Видо Латковић (27. јун 1901, Цетиње—21. јули 1965, Београд) је био црногорски историчар књижевности.
Биографија
Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу а потом је студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године. Докторску дисертацију одбранио је на истом факултету 1939. године. Био је професор средње школе у Црној Гори, потом професор Велике медресе у Скопљу између 1932. и 1941. године и до 1937. године хонорарни наставник за теорију књижевности на Филозофском факултету у Скопљу. