Јустин II

Златни новчић цара Јустина II, искован у Картагини око 570. године.

Лични подаци

Датум рођења	520.
Место рођења	Цариград
Датум смрти	5. октобар 578.
Место смрти	Цариград

Династија

Јустинијанова династија

Владавина

Претходник	Јустинијан I
Датум и место крунисања	14. новембар 565.
Период владавине	(565—574)
Наследник	Тиберије II Константин

Породица

Отац	Дулцисимо
Мајка	Вигилантија
Супруге	Софија
Деца	Арабија, Јуст

Јустин II је био источноримски (византијски) цар из Јустинијанове династије који је владао између 565. и 578. године. Рођен је око 520. године и био је син Вигилантије, рођене сестре Јустинијана I. Јустин је на престо дошао захваљујући способности своје амбициозне супруге Софије, сестричине царице Теодоре, са којом је равноправно владао све до 574. године, када је због великих војних пораза и територијалних губитака на Истоку психички оболео и постао неспособан за самосталну владавину. По избору његове супруге, заповедник екскубитора (царске гарде) Тиберије, постао је цезар и Јустинов савладар, а након четири године и наследник на византијском престолу.

Извори

Више средњовековних писаца, како византијских (грчких) тако и латинских, оставило је белешке о Јустиновој владавини. Међутим, у погледу савремених византијских извора, предност имају аутори црквених историја, пошто је једина значајнија световна историја сачувана само фрагментарно. Наиме, Менандар Протектор, Агатијин настављач, обухватио је период од 558. до 582. године и више од 70 фрагмената овог дела сачувано је у Изводима о посланствима (Excerpta de legationibus), компилацији коју је у 10. веку саставио учени византијски цар Константина VII Порфирогенита. Евагрије Схоластик у свом делу Историја цркве обухвата период од 431. до 593/4. и има генерално непријатељски став према Јустину II. У трећем делу Историја цркве Јована Ефеског, која обухвата период између 571. и 586, такође има података о Јустиновом животу и владавини, виђених очима једног монофизита, па самим тим Јустинова владавина је виђена у врло негативном светлу. То је и разумљиво, с обзиром да је Јован био монофизитски епископ Ефеса и да је на својој кожи је осетио прогон монофизита након неуспелих Јустинових покушаја да се постигне верско помирење између монифизита и халкедонаца. Баш због недостатака византијске историографије из друге половине 6. века, веома су вредна дела латинских аутора из Западне Европе: Јована из Биклара и Гргура Турског, као и познијег лангобардског историчара Павла Ђакона који је живео крајем 8. века. Такође битан, иако прилично пристрасан извор података о Јустиновом ступању на престо јесте и савременик догађаја Флавије Кресконије Кoрип, афрички учитељ који је стекао славу епском композицијом у којој је опевао победу византијског војсковође Јована Троглите над Берберима, и који је саставио четири књиге у латинском хексаметру у Јустинову част.[1]. Међу каснијим наративним изворима значајна је и византијска хроника Теофана Исповедника с почетка 9. века.

Долазак на власт

Јустинијан I није именовао свог наследника, иако је било више претендената. Разлози за ову одлуку нису познати, и може се само нагађати да, или није могао да се одлучи, или је желео да ту одлуку препусти сенату, народу и војсци[2].

Питање наслеђа Јустинијановог престола компликовала је чињеница да су цар и његова супруга Теодора били без деце. Самим тим, питање наслеђа је отворено доста рано уз нерешено питање да ли ће цара наследити неко од његових многобројних рођака или пак неко ко је по Теодориној линији ушао у царску породицу.Теодора је наиме гајила велику нетрпељивост према Герману, Јустинијановом брату од тетке, тако да учинила све што је било у њеној моћи да спречи Јустинијана да прогласи Германа или његовог сина својим наследником. Међутим, Теодора је умрла 548. и након тога је за једно кратко време сам Герман важио за особу најближу већ времешном цару. Герман је ипак изненада преминуо 551. и проблем царевог наследника се поново појавио. Од многобројних Јустинијанових рођака, двојица нећака су имала највеће шансе да постану његови наследници, и обојица су се звала Јустин. Први, и по мишљењу проф. Џејмса Алана Еванса вреднији претендент био је Германов син Јустин. Други је био син Јустинијанове сестре, Вигилантије, и муж Софије, сестричине Јустинијанове супруге, царице Теодоре.

