Милутин Јакшић (19. јули/1. август 1863, Српска Кларија, Банат, Хабзбуршка монархија—8. фебруар 1937, Српска Црња, Краљевина Југославија) је био српски историчар, писац и професор Богословије у Сремским Карловцима.
Биографија
Био је синовац Ђуре Јакшића и основну школу је похађао у Српској Црњи, родном месту истакнутог српског уметника и књижевника. Гимназију је похађао у Новом Саду између 1875. и 1883. године. Нaкон матуре уписао је Богословију у Сремским Карловцима коју је завршио 1887. године да би као питомац Текелијанума наставио студије на Правном факултету у Пешти који је завршио 1890. године. Јакшић је стекао изузетно широко образовање а знао је латински, немачки и мађарски језик.
У јануару 1890. постао је професор веронауке (катихета) Велике српске православне гимназије у Новом Саду. У то време већ је почео да се бави истраживачким радом. У децембру 1890. године прешао је у Сремске Карловце где је постављен за професора Богословије. У Богословији је предавао историју српске цркве али је велику пажњу посвећивао и политичкој, културној и социјалној историји Срба. Интензивно је истраживао у Архиву Карловачке митрополије. Сарађивао је у неким од најугледнијих српских научних и књижевних часописа а био је уредник Богословског гласника. Пензионисан је 1905. године, услед болести. Повукао се у родитељску кућу у Српској Црњи где је остао до краја живота. У Српској Црњи покренуо је 1907. године лист Српски глас. Токомм Првог светског рата био је у интернацији а након рата у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца био је биран за посланика Уставотворне скупштине. Вратио је свој посланички мандат. Јaкшић се интензивно бавио књижевношћу, још од времена школовања, а бројне приповетке и песме објављивао је у низу књижевних часописа.
Историографски рад
Иако његов историографски опус није нарочито обиман Јакшићш је оставио значајан траг у историографији. Две темељне и обимне студије о патријарху Арсенију IV Јовановићу—Шакабенти (1899) и о митрополиту Вићентију Јовановићу оставиле су значајан траг у српској историографији а запажене су и нешто мање расправе о Пери Сегединцу и о сеоби Срба 1690. године. Ове студије увстиле су га у ред најугледнијих црквених историчара у српској историографији с краја 19. и почеком 20. века, заједно са Радосалвом Грујићем и Димитријем Руварцем.
У свом раду о митрополиту Вићентију Јовановићу на основу архивског материјала је доказао да Вићентије Јовановић није покушао да Србима наметне унију и да није издао Перу Сегединца у буни из 1735. године. На Јакшићев историографски метод великог утицаја је остварио Иларион Руварац, односно његова ригорозна критика извора. Јакшић се ипак истакао и као Руварчев критичар. Наиме, он је у једној својој студији поткрепљено доказима и одмерено критиковао Руварчеве тезе које су минимизирале значај сеобе Срба под Арсениејм Чарнојевићем 1690. године.
Важнији радови
- О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, лекције из историје Карловачке митрополије, Бранково коло 1—45, Сремски Карловци 1899.
- О Вићентију Јовановићу, прилози за историју митрополитства му 1731—1737, Летопис Матице српске 199—204 (1900)
- Побуна Пере Сегединца, Богословски гласник 2 (Сремски Карловци 1902).
- Природа преласка Срба у Угарску 1690. и привилегија, Летопис Матице српске 206 (1901) 1—32.
Литература
- Јакшић, Милутин (Чедомир Попов, стр. 402—403), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
