Ираклије

Златник на коме је приказан Ираклије. Искован је негде између 610. и 613. На реверсу крст са натписом: VICTORIΛ ΛVCVSTORVI

Лични подаци

Датум рођења	575.
Место рођења	Кападокија
Датум смрти	11. фебруар 641.
Место смрти	Цариград

Династија

Ираклијева династија

Владавина

Претходник	Фока
Датум и место крунисања	5. октобар 610. у Цариграду у капели светог Стефана
Период владавине	(610—641)
Наследник	Ираклије Нови Константин

Породица

Отац	Ираклије старији
Мајка	Епифанија
Супруге	Фабија Евдокија Мартина
Деца	Са Фабијом Евдокијом: Епифанија, Ираклије Нови Константин Са Мартином: Фабије, Теодосије, Константин, Ираклона, Давид (Тиберије), Мартин или Марин, Августина, Анастазија и/или Мартина и Фебронија

Ираклије је био византијски цар који је владао од 610. до 641. године. На власт је дошао тако што је збацио с престола свог претходника Фоку.

Ираклијеву владавину карактеришу пре свега велике борбе које је Византија морала да издржи и на истоку, у азијским, и на западу, у европским провинцијама. Иако се Аварски каганат распао након неуспешне опсаде Цариграда 626. године, словенска племена су незадрживо населила Балканско полуострво које је на тај начин дефинитивно отргнуто од византијске врховне власти. Са друге стране, Ираклије је морао да води дуг и тежак рат против Сасанидског (Персијског) царства које после много преокрета завршен великом византијском победом након битке код Ниниве 627. године. Међутим, азијске провинције и Египат најпосле су изгубљени појавом новог противника, муслиманских Арапа који су почев од 634. године заузели велики део територија које је Ираклије повратио од Персијанаца — Сирију, Палестину, Месопотамију као и Египат, којим су Арапи потпуно завладали недуго након Ираклијеве смрти.

У верском погледу, Ираклије је покушао да помири присталице халкедонског учења и монофизите промовисањем новог учења — моноенергeтизма који је касније био трансформисан у монотелитизам, али се и тај покушај помирења, као и они претходни, завршио неуспешно. У војном и административном погледу, Ираклије је покренуо реформе које су бар антиципирале стварање тематског система који ће карактеристати византијско унутрашње уређење све до краја 11. и почетка 12. века. Најзад, Ираклијева владавина окончала је прелазни период хеленизације царства која се огледала у коначном одбацивању латинског језика као језика позноримске администрације и војске, као и промени царске титулатуре и прихватању грчког језика. Након Ираклијеве смрти Источноримско (Византијско) царство дефинитивно улази у средњовековни период своје историје.

Извори

Према увреженом мишљењу у историјској науци, извори за 7. и 8. век византијске историје су прилично оскудни у поређењу с било којим другим периодом у византијској историји. За период Ираклијевог доба као извори могу послужити дела Ираклијевог савременика, песника Георгија Писиде, ђакона, скевофилакса и хартофилакса Свете Софије који је у неколико својих дела опевао Ираклијеве подвиге у походима против Персијанаца 622. године (De expeditione Heraclii imperatoris contra Persas), о аварској опсади Цариграда 626. године (Bellum Avaricum или Avarica), као и о Ираклијевој коначној победи над Сасанидским царством 628. године (Heraclias или De extremo Chosroae Persarum regis excidio)[1].

Теодор Синкел, Писидин савременик и скевофилакс, презвитер и синкел Свете Софије такође говори о аварској опсади Цариграда у својој беседи. Важан извор за догађаје из Ираклијевог времена је такође и Ускршња хроника (Chronicon Paschale) непознатог аутора која обухвата период од стварања света до 629. године, с тим што је сачувана само до 627. године, а историјску вредност има само последњи део, од 600. до 627. године[1].

Међутим, најважнији извори за Ираклијево доба су две позније хронике написане на грчком језику — хронике Теофана Исповедника и цариградског патријарха Нићифора I. Теофанова Хроника обухвата период од 284. до 810. године — наставља недовршену Хронику Теофана Синкела (која се завршава Диоклецијановом владавином), а завршава се почетком владавине Лава V Јерменина. Ова хроника је веома значајна нарочито за период 7. и 8. века јер се заснива на старијим и углавном изгубљеним изворима[1].

Цариградски патријарх, Нићифор I (806-815), написао је Кратку историју у којој је приказао време између 602. и 769. године користећи делимично исте изворе као и Теофан, Патријархова Историја је знатно сажетија од Теофановог приказа, али по историјској вредности не заостаје за Теофановом Хроником. Нићифор је такође написао и Кратку хронику, али она нема скоро никаву историјску вредност и садржи само спискове владара од Адама до 829. године[1].

Пошто су византијски извори прилично штури, на значају добијају савремени источњачки извори — јерменски, сиријски и етиопски. На првом месту треба споменути и јерменског аутора Себеоса коме се приписује дело под називом Историја и које је компилација одломака из више извора на јерменском језику поређани по хронолошком, иако не увек тачном редоследу. Вредност ових текстова је неуједначена, као и периоди које покрива. Већина текстова које садржи покрива период до 655. године. Иако неки њени делови представљају драгоцен материјал за историчаре, тон овог дела није објективан и треба га тумачити веома опрезно[2].

За почетак Ираклијеве владе битна је хроника епископа египатског града Никиу, Јована, која је писана крајем 7. века. Јованова хроника је писана првобитно на грчком, да би након пада Египта у руке Арапа била преведена на арапски. Међутим, није сачувана ни грчка, ни арапска, већ етиопска верзија која је потекла из арапског превода и то само делимично. Други значајни извори су неколико савремених анонимних сиријских хроника, хроника митрополита Елије Нисибијског и хроника Михаила Сиријског.

Укратко, опскурност извора је нешто што диктира проучавање бројних проблема Ираклијеве владавине и уопште византијске историје 7. века. Самим тим, одређене хронолошке проблеме и друга питања (нпр. време настанка тематског система) није могуће решити на задовољавајући начин.

Прве године

Ираклије је рођен 575. године у Кападокији као син Ираклија Старијег, будућег картагинског егзарха, и његове супруге, Епифаније. О Ираклијевом детињству и младости готово ништа се не зна[3]. Уживао је глас ученог човека, мада се не зна какву врсту образовања је примио, када и од кога. Сматра се да је говорио два језика, јерменски и грчки[4], а такође је вероватно да је говорио и мало латинског. Од свог оца је научио доста о начину борбе Персијанаца и њиховој дипломатији[5], јер се Ираклије старији борио у више наврата с њима (између 586. и 588) служећи под командом Филипика, врховним војним заповедником префектуре Оријент (magister militum per Orientem)[4]. Око 595. године, Ираклије старији је постао врховни војни заповедник Јерменије (magister militum per Armeniam)[4], између 600. и 602. Ираклије старији је, по наредби цара Маврикија, постао егзарх Африке са седиштем у Картагини[6]. Ираклије млађи је вероватно од своје 25 до своје 35 године живота био са оцем У Африци[7]. Мало се зна о овом периоду — Фредегар наводи на пример да је Ираклије имао обичај да се бори с лавовима и дивљим вепровима у арени, иако не наводи тачна места тих борби[7]. Даље, Фредегар га описује као наочитог, високог младића који се истицао својом храброшћу и вештином у борби. Такође додаје да је био начитан и да се бавио астрологијом[8]. Колико је ово тачно, није могуће утврдити — вероватно је Ираклије већ био већ доста образован кад је стигао у Африку, али не постоје материјални докази да је имао било какав контакт са астрологијом. Не зна се тачно какву је функцију Ираклије обављао у Картагини. Највероватније је да је помагао свом оцу у вршењу дужности егзарха[9]. У Африци је вероватно научио и начин римског утврђивања градова приликом борби са берберским племенима[9].

Збацивање Фоке и ступање на престо

Цар Маврикије је 592. године отпочео дугачак и веома исцрпљујући рат на Балкану против Словена и Авара[10]. Иако су у почетку Византинци извршили неколико успешних похода на другу страну Дунава, те експедиције нису нанеле веће штете огромним масама Словена. Рат је постао исцрпљујући за византијску војску, и кад је 602. године стигло наређење да војска мора презимити на непријатељској територији с оне стране Дунава, избила је побуна под вођством војног заповедника полуварварског порекла, Фоке[11]. Фока је убио цара Маврикија и његове синове и узурпирао византијски престо. Осам година Фокине владавине је протекло у тиранији и претераним и непотребним погубљењима. Провинције су биле на рубу побуне. Према Едварду Гибону, Ираклију Старијем, картагинском егзарху који је већ две године одбијао да плати трибут узузпатору, сенат и Фокин зет, Приск¹, војни заповедник царске гарде тј. ексубитора, послали су тајно изасланство с молбом да их ослободи од тиранина[12]. Ираклије старији, притиснут годинама, поверио је тај задатак свом сину, Ираклију млађем, и свом синовцу, Никити. Никита је кренуо копном на Египат, док је Ираклије кренуо морем из Картагине ка Цариграду предводећи флоту како би збацила узузрпатора с престола[12]. Фока је био принуђен да повуче скоро сву војску са границе с Персијом да би угушио устанак у Египту. Кад је Бонос, Фокин војсковођа, који је ратовао на истоку с Персијом, стигао у Египат, избио је грађански рат у ком су обе стране починиле низ сурових злочина. Рат је приведен крају тек када су Ираклијеве снаге на челу са Ираклијевим братом од стрица, Никитом, однеле победу[13].

Ираклије је кренуо морем са великом флотом ка Цариграду. На путу до престонице, био дочекиван као ослободилац, а нарочито га је радо дочекала странка Зелених[16]. Под градске зидине Ираклијева флота је стигла 3. октобра 610. године. На вест о Ираклијевом доласку, Фока је заробио његову будућу супругу, Фабију (будућу Евдокију) и његову мајку Епифанију у манастиру Неа Метаноија (на грчком Ново Покајање), међутим, врло брзо су их ослободили чланови странке Зелених и одвели их Ираклију[17].

Фока је одбрану града поверио свом зету, Криспу, команданту екскубитора, тј. царске гарде, који је стекао тај положај још за време Маврикија. Међутим, Крисп, видевши да су шансе да Фока победи у овој бици веома мале, стао је на Ираклијеву страну, као и странка Зелених, док су се Плави показали потпуно војно неспособнима, тако да је Фока на крају остао потпуно сам[13][16]. Екскубитори су га ухапсили и одвели пред Ираклија, који га је прво проклео, а затим сопственом руком му одрубио главу. Потом је тело мртвог тиранина било раскомадано, а његови делови прво разнесени по цариградским улицама и потом спаљени[13]. Фокин кип на Хиподрому је срушен и спаљен заједно са заставом странке Плавих[16]. Крисп је прво био награђен командом у Кападокији за своје заслуге, међутим, врло брзо се показао као арогантан и незахвалан поданик, те га је Ираклије натерао да се замонаши под образложењем да неко ко је издао сопственог оца не може бити одан пријатељ[18].

Ираклије је 5. октобра примио круну из руку цариградског патријарха, Сергија у дворској капели Светог Стефана[19], а потом је Фабија била крунисана као царица и том приликом је прихватила византијско име, Евдокија. Затим је, према Теофану, уследило њихово венчање које је такође обавио цариградски патријарх, Сергије.

Ширење Словена и Авара

Након пропасти Маврикијеве експедиције 602. године, Словени су се почели масовно насељавати на Балкану. У релативно кратком року преплавили су Балканско полуострво. Словенско ширење није обухватило само Балканско полуострво, већ и целу Тракију и Македонију. Многи градови на Балкану су били срушени и опустошени: Сингидунум (данас Београд), Виминацијум (данас Костолац), Наисус (данас Ниш), Сердика (данас Софија). Солун је више пута био подвргнут тешким опсадама, али ипак издржао словенскоаварске нападе. У свом ширењу, Словени су стигли до Јадранског и Егејског мора, одакле су, с обзиром да су се такође били и вешти морепловци, наставили ширење на острва, па су тако стигли све до Крита, док је Пелопонез једно време био под словенском доминацијом. Далмација је такође доста страдала — Салона је била уништена 614. године, а такође се нису спасли ни многи други приморски градови, као Једер (данас Задар), Трагуријум (данас Трогир), Бутуа (данас Будва), Скодра (данас Скадар) и Лисус (данас Љеш)[20].

Пошто је Византија истовремено морала да брани своје источне границе од Персијанаца, Ираклије је 619. године био присиљен да отвори преговоре са Аварима и Словенима, и да пристане да им плаћа данак[21]. Овај споразум је Ираклију донео неколико година мира на Балкану, које је он искористио за борбу са Персијанцима. Међутим, између 622. и 623. године Ираклије је био приморан да обнови преговоре са непријатељски расположеним аварским каганом, који су се завршили повећањем трибута којим је Византија плаћала мир на Балкану[22].

Опсада Цариграда 626. године

Илуминација на којој су приказане сцене из опсаде Цариграда 626.

Након само три године, Авари и Словени су опет запретили Византији. Искористивши одсуство цара, који се тада налазио у Лазики, аварски каган са великом масом Словена, Бугара, Гепида и других народа који су били под аварском влашћу, створили су се 27. јула под Цариградом[23]. Нешто пре тога, персијски војсковођа Сасанидског царства, Шахрбараз, такође је кренуо ка Цариграду и напредовао брзо кроз Малу Азију. Кад је стигао до Босфора, напао је Халкедон и спалио га[24]. Ту су се јуна 626. године[25] персијске снаге зауставиле и провеле неколико дана до доласка Авара пред Цариград².

Извори наводе неких 12.000 бранилаца Цариграда под командом магистра Вона (magister officiorum) коме је Ираклије поверио одбрану Цариграда у свом одсуству[26]. Према Ускршњој хроници (Chronicon Paschale), аварска претходница од неких 30.000 ратника се појавила 26. јуна пред зидинама Цариграда. Георгије Писида помиње далеко многобројнију аварску војску, неких 80.000 ратника, што је, иако могуће, ипак претерано велики број[27]. Аварска војска је попалила и уништила западна цариградска предграђа, а затим се дала на утврђивање и изградњу опсадне машинерије. Средином јула, Авари су направили први контакт са Персијанцима[27] и договорили се да се словенским бродовима пребаци персијска војска преко Босфора[25]. Аварски каган је прво послао позив опсађенима да се предају, а кад је град одбио и предложио нове услове споразума, каган их је одбио. Каган је стигао пред Цариград 27. јула, а напад је почео 29. јула. Број нападача је немогуће с тачношћу одредити, али је сигурно да их је било неколико десетина хиљада, укључујући и Словене. Следећа три дана Авари и Словени су нападали скоро без престанка, користећи ратне машине. Словени су покушали напад са мора из Златног рога, али без успеха[27].

Аварски каган је затражио преговоре 2. августа. У византијском изасланству били су патриције Георгије, Атанасије, патриције и логотет Теодор, Теодор Синкелос и комеркијариос Теодор[28]. Преговорима су такође присуствовали и персијски представници, који су понудили да пошаљу између 3.000 и 1.000 војника (број зависи од извора до извора). Аварски каган је поново затражио да му становници Цариграда предају град и да га напусте не поневши ништа до кошуље коју носе на себи[28]. Персијски изасланици су алудирали на то да је Ираклије препустио Цариграђане самима себи, јер није дошао да брани град, а није ни напао Персију. Цариграђани су одбили понуду о предаји, и 7. августа дошло је до веома снажног напада аварске војске који је био одбијен уз велике губитке[28]. Након скоро две недеље опсаде, Византија је однела одлучујућу победу на мору — 10. августа словенске бродове који су превозили персијске војнике напала је византијска флота и потопила их заједно са персијским војницима. Убрзо је на другу страну Босфора стигао и Ираклијев брат Теодор са својом војском и нанео тежак пораз персијском војводи Шахину[29], док је Шахрбараз, сазнавши да му Хозроје ради о глави, повукао своју војску у Александрију и престао да помаже неверног цара. Авари су у међувремену остали без залиха хране те су морали да се повуку и врате на Балкан, чиме је и прва опсада Цариграда била приведена крају[30].

Последице аварског пораза код Цариграда

Пораз Авара код Цариграда је имао далекосежне последице. Многи народи који су били под аварском влашћу, ослободили су се аварске власти и основали своје државе и савезе. Западни Словени су под вођством Сама створили велики и јак племенски словенски савез, као и Бугари на Кавказу под вођством Куврата који је склопио савез са Ираклијем и добио заузврат почасну титулу патриција. То није био први контакт Бугара и Византије. Још је Кувратов стриц, Орхан, 619. године посетио Цариград и том приликом примио хришћанство и титулу патриција. Јован Никиу тврди да је Куврат, који је тад био у Орхановој пратњи, примио хришћанство, и да је, пошто је као дете остао у Цариграду као талац, одрастао на цариградском двору[31].

Византија је временом успела да сузбије Словене из Грчке, али је Балканско полуострво било потпуно изгубљено. Како Острогорски каже, византијски Балкан се распао у низ "Склавинија" — области које су од тада припадале Словенима и у којима византијска власт практично више није имала никаквог утицаја. Аварска држава је додуше наставила да постоји све до почетка 9. века када ју је уништио Карло Велики, али никада више није повратила снагу и моћ коју је имала пре неуспеле опсаде Цариграда 626. године.

Аварском поразу је следио други талас сеобе Словена, у којој су на Балкан дошла племена Срба и Хрвата, подробно описана у списима Константина Порфирогенита. Срби и Хрвати, након што су добили пристанак од Ираклија, напустили су своју прапостојбину иза Карпата и доселили се на Балкан. Хрвати су се населили у северозападном делу Балкана, док су Срби заузели балкански југоисток³. Иако Порфирогенит инистира на томе да су Хрвати и Срби одмах по доласку на Балкан признали врховну власт Византије, ту тврдњу не треба схватати буквално, јер је највероватније да су они само формално признали суверенитет Византије над територијама које су населили, међутим дискутабилно је у којој је мери дошло до стварног успостављања византијске власти на Балкану[32].

Борбе са Сасанидским царством

Новчић цара Сасанидског царства, Хозроја II

Истовремено са словенском инвазијом на Балкан, одвијала се и инвазија Персијанаца на источним гранцама царства. Иако су Византинци успели да 611. године истерају Персијанце из Цезареје, претрпели су тежак пораз код Антиохије којем је уследило незадрживо сасанидско надирање у ком је Византија изгубила Дамаск, Килкикију и тврђаву Тарс[33]. Персијанци су 614. године освојили и Јерусалим, који су након двадесетодневне опсаде опљачкали, а становништво подвргли страховитом покољу. Између осталих драгоцености и веома вредних реликвија, Персијанци су из јерусалимских цркава однели и Часни крст, што је представљао изузетно тежак морални ударац за хришћански свет. Године 615. Персијанци су већ упали у Малу Азију и муњевитом брзином су стигли чак до Халкедона, А 619. почела је опсада Александрије. Град, иако је могао да се брани, снабдевање храном било је прекинуто јер је град био опсадом одсечен од осталог дела Египта, тако да се убрзо предао како би избегао гладовање. Персијанци су довршили освајање целог Египта у току 620. године[34]. Византијска држава је била у тоталном расулу, док су царске ризнице била празне. Ираклије је знао да мора да предузме офанзиву против Персије како би доказао у исто време и свом непријатељу и самим Византинцима да још није куцнуо последњи час Царству. За то му је био потребан новац који је добио од цариградског патријарха Сегија који је држави позајмио велике количине црквеног злата и сребра за потребе рата, које је било претопљено у новац. Тим новцем је исплатио старе и регрутовао нове војнике, унајмио плаћенике и снабдео живешним намирницама војску[34]. Ираклије је врло брзо увидео да не може да се бори истовремено на два велика фронта, те је одлучио да склопи мир са аварским хаганом[21]. Пошто је средио финансијске проблеме и постигао (макар и привремени) мир на Балкану, Ираклије се окренуо реорганизацији војске. У току 621. године преместио је трупе из Илирика и Тракије у Малу Азију као појачање трупама које су већ биле тамо. На други дан Ускрса, 5. априла 622. године[21], Ираклије је након службе у Светој Софији подигао је војску и отишао у Малу Азију, где је провео читаво лето у вршењу реформи у војсци и припремама за офанзиву, нарочито се посветивши побољшању византијске коњице[22]. За то време, сасанидски војсковођа Шахрбараз је упао у источну Анадолију и највероватније је провео зиму код Трапезунта на црноморској обали.

У јулу исте године, Ираклије је кренуо у поход против Персијанаца у Кападокији. Шахрбараз је држао Киликијска врата чиме је спречавао Ираклију пролаз у Сирију. Вештим маневром Ираклије је натерао Персијанце да се сукобе на отвореном простору. У овој бици византијске снаге су однеле победу и Персијанци су морали да напусте Анадолију. То је била прва византијска победа након дугог низа ратовања с Персијанцима[35].

У међувремену, док се Ираклије спремао да нападне сасанидски део Јерменије, аварски хаган прекршио примирје и упао у јужну Тракију. Прихвативши предлог за преговоре аварског кагана, Ираклије се упутио у Хераклеју у Тракији где је за длаку избегао да га Авари киднапују. Затим су наставили да пљачкају по Тракији и пошто су се дочепали богатог плена у драгоценостима и заробљеницима, изнудили су од Ираклија веома висок годишњи данак у замену за мир. Тракија и заробљеници су остали у аварским рукама[36].

Ираклије и херувим потчињавају Хозроја II. Емајл на бакру (1160—1170).

Након смиривања ситуације на Балкану, Ираклије је 623. или 624. године⁴ опет кренуо на исток. Имао је чврсту намеру не само да поврати изгубљене провинције, већ да удари у само срце Персије и да изнуди трајни мир. У Константинопољу је поверио малог Ираклија Константина патријарху Сергију и Бонусу (magister officiorum), док је своју жену Мартину повео са собом[36]. Преко Кападокије, Ираклије је опет ушао у Јерменију и прво повратио град Теодосиополис који се налазио у на територији која је некад била византијска Јерменија. Затим је кренуо на Двин, престоницу сасанидске Јерменије. Ираклије је разорио је још неколико градова, од којих је један био и Ганзак, где је спаљена највећа персијска светиња, Заратустрин храм, као освета за разарање Јерусалима[23][36]. У јесен 624, иако је постигао неколико мањих успеха, Ираклије је одлучио да се повуче из Мале Азије и проведе зиму у области сасанидског протектората Албаније на Кавказу. Тамо је током зиме унајмио плаћенике из кавкаских хришћанских области Албаније, Лазике и Иберије, као и Абзигије[37].

У пролеће 625. године Хозроје је преместио велики контигент војске са запада који је поделио у три групе под вођством тројице својих најбољих војсковођа, Шахрбараза, Шахина и Шахрплакана. Ираклије је однео победу над снагама Шахина и Шахрплакана. Остаци војски ове двојице су потражили уточиште код Шахрбараза[37].

Пошто су га његови кавкаски плаћеници напустили јер нису хтели да се боре толико далеко од куће, Ираклије је одлучио да се повуче у византијску Јерменију и та тамо презими. Међутим, док је пролазио поред језера Ван, Шахрбараз му је поставио заседу, међутим Ираклије је у овом сукобу потпуно уништио војску и трећег сасанидског војсковође након чега је мирно провео зиму поред језера Ван, припремајући офанзиву за следећу годину[25].

У августу 626. године десило се оно чега се Ираклије највише бојао и шта је он покушавао да избегне плаћањем трибута Аварима — Цариград је био нападнут са два фронта: Персијанци су кренули са истока, Авари са Словенима, Бугарима и другим њима потчињеним племенима са запада и с мора. Ираклије, који се са својом војском у том моменту био у Лазики, поверио је одбрану престонице магистеру Вону, врховном управнику централне управе (magister officiorum)[26]. Након двонедељне опсаде, Византинци су успели да натерају Аваре и Персијанце да се повуку.