Цар Јустин II и царица Софија. Искован у Никомедији око 574/5. Јустин и Софија држе скиптар и седе један наспрам другог на дуплом престолу. Изнад њих се налази крст.

Софијин муж је још од 552. године вршио дужност куропалата тј. дворског мајордома (curopalatus)[2][7], посао који није био од неког великог значаја, али му је омогућавао да буде увек близу цара и у центру дворских збивања. Јустинијан је током последњих година своје владавине у неколико наврата слао сестрића Јустина у дипломатске мисије. Јустин је 552. и 553. био члан делегације славних судија (gloriosi iudices) које је цар послао у Халкедон папи Вигилију[3]. Папа је наиме одбијао да се појави на теолошким расправама који су претходиле или су биле организоване у време Петог васељенског сабора у Константинопољу. Јустин је такође 559. упућен хунском поглавару Заверхану који је управо примио мито како би се повукао са византијске територије[3]. Јустинијаново посланство је наводно требало да преостале Заверханове ратнике, које је Велизар већ потукао, спроведе до царске границе на Дунаву безбедно. Био је то начин да се Византинци лукавством реше неугодних противника. Поред тога, 562. и 563. Јустин је био слат у дипломатске мисије у самом Константинопољу како би окончао борбе између циркуских странака Плавих и Зелених[3]. Задаци које је обављао указују да је био Јустинијанова особа од поверења која је обављала веома одговорне и озбиљне задатке. Корип је у својој каснијој похвали Јустину записао како је сестрић практично био Јустинијанов савладар током царевих последњих година[3].

За разлику од њега, Јустин, Германов син, градио је каријеру у војсци још од 540. када је пратио оца у, додуше неуспешној, противофанзиви против Персијанаца[4]. Историчар Агатија је записао са Германовог сина да је већ 554. био искусан ратник који је искуство стекао у сукобима са Персијанцима и Словенима. Најзад, 557. године добио је чин врховног заповедника византијске војске у Јерменији (magister militum per Armeniam)[5] пошто је претходних година био један од главних заповедника војске током рата са Персијом на тлу Лазике (данашње Грузије). Како је мир закључен већ исте године, Јустин је послат у Подунавље где је био један од најистакнутијих заповедника[5]. Прославио се тиме што је, вероватно 561, одговорио Аваре, новопридошле, али веома опасне варваре, да не прелазе Дунав[6]. Кад је Јустинијан умро, Вигилантијином сину указала се непоновљива прилика да се попне на византијски престо и то из више разлога: као прво, у тренутку цареве смрти он је био тај који је био на двору, док је Германов син био километрима далеко, чувајући границу Царства на Дунаву[7][2], а такође је имао и подршку веома утицајних људи: свог доброг пријатеља Тиберија, коме је он издејствовао раније унапређење на место вође екскубитора, тј. царске гарде (comes excubitorum)[7], квестора (quaestor) Анастазија[2] као и новопостављеног цариградског патријарха Јована III Схоластика[1][2] и вође сенатора Калиника. Ту су свакако били и Јустинов брат Марсел и зет Бодуарије, обојица патрикији, као и његова супруга, Софија, веома амбициозна и лукава жена која је уложила све напоре да јој не измакне византијски престо[2].

Међутим, ништа није било препуштено случају. Када је 14. новембра 565. године Јустинијан издахнуо, присутан је био само краљевски собар (praepositus), који је тврдио да је цар, пре него што је издахнуо, именовао Вигилантијиног сина за свог наследника. Јустин је одмах био одведен пред сенаторе где му је вођа сенатора, Калиник затражио да прихвати именовање, а патријарх Јован Схоластик га је потом крунисао[2]. Кад су се Јустин и Софија сутрадан појавили на Хиподрому, народ је био стављен пред свршен чин: добили су новог цара у лику Вигилантијиног сина Јустина, који ће владати под именом Јустин II[7]. Дан касније, Јустин је крунисао Софију и прогласио је за августу[1].

Учвршћивање на власти

Иако су, према Евагрију, два Јустина имала усмени договор да онај који буде био изабран за цара именује другог за свог савладара[1], новопечени цар се вероватно плашио да би његов имењак војсковођа могао да стекне подршку[8], те га је 566. године[8] опозвао у Цариград, где га је у првом тренутку примио са почастима, али га је потом лишио пратње, одбио да га прими и на крају га је послао у Александрију где је Германов син био убијен у свом кревету[1]. Евагрије даље пише да је била Софија та која је захтевала главу Германовог сина, а кад су је донели, обоје су је шутирали као знак омаловажавања[1]. Визиготски свештеник, Јован из Биклара, који се у то време налазио у Константинопољу, тврди да је убиство било извршено по Софијином наређењу. По Агатијиним речима, убиство је стигло Германовог сина Јустина због недела које је некада починио у Лазики. По каснијој традицији, која можда одражава званично оправдање за уклањање војсковође Јустина, коју су записали Јован из Антиохије и Теофан, Јустин је ковао заверу против свог рођака који је наследио престо. У сваком случају, иако се Јустин II ослободио свог ривала, наставио је да користи услуге Германовог млађег сина, Јустинијана, који је као и његов брат, био веома вешт и способан војсковођа[1]. Исте године су била уклоњена и два угледна сенатора, Етерије и Адаије, под наводном оптужбом да су ковали заверу против Јустина II и да су хтели да га отрују[8].

Одмах по крунисању, Јустин је радио ужурбано на консолидовању своје власти. На месту куропалата сменио га је његов зет, Бодуарије, организована је велелепна сахрану за Јустинијана,чиме је нови цар показао своју блискост са својим преминулим претходником, исплаћени су сви зајмови које је Јустинијан на силу узимао од богатих банкара и то су Софија и Јустин учинили сопственим новцем, дозвољен је повратак многим епископима који су били прогнани за време Јустинијана, Аварима је обустављено исплаћивање данка који су многи Византинци сматрали понижавајућим, а врло брзо су и Персијанци слично прошли[8]. Јустин је такође почетком 566. преузео један почасни конзулат[8] (редовни конзулат је укинут 541) при чему је искористио прилику да обдари водеће сенаторе и придобије цариградску светину јавним приредбама и играма¹. Године 568. преузеће и други конзулат са истим циљем[8].

Унутрашња политика

Економска политика

Упркос почетној великодушности, Јустин је стекао епитет тврдице. Имао је обичај да се жали на то да је наследио државу пуну дугова, међутим, до краја своје владавине, државна каса је имала знатан вишак од кога је Тиберије могао да дели милостињу и да финансира рат против Персијанаца и Авара. Песник Корип који је сачинио Похвалу Јустину Млађем поводом царског крунисања, говори о Јустиновој опседнутости штедњом.

Нека нико не дира оно што припада државној каси. Државна каса је као стомак који храни све остале удове. Ако је стомак празан, све остало отказује…[9]

Није баш најјасније како је Јустин успео да попуни државну касу. Године 568. морао је да плати Персијанцима неких 90.000 златника. Иако је с почетка своје владавине одбио да плаћа трибут и Аварима и Персијанцима који је био договорио Јустинијан, око 574. године морао је ипак да настави да га плаћа — Аварима неких 80.000[9], а Персијанцима 45.000 номизми прве године, а потом 30.000[10][11] номизми годишње. То су били веома велики издаци за ионако празну државну касу. С друге стране, Јустин је обуставио градњу грандиозних грађевина које је Јустинијан започео, где је сигурно уштедео доста новца[9]. Такође, лична имовина истакнутих чланова друштва и државних чиновника након њихове смрти постајала би државна имовина (војсковођа Јустин 566, или његов брат, Јустинијан 577). Исто се дешавало и са имовином оних који би пали у царску немилост (Марсијан 573, Бодуарије 575). Такође, за време владавине Јустина II,економски опоравак су доживеле главне царске провинције, што је наравно, утицало и на повећање броја пореских обвезника — сеоско становништво није било погођено кугом која је избила за време Јустинијанове владавине у оној мери у којој је то било градско становништво, а такође постоје археолошки докази да становништво Палестине и Сирије није битно опадало све до почетка 7. века[12].

Јустин је 569. године издао закон којим је покушао да прекине праксу плаћања функционерских положаја (suffragia). Такође је био одлучан у томе да стане на пут насиљу у Константинопољу, упозоривши дему Плавих да је њихов заштитник Јустинијан мртав, али и Зелених да ће открити да је Јустинијан још увек жив[12].

Црквена политика

Чим је постао цар, Јустин је званично напустио Јустинијанов афтартодокетизам²[1][12] и покушао да измири халкедонце и монофизите. С том намером, Јустин је покушао да халкедонцима докаже своје правоверје тиме што је поништио све што је било у супротности са одлукама Халкедонског сабора[1], док је са монофизитима поступао благо[1], у нади да ће прихватити халкеднонско учење. С тим у вези, ослободио је све затворене монофизитске свештенике, а протераним епископима је дозволио да се врате, и наредио је да се чита символ вере донесен на Цариградском сабору 381. пре молитве Оче наш.

Јусатин је такође у Константинопољу примио уз почасти времешног монофизитског лидера, александријског патријарха Теодосија, што је одобровољило монофизите, као и чињеница да је Јустин био спреман да укључи име Северија Антиохијског у диптихе[12].

У другој половини 566. године Јустин је у Цариграду организовао неколико јавних расправа између монофизита и халкедонаца којима је председавао патријарх Јован Схоластик[14]. Ове расправе, организоване с циљем да се постигне договор о црквеном уједињењу, након годину дана нису донеле очекиване резултате[1].

Јустин је 567. саставио свој први едикт познат под именом Хенотикон, и објавио га хмонофизитским епископима окупљеним у манастиру Мар Закаи у Калинику (данас Ал Рака у Сирији). Међутим, монофизитски свештеници су га одбили јер није садржао експлицитну осуду Халкедонског сабора[15]. Јустин је потом 571. издао нови едикт који је изједначавао учење да Христ има једну природу која је истовремено и људска и божанска (монофизитска доктрина) са учењем да Христ има и божанску и људску природу које су уједињене (халкедонска доктрина)[16]. У првом моменту, монофизитски и халкедонски епископи су признали да су њихова учења једно те исто, само су изражена на два различита начина[16]. На објављивању едикта, Јакоб Барадео и монофизити примили су причешће из руке цариградског патријарха Јована Схоластика[16].

Међутим, с обзиром да едикт није ни помињао Халкедонски сабор, монофизитско свештенство је одлучно одбило да прихвати договоре које су склопили њихови епископи, који су пак, у циљу одржања ауторитета, одмах повукли свој пристанак[16]. Љутит због овог поступка, Јустин је почео да затвара монофизитске свештенике, забранио је монофизитизам и напустио напоре за верским помирењем[18].

Спољна политика

Стање у царству након Јустинијанове смрти

Када је Јустин ступио на престо, имао је неких 45 година. Мада је вероватно схватао да ни из далека није био способан владар као његов претходник, Јустин је наступао с истом одважношћу, али без Јустинијанове опрезности и разборитости. Било је очигледно да није био свестан колико је било тешко успешно владати огромним царством које му је оставио Јустинијан. С друге стране, окружење у ком се налазио није му у томе помагало. Софија је била веома амбициозна и желела је да буде исто тако утицајна као њена тетка Теодора, али је још мање од Јустина разумела тешкоће које су као царски пар требали да превладају.[14].

