Селиште

Селиште је у средњовековним српским документима био термин којим је најчешће означавано напуштено насеље (аналогно са градиштем и црквиштем) али и земљиште са кућом и окућницом, залесак, село и слично.

У историографији и филологији су нуђена различита решења којима је настојало да се одреди значење ове речи. Франц Миклошић је предложио чак четири различита значења. Ђура Даничић је поистоветио село и селиште док је Стојан Новаковић сматрао да је селиште означавало и село и напуштено насеље. Ватрослав Јагић је под старијим значењима речи село и селиште подразумевао насеље једне породице. Према Бањској хрисовуљи селиште је означавао део имања а село цело имање. Селишта су назив добијала по имењу власника или корисника. Селиштем је називано земљиште предвиђено за атар будућег села.

Највећи део података из дипломатичке грађе под селиштима подразумева напуштена насеља. Има података у дипломатичким изворима где се једно место истовремено означава и као селиште и као село. Тако је цар Душан, са сином краљем Урошем, даровао митрополиту Јакову Серском селиште Брус са свим правима тога села. Овај и слични случајеви значе да је селиште фактичко стање док је село озакоњење будућег стања. Селиште се увек сматрало за потенцијално насељено место.

Насељено место је могло да постане селиште пре свега због бежања становништва услед неке непогоде (рат, глад, болест) или када би становништво било пресељено по жељи господара. Златарска селишта настала су испуњавањем одредаба Душановог законика којима је забрањивано да златари бораве у селима. Српска дипломатичка грађа двоји и пуста селишта и селишта. Под пустим селиштима се подразумевају давно напуштена насеља па се она никада не наводе са правинама (воденицама и виноградима) која су резултат људског рада и која указују на недавну насељеност. И друге речи са наставком –иште означавала су напуштена насеља (трговиште, црквиште, кућиште, катуниште и сл).

Само када је село у почетној фази развоја, односно када га насељава једна породица, оно може да има исто значење као и селиште. У другим случајевима село представља не само ознаку за насеље већ и правну категорију, односно насеље са одређеним правима и обавезама. Овакве обавезе превазилазиле су могућности једне породице. Због тога је село представљало правну категорију у средњовековној Србији коју санкционише Душанов законик, док селишта као пролазну, и у суштини непожељну појаву, Законик и не помиње.

Литература

  • Р. Михаљчић, Селишта, Прилог историји насеља у средњовековној српској држави, Прошлост и народно сећање, Београд 1995, 131—191.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported