Петар Текелија

Портрет Петра Текелије у бакрорезу. Први пут објављен у докторској дисертацији Саве Текелије.

Лични подаци

Датум рођења	27. јануар 1720.
Место рођења	Арад
Датум смрти	почетак 1792.
Место смрти	Новомиргород

Професионални подаци

Чин	највиши чин-генерал аншеф
Служио	Руско царство

Битке

Рат за аустријско наслеђе, Седмогодишњи рат, Пољска кампања (1764—1768), Руско-турски рат (1768—1774), Руско-турски рат (1787/88)

Петар Текелија (27. јануар 1720, Арад, Војна граница — почетак 1792, Новомиргород, Руско царство) је био руски официр српског порекла који je достигао највиши војни чин међу Србима који су се током 18. века из Хабзбуршке монархије одселили у Руско царство. Своју завидну војну каријеру остварио је учествујући као официр у многобројним ратовима и војним интервенцијама које је Русија водила у другој половини 18. века као што су Седмогодишњи рат, тзв. Пољска кампања (1764—1768), Руско-турски ратови (1768—1774. и 1787—1791) и ликвидација аутономије Запорошке Сечи (1775). У руској историографији остао је запамћен најпре као ликвидатор Запорошке Сечи.

Порекло

Постоји неколико теорија о пореклу породице Текелија. Најстарија верзија је она коју је приказао један Текелија — Сава Текелија, у склопу биографије свога стрица, руског генерала Петра Текелије, публиковане у Летопису Матице српске. Сава наводи да су Текелије пореклом из Србије, где су држали Текију и околна места, а да су се у Угарску доселили много пре Велике сеобе Срба 1690. године.[1] Алекса Ивић je, у својој необјављеној збирци о породици Текелија изнео тврдњу да су Текелије пореклом са Чепелског острва из села Тукуље (мађ.Tőkől), недалеко од Будима. Како је у то време била уобичајена појава да се племићки предикат, назив спахилука или родног места узима као породично презиме, Ивић сматра да су слично поступили и Поповић-Текелије.¹ Ову Ивићеву тезу прихватио је и Јован Радонић.[2] Вељко Петровић сматра да је ова властелинска породица из Текије на Дунаву (код Кладова) и да је пре 1690. године дошла у Угарску и населила се у Тукуље на Чепелском острву код Пеште. Петровић такође сматра да је презиме Поповић настало у време емиграције.[3] Најновију тезу, узевши језичку норму као основу, изнео је Владан Гавриловић, по којој су Текелије у Србији, која је тада била под Турцима, вероватно држали поседе у близини неких текија (дервишког коначишта).[4] Постоји још једна верзија, историчара Володимира Миљчева, који у биографији Петра Текелије каже да је презиме Текелија некада било надимак који је касније прихваћен као презиме и да у њему треба тражити турско порекло (тур. teckeli – дарежљив, великодушан човек). Постојање још једног дела презимена — Поповић, сведочи о пореклу из свештеничке породице.[5]

Што се тиче изговора и ћириличног писања презимена Текелија, такође постоје различите тезе. Сава Текелија није увек био доследан у писању свог презимена.

Прозвиште овог племена у граматима мађарскима (латински писаним) пише се Tőkőly; но Сербљи не имевши глас ни слово ő, писали су Текели, а више јошт звали Тукелиа, будући обаче да је слово ю ближе гласу ő, то се сад пише у сербскоме Тюкюли, а изговора Тőkőli.[1]

Постоје и у аустријским документима различити облици писања презимена Текелија (Tekeli[6], Тeckely[7], Thekely[8], Tekely[9], Tőkőly², Tőckőli[10]). На оволико начина писања истог презимена наилази се због различитих писара који су писали документе, а ти писари нису били Срби, те су записивали презиме Текелија онако како су веровали да је исправно.

Јован Поповић Текелија је родоначелник ове знамените породице, који је у историји остао упамћен пре свега због своје улоге у бици код Сенте 1697. године.³

Рани живот и почетак војне каријере

Нова Србија, карта српских насеобина у Русији.

Пјотр Абрамович (како је познат у руској историографији) рођен је 16. јануара 1720. године, по Јулијанском календару (27. јануар по Грегоријанском календару) на дан Поклоњења веригама Св. Петра, по коме је и добио име.[11] Петар није стекао неко нарочито образовање, ни васпитање. Осим свог матерњег, док је живео у Аустрији, научио је немачки језик, а у мањој мери мађарски и румунски.

Петрова војничка каријера почела је у Рату за аустријско наслеђе (1740—1748). Ступио је у војну службу у 21. години, 1741. године. Те године оженио се његов отац Ранко по други пут, па је уместо да сам оде на ратиште, послао свога сина Петра. Петар је потврђен у чину хајдучког лајтнанта декретом команданта Поморишке границе Фрајтага 1. марта 1744. године.[12] Након повратка, сукобио се са оцем, јер је желео да задржи команду. Желећи да заврши сукоб и крене сопственим путем, затражио је отпуст из аустријске војске и ступио је у руску службу. Постоји неслагање историчара око године Петровог приступања руској војсци. Годину 1747, за почетак војне каријере у Русији наводе Симеон Пишчевић, Александар Форишковић[13], Виктор Петраков[14] и Володимир Миљчев[15], док се година 1748. појављује у Петровој биографији из Летописа Матице српске[16], a ову годину наводе и историчари Алекса Ивић у свом делу о Текелијама, Душан Ј. Поповић[17][18], Мита Костић[19] и Владан Гавриловић[20]. Каријеру у Русији, Петар је отпочео са истим чином поручника који је имао и у Аустрији, а у чин капетана је произведен тек 1751. године.⁴ По досељењу у Русију, размештен је у Српски хусарски пук којим је командовао пуковник Михајло Стојанов.

Живот у Русији

Након развојачења Потисја и Поморишја, руски двор је желео да насели Србе у својим пограничним територијама, како би вршили исти задатак који су имали у Војној граници у Угарској.⁵ Зато су били ангажовани Срби емисари, који су одлазили у Угарску да агитују међу Србима за одлазак у Русију. Један од тих емисара био је и Петар Текелија. У Угарској је боравио 1751. и 1752. године. Први пут био је послат у Угарску заједно са капетанима Гаврилом Воићем и Димитријем Перићем (син Пере Сегединца) да врбује људе за сеобу, али су се вратили без већег успеха.[21] Други пут је Текелија боравио у Угарској кад је већ постао капетан. Опет је разлог за повратак у отаџбину била агитација за сеобу, а званично је ишао у Ердељ ради куповине коња и хртова.[22] Боравио је тада у Араду, почетком јесени 1752. године, чему сведочи запис у ктиторској књизи цркве Св. Петра и Павла од 9. септембра, у вези са плаштаницом коју је поклонио цркви.[23]

Учешће у Седмогодишњем рату

Карл Рехлинг (1855—1920), Битка код Цорндорфа, уље на платну, 1904. година.

Петар је, као официр руске војске учествовао у Седмогодишњем рату (1756—1763). На самом почетку рата имао је чин секунд-мајора. Русија је ушла у рат 1757. године. Петар је служио у саставу армије генерал–фелдмаршала С. Ф. Апраскина, па је учествовао у првом руско–пруском сукобу 30. августа 1757. године код Гросјегерсдорфа. У овом сукобу, Текелија је рањен у главу. Опорављао се, не напуштајући армију. Учествовао је и у опсади тврђаве Кистрин, где се посебно истакао у једном од многих напада, 5. марта, због чега је унапређен у потпуковника, 1758. године. Исте године, учествовао је и у једној од најкрвавијих битака Седмогодишњег рата, бици код Цорндорфа, 25. августа. Затим се 12. августа 1759. борио у бици код Кунерсдорфа. После учешћа у поменутим биткама, нови главнокомандујући, фелдмаршал П. С. Салтиков, поверава Текелији команду над посебним летећим одредом. Летећи одред имао је најчешће задатак да оперише као ојачана извидница у непријатељској позадини, да напада линије комуникације и снабдевања. Током извршавања једног таквог задатка, код места Кеслин, Текелија је био рањен у десну ногу. Није напуштао армију, док је лечио рану. Брзо се вратио на чело свог, већ чувеног летећег одреда, који је сада имао улогу ојачане претходнице. У освајању Берлина, октобра 1760. године, учествовао је и потпуковник Текелија са Српским пуком и козацима под командом генерала Румјанцова, који је посебно истакао Текелијину храброст. Такође се са својим одредом прославио у бици код Голнауа, 16. октобра 1761. године, након чега је добио пуковнички чин. Тиме је било завршено Петрово учешће у Седмогодишњем рату.[24]

Ратовање против Пољске

Након повратка у Русију, Петар Текелија је неко време провео у Новој Србији, области у којој су плански насељавани Срби. Сагласно плану о насељавању Новоруске губерније 1764. године, добио је парцелу за кућу у Новомиргороду и земљу за насељавање у његовој околини. Војна колегија поставила га је 1764. године на дужност команданта Српског хусарског пука. Од те године, почињу његове сталне службене мисије у саставу руског експедиционог корпуса на територију Пољско-литванске уније, против пољских конфедералиста.[23] Ступањем Српског хусарског пука на тло пољске Украјине, почео је рат против Пољске. Војна колегија унапредила га је 1767. године у чин бригадира, а уз то је добио и велике поседе (3.160 десетина земље) у Великом Лугу.[25]

Учешће у Руско-турском рату (1768—1774)

Данијел Ходовијецки (1726—1801), Битка на Кагули, уље на платну.

Текелија је такође учествовао и у Руско-турском рату, који је почео турском објавом рата 1768. године док су ратне операције отпочеле тек наредне године. Одмах на почетку рата, Текелија је са Српским хусарским пуком победио турску војску под Абаз-пашом код Хотина априла 1769. године. Затим су следиле битке код Каменец-Подољског, Журжа, Браиле и Фокшана у којима је такође учествовао и Текелија. Под командом генерала Румјанцова, током 1770. године, Текелија се борио у биткама код Рјабаје Могиле, на реци Ларги и на реци Когулу. За учешће у бици на Когулу, одликован је Орденом Свете Ане првог степена и унапређен је у чин генерал-мајора. Током 1771. командовао је авангардом Румјанцова која је била састављена од седам батаљона пешадије и три коњичка пука. Октобра 1771. године, учествовао је у освајању Журжа са знатно слабијом војском (8.000 наспрам 45.000 Турака).[26]

Из овог рата Текелија је изашао са сада већ завидним рангом у војсци. У част Кучук-кајнарџијског мира, произведен је у генерал-поручника 17. марта 1774. године, а орден Св. Георгија трећег степена добио је 26. септембра исте године. У исто време именован је за команданта војске Новоросијског краја, у одсуству кнеза Грегорија Потемкина.[27]

Разрушитељ Запорошке Сечи

У Руском царству су се 70-их година 18. века створили услови за решавање питања козака, који су се 30-их година 18. века населили у Новој Сечи у Запорожју.⁶ Требало је пацификовати козаке и ликвидирати Запорошку Сеч, како би се на овој територији могла извршити колонизација становништва из Руског царства. Овај задатак, царица Катарина Велика поверила је Петру Текелији.⁷

Из тврђаве Свете Јелисавете (где се налазила његова команда), кренуо је крајем маја 1775. године, са великом војском.⁸ Опкољавање и заузимање Сечи извршено је 4. јуна 1775. године. Истог дана, Текелија је сазвао скуп запорошких старешина и прочитао им Манифест царице Катарине II о укидању Запорошке Сечи. Међу козацима настала је подела. С једне стране, углавном стално настањени козаци, сматрали су да се треба покорити царској наредби, а с друге стране су били они који су сматрали да треба пружити отпор. Текелија се није задовољио њиховим мирним прихватањем Манифеста. У руској историографији је остало забележено да је задатак Текелија извршио без проливања и једне капи крви. Да би обезбедио покорност, Петар је ипак ухапсио неколико најугледнијих личности, а затим и разорио Сеч. Многи козаци тада су се преселили на турску територију. [28]

Текелију је 10. јула 1775. године царица Катарина Велика наградила орденом Св. Александра Невског. Добио је тада имања са 500 кметова у Витепској губернији.⁹ Након тога, Текелија је био на дужности привременог врховног управитеља Запорожја и тада је извршио реформу административно–територијалног уређења. Саставио је пројекат поделе деснообалног и левообалног дела Запорожја између Новоруске и Азовске губерније, који је спроведен током друге половине 1775. године. Од 1776. до 1783. године, бавио се углавном питањима насељавања војски Новоруске губерније. [29]

Генерал-аншеф

Стефано Торели (1712—1784), Алегорија Катаринине победе над Турцима, уље на платну, 1772. година.

Петар Текелија је убрзо именован главнокомандујућим посебне армије од 18.000 војника, формиране да би штитила руске државне границе на источним обалама Црног мора.[30] Са овом армијом Петар је учествовао у гушењу татарских побуна на територији Кримског каганата у току 1777—1778. године и инкорпорацији Крима у оквире Руског царства 1783. године.[31] Године 1786. био је унапређен у чин генерал–аншефа, што је био највиши чин међу Србима официрима у Русији. Следеће године, постао је шеф Нижегородског драгонског пука. Одликован је и орденом Св. Владимира првог степена.[32]

Учешће у Руско-турском рату 1787/1788.

Године 1787. избио је нови рат између Русије и Турске. Одмах на почетку рата, Текелија је на основу личне заповести кнеза Потемкина био постављен за команданта Кавкаског корпуса.¹⁰ Почетком 1787. године, стигао је на Кавкаску линију. Свој штаб сместио је у тврђаву Георгијевск. Учествовао је у више похода, од којих је најбитнији поход на десну обалу Кубана до зидина Анапе и подножја Кавказа. У пролеће 1788. године Текелија је пао с коња, тешко се повредио и није се више опоравио.¹¹ Команду над Корпусом задржао је до јуна 1789. године. Када је схватио да неће оздравити, напустио је активну службу у војсци. Посебном одлуком царице Катарине II задржао је и даље своје раније принадлежности.[33]

Приватни живот

Петар Текелија се није женио, али је имао двоје деце, сина и кћерку, које му је родила љубавница. Дворац у којем је живео, саградио је у Новомиргороду.

Мироград (Миргород) лежи до границе полске у долини, двор стрица мога к југу на брегу. Ту он себи дао отмерити до неколико јутара и начинио особливу курију. Покрај двора иде велики пут, преко пута се населило до седамдесет домова Црногораца, зато се јоште ту чуло србски говорити[…]Двор стрица прекрасан до двадесет соба шпалирати' и паркетирати', дуварови су му от дебели' растови' дрва које му је принц Љубомирски подарио из листопадовске његове шуме; штале на седамдесет коња и друга зданија за слуге и скоте многа, при том лепа велика башта.[34]

Осим цркве светога Александра Невског на свом поседу у Хмељову, Текелија је при Николајевској цркви у Новомиргороду израдио и украсио кaпелу посвећену светим апостолима Петру и Павлу. [33] Последње године живота, провео је у раскоши. Имао је расне хртове и коњушнице са расним коњима.[35]

Петар Текелија се посвађао са Симеоном Пишчевићем, иако су некада били добри пријатељи.¹² Без обзира на свађу, Петар је подупирао каријеру Симеоновог сина Александра, који је код њега служио као ордонанс.

Занимљиво је да Петра није спомињао по добру, ни његов синовац Сава, који је 1787. године боравио на имању Петра Текелије:

Мени сви говорили зашто мене стриц не узме за ађутанта, први би ађутант био мајор а друга два капетана, дакле уместо једнога от ови' мого би ме узети. Ја сам се то и надао, но стриц уместо да би се старао мене произвести то он мене угњетавао и чем мене други више почитовали, то он све унижавао[…]Ја узрок томе нисам знао кроме мислио да ноћна кукавица, његова подложница, која је имала двоје деце[…]от шталмајстера с којим се држала, но стриц мислио да и' он начинио. Она ваља да му је и ноћу и дању кукала бојећи се да стриц мене не учини наследником, како ме је и звао и искао од мога оца.[36]

Вељко Петровић сматра да је Петар Текелија свога синовца овако видео:

Стриц Петар је био још сасвим старински бркати Србин, војник коме се западњачки „елегант“, обријан салонски бонвиван који је бриљирао свакојаким знањима и језицима, - отпрве није свидео. [37]

Смрт

Тешко болестан, после пада с коња, Петар Текелија је умро почетком 1792. године. Сахрањен је у Новомиргороду, у капели св. Петра и Павла. На црквеном зиду се налазила плоча са исписаним именом и пореклом покојног, главним подацима из његовог живота и заслугама за Русију.[38]

Пред крај живота, Текелија је признао очинство над ванбрачном децом, сином Александром и кћерком Маријом. Дао им је презиме и учинио их наследницима већег дела свог богатства. На његову интервенцију, царица је дозволила да његова деца приме породично презиме и грб Текелија. О њима и имању су се након Петрове смрти бринули старатељи. Међутим, Александар је постао пијаница, спискао је очево богатство и умро од алкохолизма. Убрзо након Петрове смрти, његов некада раскошни мајур (имање), продали су старатељи његовог сина Александра администрацији Новоруске губерније. [38] Када је Сава Текелија по други пут посетио Русију, 1811. године, затекао је мајур у запушеном стању:

Двор сасвим запуштен, у њему ни живе душе не би, кров протруо, штокатор пропао, паркети које потрули, које покрадени, поломљени басамаци потрули, велике штале за седамдесет коња ни видити. Обиталишта от сто и двадесет служитеља, кујна, штале за говеда, стражара велика, тридесет кућа и фамилија крепосни' около двора што су били нестало. Прекрасна башта упропаштена.[39]

Смрћу Петровог сина Александра Петровича, прекинута је мушка грана породице Петра Текелије. Након смрти Александра Текелије, породично име предато је племићима Куракиним. [40]

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

Референце

Погледајте и…

• Српско војно племство у Војној граници 18. века