Јустинијан је, захваљујући својој ескпанзионистичкој политици, за собом оставио царство огромних размера. На истоку, Византијско царство је обухватало западни део Јерменије, а граница са Персијом је пролазила између царске тврђаве Даре и Низбиса, који је био под персијском влашћу. Под виозантијском влашћу налазила се и пустиња Негев, Синајско полуострво, део Египта и Северна Африка до Мавретаније. Тангер, на афричком страни Гибралтара, такође је био под византијском влашћу. На Иберијском полуострву, Византија је имала своју провинцију Спанију, која је обухватала југоисточну обалу полуострва тј. градове Малага и Картахена са околином, као и Балеарска острва. У Медитерану, под византијском контролом била су и острва Сардинија, Корзика, Малта и Сицилија, као и скоро цела данашња Италија. На Балкану, још увек није било сталних словенских насеља јужно од Дунава, на ком се налазила јасна граница царства. С друге стране Дунава, налазила су се бројни варварски народи — Словени, Гепиди и Лангобарди, а од 558. године, такође и Авари који су били управо стигли из руских степа одакле су их истерали Турци. Јустинијан је с Аварима склопио уговор о плаћању годишњег трибута у замену за мир[1].

На истоку је Јустинијан 562. године са Персијанцима склопио мир на педесет пет година који је укључивао и плаћање годишњег трибута. Трибут за првих седам година је одмах био исплаћен, осме године је требало платити за следеће три године, а од једанаесте године би се трибут плаћао годишње[1].

Запад

Балкан

Северни Балкан је још у доба Јустинијана био поприште сукоба између Гепида и Лангобарда. Године 549. Јустинијан је на позив Лангобарда послао 15.000 војника и окончао сукобе. Године 565. када је Јустин постао цар, непријатељства између Гепида и Лангобарда су се обновила, и овај пут су Гепиди били ти који су тражили помоћ од византијског цара. За узврат, понудили су Сирмијум (данас Сремска Митровица), коју су Гепиди још 535. преотели од Јустинијана. Јустин је одговорио на позив и Гепиди су потукли Лангобарде уз византијску помоћ, међутим, гепидски краљ, Кунимунд, није испунио своје обећање и није предао Сирмијум Византинцима[1]. Међутим, сад су Лангобарди склопили савез са Аварима[16] и као такви представљали су опасног противника, па су Гепиди опет потражили помоћ од Јустина уз обећање да ће овај пут заиста предати Сирмијум и "земљу унутар реке Драве" (вероватно данашњу Славонију). Јустин, поучен искуством, наизглед је пристао да опет притекне у помоћ Гепидима, међутим, Лангобардима је обећао да ће остати неутралан. Гепиди, сигурни у византијску помоћ, предали су Сирмијум Византинцима, а онда пошли у сусрет Лангобардима и Аварима и били потпуно уништени. Албоин, лангобардски краљ, одрубио је главу Кунимунду и по старом варварском обичају, направио пехар од његове лобање. Кунимундова кћерка, Розамунда, била је заробљена и као ратни плен додељена Албоину који се касније оженио њоме[1].

Иако су односи Гепида и Лангобарда у Панонији били динамичнији, за Византију су, како ће се показати, значајнији бити односи са Аварима. Управо последњих година Јустинијанове владавине, каган Авара постао је Бајан (561?—582 или 585), најзначајнији аварски владар. Јустин II је по доласку на престо одбио да плаћа Аварима данак који је још Јустинијан увео. Авари су у том тренутку ратовали са Францима, тако да нису одмах реаговали на Јустиново одбијање[17]. Међутим, као што је споменуто, 567. су се удружили са Лангобардима против Гепида. Бајанов услов био је да му се препусти десетина гепидске стоке, половина плена и сва земља на којој су поражени противници живели[17]. Почетком 568. аварски каган је, по Менандру Протектору, размишљао о заузимању Сирмијума, а двојицу Јустинових дилпомата, Виталијана и Комита демонстративно је бацио у окове[17]. Након овог потеза, који је означио објаву рата, Бајан је повео своје ратнике на Сирмијум, али није могао да освоји град. Након првих налета, каган је послао своје преговараче Бону, врховном заповеднику војске у Илирику, који је руководио одбраном града. Међутим, преговори су били бесплодни, тако да је Бајан кренуо у пустошење унутрашњости Балкана. Око 10.000 Кутригурских Хуна је прешло Саву и упустило се у пљачкање византијске Далмације[17], док је Бајан са главнином војске прешао Дунав и заузео крајеве који су некада припадали Гепидима[17]. Бајан је затим од Бона затражио предају Сирмијума, који је некада припадао Гепидима, затим предају једне групе Гепида која је пребегла Византинцима, и најпосле обнову плаћања данка Кутригурима и Утригурима које је Јустинијан исплаћивао, а који су сада били аварски поданици[17]. Исте захтеве аварски владар је поновио крајем 568. а затим и 569/570.[17] када је каган тражио да се Аварима дозволи насељавање на византијској територији. Јустин је све Бајанове захтеве одбијао, а Авари су најпосле остали мирни до 573. године. Након византијског пораза на Истоку и губитка Даре у новембру 573. године, након чега је Јустин из осећаја кривице потпуно изгубио разум[1], Авари су оптужили Византију да пружа уточиште одбеглим Гепидима и под тим изговором касно 573. или почетком 574. године прешли су Дунав и потукли до ногу војску под вођством Тиберија, вође екскубитора који су им кренули у сусрет[16]. Децембра исте године Тиберије је био проглашен за цезара. Сирмијум је, додуше, остао у византијским рукама све до 582. али је Јустин био приморан да склопи мир с Аварима у замену за годишњи трибут од 80.000 номизми[1].

Италија

Иако су изашли као апсолутни победници из сукоба са Гепидима, Лангобарди су добили новог, врло опасног суседа, Аваре[16]. Године 568. одлучили су да се уклоне с пута Аварима, пре него што овима падне на памет да их покоре, тако да су под вођством свог краља, Албоина, кренули даље на запад, ка Италији[1]. Према Павлу Ђакону, маса која је кренула са Албоином била је етнички шаренолика: поред Лангобарда, било је ту и Саксонаца (неких 20.000 мушкараца са женама и децом)[1], Гепида, Бугара, Сармата, Свева, као и житеља римских провинција Норика и Паноније[1]. У Италију су стигли исте године и испрва су се населили на подручју Венеције, а већ следеће, 569. године населили су и област Лигурије и Павије[16]. Италија је пре тога претрпела велику епидемију куге и није била спремна за одбрану. Такође, у северним деловима Италије византијска власт је била релативно скоро поново успостављена повлачењем франачких снага из алпских тврђава и гушењем последњег готског отпора 561. године[19]. Поред тога, велики Јустинијанов војсковођа, евнух Нарзес, био је опозван са места намесника Италије, наводно због жалби локалне властеле на његово превише аутократско администрирање. Неки каснији извори наводе да је сам Нерзес, желећи да се освети за своје отпуштање, позвао Лангобарде у Италију[20]. Било како било, Лангобарди су без већег напора преплавили готово целу долину реке По све до Сполета и Бенавентума на југ, где су се у свим већим градовима успоставили своје војводе и стационирали гарнизоне. Лангобардско освајање Италије је такође било олакшано чињеницом да је одређен број Лангобарда служио у царској војсци и да су они у одсудним тренуцима напуштали византијске редове и прелазили на страну својих сународника[19]. Међутим, године 573. лангобардски краљ Албоин био је убијен у завери коју је предводила његова жена, Росалинда, ћерка гепидског краља кога је Албоин убио. Завера је пропала, а Албоина је наследио његов син, Клеф, који је међутим, такође био врло брзо убијен. Врло је вероватно да су иза ова два убиства били Византинци[1][19]. Италија је након тога утонула у десетогодишњи период безвлашћа — Ломбарди су се распали на неких тридесетак група којима су владале локалне војводе, што је ишло у прилог Византији[1][19]. Године 576. Византија је покушала да организује контра-напад, али је доживела пораз у ком је изгубио живот Јустинов зет, Бодуарије. Кад је Тиберије две године касније ступио на престо, Римски сенат је послао изасланике тражећи помоћ од цара али је царска војска била заузета на Балкану и Истоку, тако да се византијско дејство у Италији ограничило на дипломатију и потплаћивање лангобардских војвода и плаћање франачке помоћи[1].

Спанија и Африка

На Иберијском полуострву, визиготски краљ Леовигилд је између 569. и 572. године предузео неколико успешних похода на византијску провинцију Спанију и притом је освојио Асидонију и Кордубу (данас Медина-Сидонија и Кордоба). Потом је склопио мир и споразум о међусобном уважавању са Јустином, док се византијска провинција свела само на градове Малагу и Картахену одакле ће их коначно истерати Свинтила 624. године[1][18].

У Африци, Византија је ратовала са Берберима али о овом сукобу нема много извора. Под вођством краља Гармула, Бербери су дигли устанак против византијске власти и прво су 569. убили преторијанског префекта Тиберија, а затим у следеће две године, двојицу врховних војсковођа (magister militum per Africam)[1][18]

Исток

Позадина

Сцена из лова на којој је приказан Хозроје I.

Византија је 561/2. потписала споразум о миру са Персијом на педесет пет година, међутим овим споразумом нису решене несугласице између два царства[1]. Јустин је отпочео преговоре са Персијом око кавкаског региона Сваније (део данашње Грузије) и у ту сврху на двор Хозроја I послао је Јована Коментула који, међутим, није имао успеха у преговорима, који су се ипак наставили све до 572. године[1][19].

Споразумом из 562. године, Лакмидима, персијским савезницима и Гасанидима, византијским савезницима, било је забрањено да улазе у међусобне сукобе. Ову тачку споразума Лакмиди су непрестано кршили упадајући на византијску територију. Лакмидски шеик, Амр, био је међутим, убијен 569. године, а следеће године, 570. Гасаниди су однели победу над Лакмидима[1].

У персијској Јерменији, племство се побунило против покушаја персијских власти да се успостави култ обожавања ватре подизањем заратусриног храма у Двину[1]. У немирима фебруара 572. године[21] био је убијен персијски гувернер Јерменије[21], након чега су Јермени одмах потражили помоћ од Јустина коју им је он и пружио. Према Евагрију, Хозроје је уложио протест, на шта му је Јустин одговорио да није могао да одбије сабраћу хришћане. Хозроје је схватио да је моменат критичан и послао је Јустину изасланика, персијског хришћанина Себукта, не би ли га овај одговорио од рата, али Јустин је одбио да прими персијског изасланика и да плати годишњи данак, јасно стављајући Хозроју на знање да ће бити рата[1][21]. Евагрије, међутим, оштро критикује Јустина зато што је ступио у рат а да се није претходно припремио[1].

Јустин је имао још један разлог да се одлучи на рат — добио је новог и снажног савезника у Турцима. Турци су збацили аварску власт, потом кренули у стварање новог царства које се у том моменту ширило од Монголије и Туркестана ка Каспијском мору[1]. Иако су Турци Персијанцима помогли да се ослободе Ефиталита или тзв. Белих Хуна 557, Персија је у Турцима видела потенцијалног опасног противника и одбила је турски предлог о трговини свилом, с обзиром да је пут свиле сада пролазио кроз турску територију[1]. Када су Персијанци поставили заседу византијском изасланику на Кавказу који се враћао из посете турском двору[21], турски каган је предложио Јустину заједнички напад на Персију са две различите стране[21], на шта је Јустин пристао и склопио савез с Турцима који је трајао све до 576. када су га Турци изненада прекинули[1].

Сукоб

Јустин је именовао Марсијана, Јустинијановог нећака[1] за врхивног војног заповедника на Истоку[21][18], који је крајем 572. године помогао јерменским побуњеницима да истерају Персијанце, а потом извршио напад на Арзазену, персијску провинцију јужно од Јерменије[18]. У пролеће 573. године, Марсијан је напао персијску Месопотамију и отпочео опсаду Нисибиса. У међувремену, Гасаниди су у окршају са Лакмидима 569. и 570. године изгубили много људи, па је зато гасанидски шах Мундир тражио од Јустина злато како би могао да регрутује нове људе и попуни проређене редове[1]. Јустин је међутим, побеснео, и послао Марсијану наређење да убије Мундира. Порука је негде у јесен 572. године допала у Мундирове руке, који се дубоко увредио и са својим људима повукао у пустињу[1]. Гасанидско повлачење омогућило је несметане упаде Лакмида у Сирују током целе 573[1]. У међувремену, Гргур Антиохијски је примио тајни извештај у коме несторијански свештеник критикује Марсијана за неадекватно вођење опсаде. Јустин, који је ионако сматрао да опсада превише дуго траје, одузео је Марсијану положај врховног војсковође. Међутим, у том тренутку стигло је ,на једној страни, персијско појачање опсађенима на челу са самим Хозројем, а други део персијских снага упао је у Сирију и предао се пустошењу, да би се на крају две војске заједничким снагама обрушиле на Дару[1][10], византијско утврђење на граници с Персијом од виталног војног значаја. Након шест месеци опсаде, у новембру 573, Дара је по први пут[10] пала у персијске руке[1].

