећа по реду највећа житница Рима. Међутим, римска доминација није свуда у Хиспанији донела напредак у истој мери. Политичка стабилност, побољшање путева и сузбијање разбојништва фаворизовали су развој пољопривреде и рибарства, али су с друге стране намети били претерано велики за ситне сељаке. Само су југ и исток полуострва доживео повећање производње јер се бавио извозом те су му стога били потребни рационалнији системи својине и експолоатације. Остатак полуострва није успео да повећа производњу пољопривредних производа упркос увођењу плуга и система наводњавања[43].

Сточарство је такође било доста развијено и више заступљено од земљорадње међу староседоцима полуострва. Астуријски и галицијски коњи су били на високој цени у метрополи. Екстремадура се истицала узгојем свиња, док је долина Гвадалкивира била више овчарски крај. Латифундисти из Бетике су извршили укрштање афричких оваца са овцама из Бетике ради постизања бољег квалитета вуне, што је допринело развоју текстилне индустрије[43]. Богатство медитеранских и атланских, као и речних вода рибом био је основ за развој производње усољене рибе у Хиспанији која је била веома цењена у метрополи[45].

Занатство

Колонијални карактер који је Рим наметнуо Хиспанији није дозвољавао да се на полуострву битније развије занатска делатност. Тек у 1. веку нове ере, кад су се римски олигарси, који су се обогатили експлоатацијом рудних богатстава полуострва, настанили у Хиспанији занатство је доживело успон и основане су прва занатска удружења (collegiae) која су имала двојаку улогу — штитила су своје интересе својих чланова у случају болести или смрти и регулисала су занатску активност истих[43]. Олигарси су убрзо постали највећи потрошачи луксузних производа занатлија, а такође су доста новца улагали у јавне радове — изградњу мостова, аквадукта, јавних купатила, амфитеатара и сл. Архитектура је достигла врхунац у доба владавине Трајана и Хадријана. У том периоду су настали мостови Алкантаре и Алконетара, храм Августобрига и капитол Баело. Италика, родни град двају хиспанских царева, добио је за време њихове владавине амфитеатар од цигле и цемента, три купатила бројне мозаике и скулптуре како самих царева тако и божанстава Меркура, Венере и Дијане. Најбољи пример римске уметности у Хиспанији је град Мерида који је поред храмова посвећених Дијани, Марсу, Серапису и Митри, театра, циркуса и амфитеатра као и аквадукта Милагрос и Сан Лазаро, имао и речну луку која га је повезивала са Лисабоном и мрежу путева који су је повезивали са свим важним тачкама на полуострву[46].

Развој производње вина, уља и усољене рибе условио је развој керамичарских заната с обзиром да је извоз ових производа захтевао одговарајућу амбалажу за транспорт. Лан и конопља су се користили за производњу конопаца, врећа и обуће. Конопља се гајила у Картахени док се лан гајио у Хативи и Тарагони као и на западу Астурије[46].

Тканине из Хиспаније су биле на цени, упркос чињеници да нису биле толико фине као италијанске или источњачке, али су биле далеко јефтиније и зато су биле веома тражене на целом Иберијском полуострву. Изузетак су биле саге (лат. sagum), келтиберски огртачи од вуне који су били високо цењени чак и у самом Риму[45].

Такође су били познати филигрантски радови из Кордобе, скулптуре из Валенсије и Картахене, оружје из Картахене, Билбилис или Тураска (Таразона), као и стакло из Матароа или Леона. С обзиром да су трговина и извоз били у успону, такође се развијала и бродоградња. Из бродоградилишта у Кадизу, Картахени и Картеји изашли су многобројни бродови који су транспортовали те производе у Италију и друге битне крајеве Римског царства[46].

Рударство

Злато, сребро, бакар и гвожђе и други метали у којима је Италија оскудевала сачињавали су основни економски интерес Рима у Хиспанији. Римљани су у почетку експлоатисали већ постојеће руднике, али су такође отварали и нове, с обзиром да су Риму биле потребне велике количине метала за ковање златног, сребрног и бакарног новца којим би платили војску и задовољили потребе све развијеније трговине. Многи римски писци истицали су рудна богатсва Хиспаније. Нађени су археолошки остаци римских рудника бакра, злата, сребра и гвожђа на више локалитета на полуострву. Рудници олова и сребра налазили су се на рударским локалитетима Посадас (Кордоба), Асуага-Фуентеовехуна (Бадахоз и Кордоба), Алкудија (Сијудад Реал и Бадахоз), Лас Педрочес (Кордоба), Алмерија, Уелва, Хаен и Мурсија. Жива се вадила у Алмадену, а бакар у Уелви, док се гвожђе вадило из рудника у Кантабрији и Баскији. Лузитанија и Галеција су биле области у којима су се налазили рудници злата, као и калаја и малахита. Према Полибију, рудници у Картахени су у другој половини 2. века производили око 36.500 кг сребра, док су рудници са севера производили око 9.072 кг злата[47].

Рудници у Хиспанији су својим власницима доносили огромна богатства те су они углавном били државна својина, мада је у доба Републике било појединаца и друштава који су били власници рудника, а у доба Царства власништво над рудницима је било или искључиво државно или комбиновано између државе и приватних лица. Римски олигарси у Хиспанији су стилцали богатства улагањем у руднике. Власници рудника су куповали робове у великим количинама да раде у рудницима. Према Естрабону, у осам рудника који су се налазили на територији дистрикта Картахена-Манзарон радило је ни мање ни више него 40.000 робова. Међу њима је био и одређен број слободњака који су били задужени за организацију посла међутим, већина њих су били робови[47].

У неким рудницима су се примењивале нове технике вађења руде. У руднику злата у Леону, Лас Медулас (1997. године Унеско га је ставио на листу светске баштине), уведене су нове технике површинске експлоатације. Акумулацијом великих количина воде и изградњом система десетак киломтара дугих канала примењен је софистицирани систем одвајања метала од злата. У Риотинту склоп точка представљао је напредак у односу на корпе од прућа које су се користиле у рудницима Картахене[47].

Каменоломи су такође били експлоатисани у јавним радовима. На пример, за чувени аквадукт у Сеговији се употребило 240.000 гранитних блокова из каменолома планине Гвадараме[45].

Познате личности

Хиспанија је, по угледу на Рим, градила образовни систем тако што је подизала школе са квалитетним предавачима. Међутим, школе су се отварале само у градовима који су уживали привилегију римског права — у градовима са претежно домородачким становништвом и провинцији покушаји ширења грчко-римске културе су били слаби или непостојећи. У тим образовним центрима школовали су се млади људи који су потицали из богатих породица хиспанске олигархије[48].

Више чланова богате кордопске породице Сенека постали су познати грађани Рима. Марко Анеј Сенека, познатији као Сенека Старији или Сенека Ретор, био је познати оратор и мислилац. Водио је реторску школу у Риму и написао је Controversiae и Suasoriae. Такође је познат по томе што је био отац Луција Анеја Сенеке, познатијег као Сенеке Млађег или Сенеке Филозофа, политичара, сенатора и учитеља будућег цара Нерона. Унук Сенеке Старијег и нећак Сенеке Млађег, Марко Анеј Лукан, био је познати римски песник и филозоф стоицизма. Захваљујући свом стрицу, Лукан је стицао образовање како у Риму тако и Атини, што га је учинило једним од најобразованијих људи свог времена. Био је близак Неронов пријатељ да би касније учествовао у завери против цара заједно са својим стрицем која им је обојици дошла главе. Луканово дело је извршило веома велики утицај на мисао и књижевност европске ренесансе и барока[48].

Марко Валерије Марцијал је био такође Сенекин штићеник и то од момента кад се родио у Билбилису. У својим делима је критиковао пороке римског друштва у коме се хвале лењост и обсценост[48].

Марко Фабије Квинтилијан, ретор и педагог пореклом из Калахоре (Риоха), отворио је уз помоћ цара Домицијана државну школу која је достигла високи ниво и популарност. Написао је Intitutione Oratoria, књигу која садржи основе ораторског образовања[48].

Родом из Хиспаније су такође били и природњаци Туријан Грацилије и Јуније Модерат Колумела, као и географ Помпоније Мела. Хиспанија је такође била родна земља и царевима Трајану, Хадријану и Теодосију I Великом[48], као и првом хиспанском конзулу, Корнелију Балбу[44].

Крај Римске доминације

Криза Царства и рурализација римског друштва

Римско царство је у 3. веку нове ере било огромна држава која се простирала на више континената чија је ефикасна управа постајала све тежа. Још у 2. веку нове ере појавили су се први наговештаји друштвене и политичке кризе која ће достићи врхунац у 3. веку. Одсуство ратова већег обима које је наступило у 2. веку (pax romana) је између осталог, довело и до несташице робовске снаге која се иначе попуњавала понајвише ратним заробљеницима, што је довело до привредне кризе, пошто није било довољно робова који би обрађивали земљу. Један од могућих извора робовске снаге била су и варварска племена која су све више притискала границе царства, али опет у недовољном броју. У периоду од 235. до 284. године око двадесетак царева се сменило на римском престолу од којих је 18 било уклоњено насилним путем[49]. С друге стране, варварска племена су све озбиљније угрожавала границе Царства — Франци и Аламани на Рајни, Готи на доњем Дунаву, као и Сасанидска Персија на истоку. Царство је било неспособно да брани границе пограничних провинција, а заузврат су Хиспанија, као и друге одавно умирене и романизоване провинције, трпеле од варварских напада као и грађани провинција од разбојника. Пограничне провинције су биле препуштене саме себи. Општи процес рурализације римског друштва довео је до пропадања градова и градског начина живота. У Хиспанији, градови су се опасали зидинама и драстично смањили своју површину, угледни и имућни људи су се повукли на своја имања на селима где су организовали одбрану плаћањем приватне војске[50], што је ускоро довело до тога да су поједини латифундисти постајали господари својих имања, скоро потпуно независни од државне власти. Новац се све мање употребљавао у размени добара, да би на крају сасвим нестао, а трговина се обављала путем робне размене. Државни трошкови су били огромни и у деспропорцији са државним приходима, што је довело до пропадања занатства и трговине. Са пресељењем политичког центра на Исток након оснивања Цариграда, померио се и трговачки центар Царства, што је још више допринело продубљењу кризе.

Криза градова је била посебно изражена у Бетици где су велики и веома развијени градови као Баелон (Болоња), Италика, Картеја, Малака (Малага) или Гадес (Кадиз) били изложени тоталном пропадању, па чак и напуштању. Градови ипак нису сасвим пропали, али општа рурализација друштва довела је до тога да велики поседи, звани виле (villae), почну да се све више шире и да постају независни, стварајући тако самодовољан и затворен систем пољопривредне производње која је све мање зависила од градова и од централне царске власти. Водећа класа у Хиспанији се дефинитивно повукла из градова на огромна имања и напустила своје градске функције. Почев од 3. века декуриони, који су своју друштвену функцију наслеђивали, веома често су напуштали своје обавезе што је довело до недостатка јавних и приватних фондова у градовима. Рурална олигархија је све више јачала и постајала све независнија. Велики латифундисти су се претворили у предводнике новог друштвеног и политичког система. Јавне функције су приватизоване, а виле су се претвориле у праве мале самодовољне државе са приватном војском.

Хиспанија је у 3. веку доживела огромно смањење како извоза, тако и увоза робе и пољопривредних производа. Производња је драстично опала и задовољавала је само локалне потребе, многи рудници су напуштени, а извоз се сводио на коње и мале количине житарица, текстила и усољене рибе. У Хиспанију је стизала само луксузна роба за потребе све малобројнијег слоја привилегованих. Пропадањем градова, занатлије су напуштале градове и тражиле посао на селу, где су велики број њих упошљавали власници вила на изградњи јавних и декоративних објеката на својим имањима. Иако су на имањима још увек радили углавном робови, промена друштвеног система довела је до појаве а недуго затим и потпуне доминације новог друштвеног слоја — колона (colonus)[51]. Колони су били ситни слободни сељаци беземљаши везани за земљу коју су обрађивали и која им је давана у закуп који су плаћали у роби или у новцу, или је пак имао обавезу да дели приходе са власником земље. Колони су живели у веома лошим условима који су се по мало чему разликовали од робовских, што је довело до појаве разбојништва које је кулминирало у покрету багауда³ који је доживео врхунац у 5. веку, када су багауди постали толико јаки да су били организовани у војне формације. Ујединивши снаге са народима сверног дела полуострва као и са варварима који су у то доба пришли границама Хиспаније, почели су да представљају озбиљан проблем за Царство, које је почетком 5. века послало Визиготе да униште не само багауде, него и друга варварска племена која су 409. године упала на царске територије, у замену за храну.

Диоклецијанова реформа

Доласком Диоклецијана на царски престо 284. године, друштвена и политичка структура Царства претрпела је корените промене. Диоклецијан је уочио да је ефикасно управљање огромним Царством било немогуће једном чевеку, те је већ следеће године поделио Царство на два дела и прогласио свог пријатеља Максимијана августом и својим савладарем, дајући му на управу западни део Царства, док је он задржао управу над источним делом. Сваки од августа је себи изабрао по једног цезара који му је помагао у организацији и контроли одређеног дела царства, Диоклецијан Галерија, Максимијан Констанција I Хлора [52].

Диоклецијан је такође извршио и административну и војну реформу Царства којом су територије целог Иберијског полуострва и северне Африке биле обједињене у једну административну јединицу — Хиспанску дијецезу (Diocesis Hispaniarum) — подељену на шест провинција. Свака провинција је на челу имала по једног цивилног намесника кога је у војним питањима саветовао један војни заповедник (comes)[52].

У војном погледу, Хиспанија је доживела потпуну реформу начина одбране пограничних провинција. Поред подизања зидина око градова, на северу полуострва, од Галиције до Баскије, формиране су одбрамбене линије које су се звале лимеси (limes), а војници који су ту били распоређени звали су се лимитанеји (limitanei). Такође су формирани војни одреди у унутрашњости дијецезе који су били задужени за одржавање реда у унутрашњости. Нови систем је међутим, донео и увећање пореза и пораст незадовољства међу народом што је резултирало у распаду тетрархијског система након Диоклецијанове смрти[52].

Узурпација Константина III

Политичка криза је доживела врхунац почетком 5. века, када је 407. године један војник, стациониран у Британији, проглашен царем под именом Константин III и тако је узурпирао престо легитимном цару, Хонорију, сину Теодосија Великог. Константин је са својом војском прешао Ламанш и ушао у Галију, где је наишао на врло тешку ситуацију јер су Галијом тада харали Вандали, Свеви и Алани који су 31. децембра 406. године прешли залеђену Рајну. Константин је исте године утврдио своју разиденцију у Арлу, прогласио свог сина Констанса за свог цезара и послао војсковођу Геронтија да освоји Хиспанију, што је он врло успешно обавио. Константин је онда затражио од Хонорија да га призна за августа, што је Хонорије и учинио под условом да му Константин помогне против Аларихових Визигота који су га 408. године натерали да напусти Милано и да побегне у утврђену Равену, док су они харали Италијом. Међутим, Геронтије је онда пожелео да сам влада Хиспанијом, те је прогласио свог сина Максима за цара и 409. године допустио Вандалима Свевима и Аланима да пређу Пиринеје и уђу у Хиспанију у замену за њихову војну подршку. Константин је 410. године кренуо преко Алпа у помоћ Хонорију, али до сукоба са Визиготима ипак није дошло јер обећана помоћ од Хонорија није стизала, те се он вратио у Галију, где је Констанса прогласио августом, а свог млађег сина Јулијана сенатором у рангу нобилисима. Следеће године, 411. Константинова авантура ће се коначно приближити крају: из Хиспаније га је нападао Геронтије са војском састављеном углавном од варвара, а из Италије Хоноријев нови војсковођа, Флавије Констанције, будући Констанције III. Геронтије и Констанције су се нашли код Арла где је, након кратке опсаде, Арл пао, а Константин био заробљен и заједно са својим сином Јулијаном послат у Равену. Међутим, до Равене су стигле само главе Константина и његовог сина, које су касније биле изложене у хиспанском граду Картахени. С друге стране, главнина Геронтијеве војске је код Арла пребегла у Констанцијеве редове, те се он напуштен, вратио у Хиспанију са својим сином Максимом, где је убрзо био убијен[53][54].