У току опсаде Цариграда, византијски војници су сасвим случајно ухватили сасанидског гласника са Хозројевим наређењем да се Шахрбараз убије. Проследили су је до сасанидског војсковође који је одмах дигао војску и повукао се у Александрију одакле је могао контролисати Египат и Сирију. Није најјасније шта је натерало Хозроја на овај потез — историчари мисле да је могуће да је Хозроје потпао под утицај лажних оптужби против свог најбољег војсковође, али и да се персијском краљу није свидело што је Шахрбараз постао веома моћан и богат и да га је зато видео као потенцијалну опасност за свој престо. Било како било, Теофан приповеда да је Хозроје послао гласника персијском вођи Кардаригану с наређењем да убије Шахрбараза, али да су га византијски војници пресрели у Галатији и поруку однели Ираклију Новом, који је опет проследио поруку Ираклију. Ираклије је обавестио Шахрбараза о садржини поруке и уговорио састанак на коме је персијском генералу показана Хозројева порука. Теофан даље приповеда да је Шахрбараз онда фалсификовао другу поруку са Хозројевим потписом у коме се наређује убиство 400 персијских војсковођа, а онда им показао ту поруку и тако их убедио да му се придруже у збацивању Хозроја с престола[38].

Уздизање крста. Детаљ из циклуса Легенде о Часном крсту Пјера дела Франческе у базилики Сан Франческо у Арецу (1452—1466). На фресци је приказан Ираклије како враћа Часни крст у Јерусалим.

У пролеће 627. године, Ираклије је отпочео коначну и дефинитивну офанзиву на Персију. У лето 627. Ираклије је приводио крају освајање Иберије заједно са Хазарима с којима је склопио савез. Крајем лета, стигла је византијска војска из Анадолије, и Ираклије је у том моменту имао неких 70.000 људи под својом командом, рачунајући и плаћенике из Иберије и Лазике, као и Хазаре[30]. Продревши дубоко у персијску територију, однео је низ победа, да би у децембру исте године у бици код Ниниве у којој је погинуо и нови сасанидски војсковођа, Рахзад, задао смртни ударац Сасанидском царству. Сасанидска војска је била десеткована, а Ираклије је наставио победничко напредовање кроз Асирију, палећи краљевске резиденције. Хозроје је побегао из Дастагерде коју је Ираклије почетком 628. године заузео, одневши велики плен у драгоценостима од којих су многе заправо биле византијске. Такође је ослободио велики број византијских заточеника. Предложио је Хозроју мир, који је сасанидски краљ одбио. Ираклије је након тога спалио Дастагерду и наставио даље победничко напредовање ка сасанидској престоници, Ктесифону[30]. Убрзо је у Ктесифону, у ком је у међувремену почела да хара куга, избио устанак у ком је Хозроје II био је збачен и на његово место је постављен његов син, Кавад Широје[39]. Нови цар је склопио мир са Византијом, по којем су се границе између Византије и Персије вратиле на стање из 602. године. Пошто су Египат и Сирија били под Шахрбаразовом контролом, Ираклије је кренуо за Јерменију како би преговарао са бившим сасанидским војсковођом. Септембра 628. године Кавад Широје је умро највероватније од куге, и на персијски престо је ступио његов малолетни син, Ардашир III. У лето 629. године, Ираклије и Шахрбараз су се сусрели у Арабисусу у јужној Кападокији где су склопили споразум по коме ће Шахрбараз предати византијском цару Египат и Сирију као и Часни крст који је био у његовом поседу, а Ираклије ће заузврат одустати од својих претензија на Месопотамију јужно од Амиде и подржаће Шахрбараза у његовој намери да заузме персијски престо[39].

Ираклије је лично отишао у Јерусалим где је 21. марта 630. године вратио Часни крст[40] који су Персијанци однели 614. године[39]. Шахрбараз је напао Ктесифон, убио младог Ардашира и постао персијски краљ, међутим, само два месеца касније био је убијен и на његово место је била постављена Хозројева кћерка Боран. Ираклије је Шахрбаразовим убиством сматрао окончаним споразум који је имао с њим, те је одмах умарширао у јужну Месопотамију, при чему није наишао на отпор ни Боран ни осталих претендената који су се отимали о престо након изненадне смрти персијске краљице 631. године. Исте године Ираклије је тријумфално ушао у Цариград заједно са својом супругом Мартином која га је пратила на свим његовим походима[39].

Ираклијева верска политика

Ираклијев тријумф над Персијанцима и Аварима био је велико достигнуће, међутим византијска држава је била исцрпљена дугогодишњим ратовањем. Повратком источних провинција — уништене ратом и кугом која му је следила — под византијску власт, искрсао је нови проблем на верском плану, с обзиром да је Шахрбараз дао монофизитима потпуну контролу над црквама у Египту, Сирији и Јерменији, што је довело до још дубљег раскола са званичном црквом у Цариграду[41].

Патријарх Сергије је покушао да помири присталице монофизитизма са присталицама халкедонске догме тако што је предложио прихватање нове доктрине — моноенергетизма — учења које је почело да се шири Египтом око 600. године и по коме је Исус Христос имао две природе али само једно деловање, тј. енергију (energeia)[41]. Овим неодређеним појмом било је могуће избрисати оштру разлику између једне и две природе Исуса Христа. Ираклије је подржао ново учење, с обзиром да је било више него очигледно да је шизма на верском плану олакшала продор Персије на Исток[42]. Атаназије, антиохијски патријарх, прихватио је моноенегетизам 631. године. Исте године Ираклије је поставио новог патријарха у Александрији, Кира, који је предано радио на ширењу новог учења, при чему се није устезао да примени и силу[41]. У почетку је изгледало као да је увођење новог учења успело да поврати јединство цркве, међутим, како је у првенствено у Сирији, али и у Египту, ново учење прихватано насилно, врло брзо су се појавили противници на обе стране. Под утицајем ове опозиције, као и због примедаба папе Хонорија, Сергије је модификовао ово учење — оставивши по страни енегрију, Сергије је сад проповедао да Христос има две природе, али само једну божанску вољу[42]. Ово ново учење које је добило име монотелитизам, било је основ едикта које је саставио Сергије 638. године, а које је Ираклије обнародовао под именом Ектесис[42]. Међутим, измирење је било немогуће — царев едикт су одбацили како монофизити, тако и православци и Рим. Историја се поновила — верске размирице, како су раније олакшале продор Персије, овај пут су олакшале продор једне нове силе која је ступила на историјску сцену — муслиманских Арабљана[43].

Године 630. Ираклије је наредио да сви Јевреји морају да се покрсте. Овој наредби је следио покољ Јевреја у Јерусалиму и Галилеји.[44]

Арабљанска инвазија

Византијска победа над Персијом била је мач са две оштрице — нестанак Сасанидског царства је значио уклањање тампон зоне између Византије и арапских племена која су тих година доживљавала корените промене у друштвеном и верском смислу. Мухамед, нови пророк и творац ислама је 622. године прешао из Меке у Медину где је основао арапску државу. Нова религија се до Мухамедове смрти 632. године већ проширила на цело Арабијско полуострво. Након кратког грађанског рата између разних претендената на место Мухамедовог наследника, Абу Бакр, који је из те борбе изашао као победник, довршио је уједињење арапске државе и 634. позвао је своје сународнике у Свети рат, да би убрзо након тога кренуо у освајање нових територија[45].

Прве на удару су биле територије суседне византијске Сирије и персијске Месопотамије. Персија је била доста ослабљена ратом са Византијом, а такође је на њеној територији било и доста не-персијских мањина које су гајиле велику одбојност према званичној персијској религији. Осим тога, сељаци су били веома незадовољни великим државним наметима, док се сама престоница, Ктесифон, налазила на територији Ирака, провинцији са претежно семитским становништвом где се није очекивао већи отпор. Персија једноставно није била у стању да се одупре арапским нападима, те је врло брзо пала под власт нове надируће силе[46].

Већ 633. године Арапи су упали у Палестину и уништили византијске гарнизоне стациониране код Газе[47]. Затим је Абу Бакр наредио премештање главнине арапских војних снага из Ирака у Сирију. Арапи су се у рекордном року нашли код Дамаска. Ираклије који се тада налазио у северној Сирији и веома нарушеног здравља, послао је свог брата Теодора у сусрет снагама Абу Бакровог војсковође, Халида ибн Саида. Недалеко од Јерусалима, код Аџнадаина, у јулу или августу 634. године дошло је до битке између Халидових и Теодорових снага у којој су Византинци претрпели велики пораз и били приморани да се повуку у јерусалимске зидине. Газа, је морала убрзо да се преда, а Арапи су без већег отпора ушли у Палестину[48].

Абу Бакр је умро врло брзо након битке код Аџанадаина и наследио га је Омар, Мухамедов таст. Арапима је поред Палестине, био отворен пут и у Сирију. Избегавајући добро утврђене градове као Јерусалим и Цезареја, Арапи су се упутили ка северу, натерали Ираклија да се повуче из Емесе у Антиохију, да би на крају опсели Дамаск. Опсада Дамаска је трајала шест месеци — од марта до септембра 635. године — кад је опсађенима нестало хране, били су приморани да предају град у арапске руке[49][50]. Приликом предаје града, Калид је обећао да Арапи неће пљачкати ни палити ни куће ни цркве, под условом да се редовно плаћа данак. На овај начин, Калид је стварао утисак да Арапи ратују са византијским царем и са Грцима, а не са Сиријцима. Такође су доласком Арапа престали прогони хришћана монофизита као и Јевреја, тако да становници Сирије заправо уопште нису желели повратак византијске власти[50].

Ираклије је у међувремену обновио снаге у Антиохији, којима је као појачање прикључио гарнизоне из Јерменије као и хришћанска племена из Сирије и кренуо у противофанзиву. Халид се повукао на југ иза реке Јармук одакле је могао да неометано контактира са Медином и да се снабдева храном. Међутим, Ираклијева војска, иако бројчано надмоћнија, била је растрзана размирицама између разних народа који су чинили њен састав, а и Ираклијево здравље је било озбиљно нарушено те није могао да лично командује војском, што је додатно слабило морал војника[50].

Поглед на долину реке Јармук где се 636. године одиграла битка између византијских и арапских снага.

Дана 20. августа 636. године дошло је до битке између арабљанских и византијских снага на реци Јармук, у којој су Арабљани однели убедљиву победу чиме је освајање Сирије било практично завршено. Антиохија и већина других сиријских градова су се предали без борбе[51][52]. Свестан да је Сирија изгубљена, Ираклије је напустио Исток наредивши да се Часни крст пренесе у Цариград на чување[53].

Јерусалим, који је био дуго под опсадом, послао је своје емисаре Омару крајем 637. или почетком 638. године с поруком да ће се предати али само њему лично[54]. Омар је отишао у Јерусалим где га је дочекао патријарх Софроније коме је Ираклије поверио управу над градом. Софроније је провео Омара улицама града и показао му места која су била везана за живот Исуса Христа[55]. Губитак Јерусалима је био велики ударац како за цео хришћански свет, тако и за самог Ираклија, који је пре непуних десет година повратио град из руку неверника, тада Персијанаца. Овај пут, Византија је дефинитивно изгубила град који је опет пао у руке неверника, овај пут муслимана. Ираклије је исте године у очајничком покушају да поврати свети град, послао трупе које су се искрцале на сиријској обали недалеко од Антиохије, међутим, Омаров војсковођа, Абу Убаид, растерао је византијску војску без неких већих напора[55]. Исте године је пала и чврсто утврђена Цезареја зато што је неки Јеврејин показао Арапима напуштени аквадукт који је водио у унутрашњост града[55]. Византијска Месопотамија је била освојена имеђу 639. и 640. године. Из Месопотамије, Арабљани су кренули на Јерменију где су у току 640. године освојили веома важну тврђаву Двин[51].

Након пада Цезареје, на ред је дошао Египат. Египћани који су углавном били монофизити, нису били много ради да се боре са новим непријатељем за рачун византијске државе за чији их је рачун александријски патријарх Кир сурово прогонио и присиљавао да прихвате Ектесис који је Ираклије објавио 638. године. Арабљани су били свесни да је Египат веома богата и лако освојива земља. Први напади су извршени у области делте Нила 639. године. Следеће године су десетковали византијску војску код Хелиополиса[56]. Ираклије је послао војску из Тракије под командом војсковође Маријануса, међутим, Арабљани су убрзо десетковали Маријанусове снаге. У опсађеном Вавилону, патријарх Кир је покушао да преговара са Арабљанима и постигао је предлог погодбе да за 200.000 номизма годишње Арапи склопе мир са Византијом. Међутим, кад је Кир тај предлог почетком 641. године однео Ираклију у Цариград, Ираклије га је глатко одбио а Кира протерао. Арапи су наставили с опсадом Вавилона који је ускоро пао у бици у којој је и сам војсковођа Маријанус погинуо. Преостали војници који су успели да се спасу потражили су уточиште у Александрији[57]. Ираклије је умро у фебруару 641. године, а неколико месеци за њим и његов наследник, Константин Нови. Царство је било запало у династичке борбе, што је олакшало пад Египта. У војсци је владало потпуно расуло, а патријарх Кир је новембра 641. године склопио тајни споразум са Арабљанима о једанаестомесечном прекиду борби у току ког би се сва византијска војска повукла из Александрије. У септембру 642. године из Александрије су изашли сви војни гарнизони, византијски званичници, трговци и земљопоседници након чега су у град умарширале арапске трупе под вођством Амра, Омаровог војсковође[56][58]. Амр је дозволио повратак монофизитског патријарха Бенјамина који се 13 година крио од царских власти и обећао им да могу слободно исповедати своју веру без страха од прогона. Египат је заувек био изгубљен за Византију.

Последње године и смрт

Битка на Јармуку је била последња војна акција у којој је цар Ираклије лично учествовао. Након пораза код Јармука, цар, који је имао више од шездесет година и био озбиљно болестан, напустио је Исток и кренуо кући, у Цариград. Међутим, кад је стигао до Босфора одједном је добио фобију од воде и категорички је одбијао да пређе на другу страну. На прелазак је пристао тек 637. или 638. године⁵ кад је сазнао за заверу коју су наводно сковали његов ванбрачни син Аталарих и његов нећак Теодор у Цариграду[51] — направљен понтонски мост од чамаца прекивених травом како би Ираклије прешао преко Босфора. Кад је стигао у Цариград, према патријарху Нићифору, казнио је заверенике одсецањем носа и руку и прогонством. Теодору је такође била одсечена и нога[59].

Последње године живота цара Ираклија биле су загорчане с једне стране унутрашњим раздорима око престола чије је конце највероватније вукла Мартина, као и невероватно брзим губитком скоро свих територија за које се борио скоро целог свог живота да их поврати од Персијанаца услед арапске инвазије. Када је 638. године пао Јерусалим, Арапи су држали скоро целу Сирију док је Египат био потпуно изолован, а византијска Месопотамија без одбране[60]. Исте године је Ираклије покушао да помири монофизите и православце издавањем Ектесиса, а већ следеће године, 639, Арапи су напали и освојили Месопотамију и отпочели инвазију на Египат[61]. Године 640. након неких неуспелих преговора, Арапи су освојили Вавилон, куга је завладала Цариградом, а Ираклије је био тешко болестан од хидропсије. Исте године је сазнао да је папа Јован IV одржао сабор на ком је Ектесис осуђен. Разочаран, Ираклије је и сам напустио Ектесис који је ионако пропао у покушају измирења монофизита и православаца[57]. На самом почетку 641. године написао је тестамент којим оставља Царство својој двојици синова, и 11. фебруара исте године је умро у Цариграду.

Породица и наслеђе

Златни новчић на ком је приказан Ираклије са својим старијим сином Ираклијем Новим Константином. Обојица носе круне, а између њих се налази крст. На реверсу, крст на три степеника. Новчић је искован негде између 629. и 631.

Одмах по збацивању Фоке, 5. октобра 610. године, Ираклије се оженио својом вереницом Фабијом, кћерком угледног Африканца из Либије, која је по удаји променила име у Евдокија. Током обреда венчања Ираклије је своју нову супругу крунисао за августу. Из овог брака, Ираклије је имао двоје деце: кћер Евдокију и сина Ираклија Новог Константина. Међутим, пошто је Евдокија патила од епилепсије, умрла је већ 612. године.

Ираклије се 613. поново оженио својом нећаком, Мартином, која му је родила деветоро или десеторо деце (Фабије, Теодосије, Константин, Ираклона, Давид (Тиберије), Мартин или Марин, Августина, Анастазија и/или Мартина и Фебронија)[59] од којих је један био и будући цар, Ираклона[62]. Ни црква ни народ Константинопоља нису никада овај брак прихватили. Штавише, од деветоро деце које се родило из овог брака, четворо је умрло веома рано а двоје је било рођено са физичким недостацима, што се у Цариграду сматрало несумњивим знаком божје казне⁶. Такође се с великим негодовањем гледало и на Ираклијев обичај да Мартину води свуда са собом. Мартина га је пратила у свим војним походима, чак и кад је била трудна. Ираклона се родио у Лазики 626. године док је Ираклије ратовао са Персијанцима[59].

Ираклије, Ираклије Нови Константин и Ираклона на обверсу златног новца искованог 637/8. након што је прогласио и Ираклону својим савладарем.

Опште неодобравање и нетрпељивост народа и цркве према Мартини још више су се повећали кад је она почела да ради на томе да обезбеди престо свом сину Ираклони, првом у низу који је имао право на престо (старији синови су због физичких недостатака били елиминисани као могући наследници), а на штету Евдокијиног сина, Ираклија Новог Константина[62]. Ираклије је 613. године прогласио свог најстаријег сина за свог савладара. Године 632. Нови Константин је прогласио Ираклону цезаром, чиме је одредио ред смењивања на престолу. Међутим, након неуспеле завере 637. године коју су организовали Ираклијев ванбрачни син Аталарик и царев нећак Теодор, Ираклије је, највероватније под Мартининим утицајем, 7. јула 638. године[63] прогласио и Ираклону за свог савладара и тиме практично изједначио Ираклонина права на престо са правима Ираклија Новог Константина. Такође је другог Мартининог сина, Давида, прогласио цезарем, а кћерке Августину и Анастазију августама. С обзиром да је Ираклије Нови Константин већ био прилично болестан, а његов син Ираклије (будући Констанс II Погонат) још увек дете (имао је тек седам година) Мартинина деца су добила прилику да приграбе престо у случају да се било шта деси са Ираклијем Новим Константином[59].