Лудило и смрт

Златник цара Тиберија II Константина, искован 579. године. На новчићу се види биста цара са царским инсигнијама и крстом у руци

Јустин, свестан личне одговорности за катастрофалан исход, потпуно је изгубио разум[18] — покушао је да скочи кроз прозор и да тако оконча живот, али су га слуге спречиле у томе[11]. Поврх свега, у Константинопољу је завладала епидемија бубонске куге[1]. Додуше, наговештаји лудила које је избило на површину након слома код Даре видели су се и раније — октобра 572. године цар је наредио да се његов зет, Бодуарије, избаци са силентијума³ и да се пребије, мада му се одмах потом извинио, највероватније по Софијином наговору[23]. Да би спречила сталне Јустинове покушаје да се баци кроз прозор, Софија је наредила да се на њих поставе решетке. Јустинови насилни испади према његовим сарадницима и дворанима Софија је успевала да заустави плашећи га измишљеним монструмима[23]. Како би га одвратили од разноразних лудости, већим делом дана Јустина су слуге возале у покретном престолу док је цар слушао музику извођену на оргуљама[23].

Одмах након пораза код Даре, Софија је некако успела да са персијским краљем склопи прво једногодишње примирје у замену за 45.000 номизми[10][11]. Из овог споразума била је искључена Јерменија. Касније је то примирје продужено на пет година⁴ у замену за 30.000 номизми годишње[25]. Међутим, било је јасно да се ускоро мора наћи савладар за Јустина, јер је било неопходно да на престолу буде физички и психички здрав мушкарац. Сенат, након консултације са Јустиновом супругом, Софијом, одлучио је да место цезара добије Тиберије, заповедник екскубитора (царске гарде)[1][10]. Софија се потом постарала да Јустин у једном моменту луцидности усвоји Тиберија, тако да је Тиберије проглашен 6.[10] или 7[26]. децембра 574. године за цезара, под именом Тиберије II Константин[27].

Јустин је умро 5. новембра 578. године. Пошто је Тиберије био крунисан за цара 26. септембра 578. године[27], девет дана пре Јустинове смрти, није било никаквих трзавица ни проблема при његовом ступању на престо.

Напомене

Библиографија

Извори

• Јован Ефески, Црквена историја, Део 3 — Књига 3 (извор на енглеском)

Литература

• James Allan Evans. Justin II (565-578 A.D.). De Imperatoribus Romanis. An Online Encyclopedia of Roman Emperors (извор)
• Averil Cameron, Bryan Ward-Perkins, Michael Whitby, The Cambridge Ancient History: Late Antiquity: Empire and Successors, Ad 425-600. Cambridge University Press, 2000, ISBN 0521325919 стр. 86—94
• The Prosopography of The Later Roman Empire. Vol. IIIA, AD527—641. Cambridge University Press, Cambridge, 1992. стр. 167—8 и 750—6
• W. T. Treadgold, A history of the Byzantine state and society, Stanford University Press, 1997 (ISBN 0804726302; извор)
• L. Garland, Sophia (565—601). у Byzantine Empress, Women and Power in Byzantium, AD 527—1204, London and New York 1999, стр. 40—58. (извор)
• Oxford Dictionary of Byzantium III, Oxford University Press, London, 1991 (ISBN: 0-19-504652-8)
• Andrew Louth. The Eastern Empire in the Sixth Century. The New Cambridge Medieval History 500-700. Ed. Paul Fouracre. Cambridge University Press, Cambridge 2005. (ISBN: 13 978-0-521-36291-7) стр. 93—118

Референце