Појава хришћанства

Хришћанство је било још једна од тековина која је стигла у Хиспанију захваљујући Риму. Присутност хришћанства у Хиспанији је први пут забележена око 188. године, када се помињу неки јеретици, мада се сматра да је свети Павле проповедао хиршћанство у Хиспанији још у другој половини 1. века нове ере, негде између 64. и 66. године. У делу Ortu et orbitu Patrum које се приписује Исидору Севиљском налазе се најстарији записи о деловању св. Јакова у Хиспанији. Исто се помиње и у Књизи службе коју је користила визиготска црква, међутим, о деловању овог свеца у Хиспанији нема непосредних извора. Хиспанија је од самог почетка прихватала хришћанство које су највише ширили обични војници, занатлије и трговци, мада се ширило споро и паганство је дуго постојало напоредо са новом вером. Почетком 3. века хришћанство jе већ пустило корене на Иберијском полуострву. Од половине 3. века појављују се прва сведочанства о хришћанским мученицима на тлу Хиспаније, док се озбиљна црквена хијерархија била већ потпуно установљена у току 4. века, када су се одржали и први сабори — 380. године у Сарагоси и 400. године у Толеду[55].

У 4. веку у Хиспанији се појавило ново, у основи аскетско учење — присцилијанство — које је имало доста удела у ширењу хришћанства међу нижим слојевима становништва, с обзиром да је величало аскетизам и сиромаштво. Њен оснивач, проповедник Присцилијан, оштро је осуђивао клер и латифундисте због неконтролисаног богаћења на рачун народа, есклавизације колона и стварање бискупске олигархије[52]. Додуше, сабор у Сарагоси 380. године закључио је да Присцилијаново учење није јерес, али да би он и његови следбеници требало да буду кажњени због отказивања послушности бискупу Мериде. Присцилијан је затим био постављен за бискупа Авиле, што је довело до озбиљног раскола у цркви. Цар Максим је онда 385. године основао судско веће које је на на крају ипак осудило Присцилијана за ширење гностичке манихејске јереси и њега и његове присталице осудило на смрт. Међутим, присцилијанство је ухватило дубоке корене у Хиспанији и одржало се у наредних неколико векова, нарочито у Галисији и другим деловима где романизација није узела маха[55].

Варвари у Хиспанији

Први варварски упади на територију Иберијског полуострва датирају из 3. века нове ере. Аурелије Виктор у свом делу О царевима говори како су средином 3. века Франци, пошто су опљачкали Галију, окупирали Хиспанију и опустошили Тарагону, а затим бродовима отишли све до Африке. [56]. Следећи већи упад варварских племена одиграо се 409. године када су у Хиспанију упали Свеви, Алани и Вандали. Након две пуне године пустошења по целом Иберијском полуострву, Свеви и Вандали Хаздинзи ће се населити у северозападном делу провинције, у Галицији, док су Алани присвојили Лузитанију и западни део Картагинијенсиса. Вандали Силинзи су се тренутно населили у Бетици. Након кратког периода мира, у Хиспанију 415. године стижу Визиготи на челу са Атаулфом. Атаулф је био приморан да се повуче из Галије пред притисцима Флавија Констанција, магистер милитума западноримског цара Хонорија. Визиготи су прешли Пиринеје, стигли у Тараконенсис, избацили Вандале из Барсина (данашње Барселоне) и ту остали. Атаулф је почео да планира оснивање визиготског краљевства у Хиспанији, међутим, био је убијен у својој палати у Барсину. Наследио га је Сигерих који је владао само седам дана и који је највероватније учествовао у завери против Атаулфа. Кад је и Сигерих био убијен, на чело Визигота дошао је Валија који је склопио споразум са Римљанима — Визиготи су морали да избаце све Алане и Вандале из Хиспаније, а заузврат Хонорије им је обећао територију на којој би могли да се настане. Године 416. Валија је са својим Визиготима отпочео рат против Алана и Вандала, који је трајао све до 418. године. Године 417. силиншки краљ, Фридибалд, поражен је на бојном пољу, заробљен и послат у Рим, а алански вођа Атакс је такође погинуо у борби. За мање од две године, Свеви и Хаздинзи су били сатерани на ограничени простор у северозападним планинским венцима Иберијског полуострва, међутим, 418. године Констанције је послао наређење да се повуку и врате у Галију[57]. Визиготи су радо послушали наређење и отпочели су насељавање у галским провинцијама Аквитанија Секунда са престоницом у Тулузу, где су остали све до 507. године када је франачки краљ Хлодовех I уништио визиготско краљевство у Тулузу и натерао Визиготе да се опет повуку преко Пиринеја у Хиспанију где су основали своје друго, Толедско краљевство. Нови визиготски краљ, Теодорих I, наставио је борбу против Алана и Вандала све док Хонорије није умро 423. године. Након цареве смрти, Теодорих је сматрао да се и федератски однос Визигота према Риму завршио, па самим тим и њихове обавезе према Царству[58].