Непосредно пред смрт Ираклије је написао тестамент у ком је оставио престо обојици својих синова-савладара.Ова одлука је дочекана с великим неодобравањем из више разлога — 28-годишњи Константин је био већ веома болестан, а Ираклона је имао тек 15 година, што је значило да би Мартина могла да учествује у власти као Ираклонин регент. Мартина је иначе и формално требало да учествује у власти, јер се Ираклијевим тестаментом наређивало обојици владара да морају да је поштују као мајку и као царицу, чему се оштро супротставио сенат, сматрајући Мартину недостојном да представља Царство[63].

Иако је Ираклије, генерално гледано, имао потпуно право на овакву одлуку, његова неодлучност у именовању само једног од својих наследника донела је након његове смрти нестабилан период немира и интрига који се ипак врло брзо завршио, још исте године (641), збацивањем Ираклоне и Мартине[59].

Реформе

Ираклијево доба представља прекретницу у историји византијске државе, како у војном и политичком, тако и у културном и административном погледу. Византијска држава је с почетка 7. века била на рубу пропасти. Административни и војни систем настао у доба Диоклецијана постао је застарео и неефикасан — војна политика унајмљивања страних најамника више није функционисала јер пре свега није било новца којим би се они платили. Велике територије царства биле су готово ван контроле — Балкан су окупирали Словени и Авари, док су на истоку Персијанци одлучно надирали. Сви ти проблеми су били исувише велики за застарели административни систем и празне ризнице рановизантијске државе. Ираклијево доба представља почетак коренитих промена у Византији на друштвеном, политичком, војном и културном плану, при чему византијска држава коначно излази из рановизантијског или касноримског периода и улази у средњовизантијски период.

Поред провинцијске управе, започета је и обнова централне управе царства. Преторска префектура, карактеристична за рановизантијски период, полако уступа место тематском систему насталом по угледу на егзархатско уређење. Тематски систем, на ком ће почивати цела каснија средњовековна византијска држава, састоји се у подели територије Царства на војно-административне јединице које су се називале теме и на чијем челу се налазио стратег — војни командант који је имао истовремено и врховну војну и цивилну власт. Увођење новог система је трајало веома дуго и било је постепено — у Ираклијево доба биће основане прве теме у Малој Азији, да би се касније у току владавине његових наследника створиле нове теме и оживеле старе тек планским насељавањем углавном Словена у Малој Азији[64].

Ираклијева владавина је обележена и низом промена на културном плану. Долази то хеленизације друштва и теократизације државе. На језичком плану, хеленизација се огледа у неоспорном јачању грчког језика. У претходном периоду, латински језик је био званични језик државе, војске и администрације, иако је већина становништва говорила само грчки. За време Ираклија то се мења: грчки језик којим су говорили народ и црква, постао је такође и званичан језик византијске државе. Процес хеленизације који је овим покренут одвијао се веома брзо — већ у следећој генерацији познавање латинског језика чак и у круговима најобразованијих људи била је права реткост[65].

Хеленизације се такође одразила и на царску титулатуру. Иако ју је и сам Ираклије у почетку користио, компликована латинска царска титулатура је након победе над Персијанцима 626. године напуштена и Ираклије је преузео стару грчку краљевску титула василевса, која је уједно постала и једина званична титула византијског владара. Ова титула се неће мењати све до пропасти византијске државе. Старе латинске титуле као император, цезар и август, потпуно су изгубиле на свом значају или су нестале. Исту титулу је Ираклије дао и својим синовима и савладарима, Ираклију Новом и Ираклони[65]. Према Георгију Острогорском, погрешно је мишљење да је промена у титулатури била проузрокована победом над Персијанцима⁷[66].

Институција савладарства, иако није било новина, такође је претрпело одређену реформу за време Ираклија. Додуше, ова реформа није имала успеха и више је донела штете него користи Царству. Институцију савладарства Византија је наследила од Рима. У Риму, она је служила како би се утврдио ред у наслеђивању престола. Цар би још за живота именовао свог наследника тако што би га прогласио савладарем који би носио све царске инсигније и појављивао би се заједно са првим царем на новцу. Након смрти старијег цара, млађи би наслеђивао престо, а потом би он одређивао свог савладара. Ираклије је само унео нејасноће у тај систем тиме што је поред старијег сина прогласио и свог млађег сина за престолонаследника. Осим тога, Иреклијева одлука да да и Мартини одређено учешће у власти након своје смрти била је први покушај легализовања учешћа жена у власти.

Оцена Ираклијеве владавине

Ираклије су кроз векове видели на различите начине не само уметници и писци, већ и сами историчари. Хроничар из 12. века, Гијом, надбискуп из Тира, у свом делу Хроникон види Ираклија као претечу Крсташких ратова[67]. Цар Ираклије се такође помиње у средњовековним француским романсама[68]. Ренесансни сликар Пијеро дела Франческа овековечио је Ираклија као хришћанског јунака на двема фрескама у базилики Сан Франческо у Арецу — на једној је приказан Ираклије како побеђује Хозроја, а на другој како носи Часни крст у Јерусалим. У 17. веку Ираклијева борба са Сасанидским царством престаје да буде у жижи интересовања уметника који се сад више занимају за друге делове Ираклијеве владавине. Пјер Корнеј је у свом драмском комаду Ираклије обрадио Ираклијев однос са његовим претходником, Фоком[68].

Захваљујући напретку археолошких метода као и методама тумачења писаних извора, данас се много више зна о времену у ком је Ираклије живео. Данас је слика Ираклија као великог реформатора византијског административног и војног система и творца тематског уређења коју је дао Острогорски, превазиђена[69]. У данашњој историографији много мање пажње се посвећује улози Ираклија у институционалним реформама царства. Ираклијево доба је свакако било значајно доба у историји Византије, али на основу сведочења његових савременика, то доба је пре личило на повратак ранијег сјаја Константиновог доба, него на почетак нове етапе у историји Царства, због чега је врло дискутабилна улога Ираклија као реформатора[70].

Напомене

Библиографија

Литература

Референце