Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност нам је позната искључиво из византијскох извора у којима се описују походи цара Манојла I Комнина (1143—1180) против Срба и Угара средином 12. века.

Име

У наставку текста Кинамспомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша. Примислава помиње само Кинам, а каснији српски родослови спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. По мишљењу већег дела историчара данас, Урош и Примислав (Првослав?) су били једна те иста личност. У наставку текста Кинам спомиње и Десу као најмлађег брата Примислава и Белоша и поред тога наводи како је већ споменуо да се овај велики жупан већ два пута одметао од цара који му је у оба наврата опростио. Поред тога, Примислава помиње само Јован Кинам, а каснији српски родослови и летописи спомињу Првослава, имагинарног брата Стефана Немање. На основу Кинама, који је нажалост сачуван у некомплетном препису из 13. века, није могуће коначно разрешити дилему о идентитету великог жупана Примислава, а исто тако ни да ли његово име треба транскрибовати као Првослав како се почело сматрати још у историографији 19. века.

Владавина

Урош II Примислав је ступио на престо после смрти свог оца Уроша I око 1145. године. Најмлађи Урошев син Деса је последњих година очевог живота завладао Травунијом и Зетом одакле је, уз подршку једног дела локалног племства, стално покушавао да истисне представнике династије Војиславића. Како је дукљански кнез Радослав био византијски штићеник, сукоби око јадранског залеђа указују да су се владари Рашке поново индиректно окренули против моћног цара Манојла I Комнина. Византијски историчар Никита Хонијат записао је како је српски жупан вршио упаде у земље под Ромејима. По Јовану Кинаму пак, цар Манојло је 1149. припремао поход на Сицилију када је сазнао да се Аламани, Далмати и Пеонци (тј. Нормани из јужне Италије, Срби и Угри) спремају да нападну царство на западу. Средњи син Уроша I, Белош је 1141. постао палатин на двору свог сестрића, угарског краља Гезе II (1141—1162) чиме су владари Рашке у угарском краљу стекли важног савезника.

Византијски цар се 1149. налазио у Валони на јадранској обали данашње Албаније и одатле је, највероватније, преко Пелагоније и Косова упао у област којом је владао Урош II. Манојло је прво разорио рашку престоницу Рас, поробио његово становништво и оставио посаду под командом севастоипертата Константина Анђела. Након тога, цар је са главнином војске продужио у област коју Кинам назива Никава која се вероватно налазила на горњем Ибру. У Никави је Манојло Комнин потчинио локална утврђења без икаквих проблема, али је следећа мета византијске војске, Галич на десној обали Ибра заузета на јуриш тек после тродневне опсаде. Заробљенике је византијски василевс послао из Раса да се населе у околини Сердике (данашња Софија). Међутим, током царевог одсуства, Урош је већ напао Византинце у околини Раса. Цар је кренуо да зароби великог жупана, али у томе није успео мада се Урош по Кинаму морао спасавати бежећи пешице преко планинских превоја. Манојло је одустао од потере али је спалио неименовану резиденцију српског архижупана и затим се повукао без јасно остварене победе.

Крајем лета 1150. Манојло I Комнин је спровео нови и овога пута пажљивије планиран поход против непокорног српског жупана. Док је боравио у Нишу, цар је сазнао да угарски одреди пристижу у помоћ Србима преко земље назване Лонгомир (доњи ток реке Лугомир, леве притоке Велике Мораве). Манојлова војска је долином Мораве стигла до Саве а затим је кренула низ Дрину покушавајући да пресече пут Угрима и спречи их да се састану са Урошевим Србима. Након мањег и победоносног сукоба са Угрима у близини Дрине, Ромеји су се утаборили недалеко од реке Таре¹. У зору српска војска, појачана коњицом састављеном од Угара, Печенега и хазарских Халисија из Срема, притисла је обалу реке. Тек са појавом цара на бојишту византијска војска је успела да стрелама натера непријатељску војску да се повуче са обала. Када су Ромеји прешли дотада чувани мост успели су да наметну у почетку неодлучну борбу коју је на крају решио сам цар у двобоју са горостасним угарским заповедником Вакхином. Међу угледним заробљеницима налазили су се и двојица српских жупана, Грдеша и Вучина. И овога пута византијска победа није била убедљива пошто су тежак терен и снежни наноси спречили кретање неколико византијских војсковођа, а Вакхин је скренуо цару пажњу на бројност непријатељске војске. Кинамова опаска о снегу који је ухватио Византијце указује да је Манојлов поход потрајао бар два месеца, до новембра 1150. године. Међутим, у царски логор су прво стигли посланици великог жупана, а затим и сам Урош држећи се смерно и понизно. Урош је пао ничице пред царем и положио заклетву да ће за сва времена остати роб Ромеја. Морао се и обавезати да ће убудуће византијском цару слати помоћ од 2.000 ратника у случају рата у Европи, а 500, уместо дотадашњих 300, у случају похода у Азију. Манојло се овога пута задовољно вратио у Цариград где је прославио тријумф у коме су, по речима Никите Хонијата, вођени угарски племићи и раскошно обучени српски заробљеници. Царева победа прослављена је и беседом солунског архиепископа Михаила и стиховима Теодора Продрома и анинимног песника (Аноним Мангански).

Наредне, 1151. године Манојло Комнин је, након што је умирио рашког владара, повео поход против Угара како би их казнио због помоћи коју су указали Србима. Мир је најпосле закључен 1152. након још једног византијског похода у данашњем Срему. Управа над византијским испоставама Нишем и Браничевом поверена је царевом брату од стрица Андронику који је после неког времена затражио угарску помоћ како би се домогао царског престола. Тиме је започет нови сукоб Византије и Угарске који је најпосле окончан 1155. новом победом цара Манојла. Током ових ратова, дошло је до подела у рашкој династији пошто је Урош II остао лојалан цару, док је, вероватно под Белошевим утицајем, један део племства подржавао најмлађег од браће, Десу. Када се Манојло поново показао успешним у рату са Угрима, српско племство је, у страху од цареве силе, пристало да прихвати за владара онога кога византијски цар одреди. Манојло је примио и Уроша и Десу и потом потврдио старијег Уроша на место великог жупана. Урош је обновио стару вазалну заклетву цару и предао таоце. Хронолошке оквире епизоде током које је Урош привремено изгубио престо није лако одредити, али се у науци сматра да се збацивање одиграло најраније 1153, док је Урош по царевој вољи враћен на трон вероватно 1155. године.

Када је 1160. окупљао војску за поход против Иконијског султаната Турака Селџука, цар Манојло је позвао и рашког владара да испуни своју вазалну обавезу и пошаље обећану војску. Даљих сукоба са Византијом није било све до 1162. када је умро Геза II, тако да је Манојло И Комнин решио да на угарски престо постави свог штићеника. Цар је искористио прилику и да уреди прилике у Рашкој пошто се жупан Урош II, чије је име по Кинаму било Примислав, одметнуо од византијског сизеренства. Цар је позвао Уроша II Примислава и његовог брата Белоша у Филипопољ (данас Пловдив у Бугарској), а затим је прогласио Белоша за великог жупана. Урош II Примислав је пресељен на византијску територију где је био безопасан по интересе Царства и цар га је обдарио издашним поседом.

Период владавине Уроша II био је доба подељености рашке владарске куће и племства по питању поштовања вазалских обавеза према византијском цару. Један део племства се опирао Византији уз угарску подршку, а сам Урош се у три наврата отворено супроставио цару. Међутим, побуна из 1162. године, подстакнута Манојловом преокупираношћу приликама у Угарској, резултирала је свргавањем Уроша II. Пошто се његово име више не спомиње у изворима могуће је да је умро недуго након губитка престола.

Напомене

Библиографија

Извори

• Византијски извори за историју народа Југославије, Том IV, Београд 2007 (фототипско издање).

Литература

• А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Нови Сад - Београд 2001, 32-33.
• Т. Живковић, Портрети српских владара (IX - XII век), Београд 2006, 133-139.