Након повлачења Визигота из Хиспаније, настале су борбе између Свева и Вандала. Свеви су протерали Хаздинге са територија које су окупирали у Галицији. Вандали су наставили да безпоштедно пљачкају римско становнишво што је проузроковало поновни долазак римских трупа, међутим, како Римљани нису имали среће у сукобима са варварима, 422. године су се повукли са полуострва и оставили хиспанско становништво препуштене самима себи. Међутим, Вандали су око 429. године напустили Иберијско полуострво и отишли на север Африке где су основали вандалско краљевство, што је омогућило Риму да поврати готово све територије у Хиспанији осим Галиције, која је остала у рукама Свева. Међутим, власт се реално налазила у рукама локалних аристократа. Иберијским полуострвом је у суштини владало безвлашће услед хроничног недостатка римских војних трупа. Свеви су почели да прелазе границе Галиције и да се насељавају и у осталим деловима Хиспаније (осим y Тарагони) док су устанци багауда били све чешћи[58].

Након победе над Атилиним Хунима 451. године у бици на Каталаунским пољима, Рим је опет послао Визиготе (који су опет у међувремену склопили нови федератски споразум са Царством) на Иберијско полуострво са задатком да сузбију багауде и варваре, што су они успешно обавили 454. године под вођством Теодориха II. Двадесетак година касније, са падом Западног римског царства 476. године, Визиготи ће се сматрати најлогичнијим наследницима Римског царства на западу[58].

Погледајте и…

• Визиготска Хиспанија
• Муслиманско освајање Иберијског полуострва

Напомене

Библиографија

Литература

1. Francisco Aguilar Piñal:El académico Cándido María Trigueros, 1736-1798. Real Academia de la Historia, 2001 (ISBN: 848951285X) (извор)
2. Jesús-Luis Cunchillos y José-Ángel Zamora. Gramática Elemental Fenicia. Consejo Superior de Investigaciones Científicas. Madrid, 1997. (ISBN: 84-00-07702-4)
3. Dr. D. Mario Méndez Bejarano. Historia de la judería en Sevilla (извор)
4. Miguel de Unamuno. España, Perejil y la isla de Calipso. Alrededor del Mundo, 27. јуни 1927 (извор)
5. Historia y geografía de España ilustradas por el idioma vascuence de Juan Antonio Moguel, reditada en La gran enciclopedia vasca, 1980 (ISBN: 84-248-0017-6)
6. José Nieto. Historia de España. De Tartessos al Siglo XXI. Libsa, Madrid, 2008. ISBN: 978-84-662-1748-0
7. Н. Самарџић. Историја Шпаније. Плато, Београд, 2005 (ISBN:86-447-0265-3)
8. Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: Dos siglos de guerra. Historia y Vida 2004; Nº435:32-41
9. Elliot, J. Dosier: Hispania Romana: De Iberia a Hispania. Historia y Vida 2004; Nº435: 43-51
10. Tarín, S. Dosier: Hispania Romana: La aportación de la colonia. Historia y Vida 2004; Nº435:52-59
11. The Cambridge Ancient History, vol. XIII, The Late Empire, A.D. 337 - 425, Eds. A. Cameron, P. Garnsey, Cambridge 1998
12. The Prosopography of the Later Roman Empire II: A.D. 395-527, Ед. J.R. Martindale, Cambridge 1980
13. Edward James. The Franks. Basil Blacwell, Oxford 1988
14. Juan Antonio Cebrián. La aventura de los godos. La esfera de los libros, Madrid, 2006 (ISBN: 84-9734-559-2)

Референце