Кесар је титула у средњовековној српској држави преузета из Византије и која се јавља након крунисања краља Стефана Душана за цара 1346. године.

Ова титула потиче још из римских времена и од тада налази се у врху хијерархије тутула у царству Ромеја. Убрајала се у такозвана царска достојанства а њени носиоци су у документима имали право да користе формулу царство ми. Током византијске историје увођењем титула севастократора и деспота 1081. односно 1163. године титула кесара је потиснута на лествици достојанствава. Спољна обележја носиоца ове тутуле мењала су се током њене дуге историје али је најзначајнија инсигнија био кесарски венац. Титулу је додељивао искључиво цар а није била повезана ни са каквом одређеном дужношћу у управном или војном апарату.

Српски владари су поштовали правило да ову титулу додељује само владајући цар па се она јавља тек од времена крунисања Стефана Душана за цара. За време владавине цара Душана титулу кесара су добили Гргур Голубић, Прељуб, истакнути војсковођа и царев намесник у Тесалији (1348—1356) а вероватно и Војихна, господар града Драме и околине. За време владавине цара Стефана Уроша (1355—1371) ову титулу су носили великаш Новак, који је споменут на натпису цркве Богородице у Малом граду на Преспи, као и Угљења, син севастократора Влатка који је као кесар поменут још и почетком 15. века. Као ни у Византији титула кесара ни у средњовековној Србији није повезивана са неким одређеним дужностима већ су је добијали истакнуте личности и поверљиви људи српског цара.

Литература

• Кесар (Б. Ферјанчић, стр. 292), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.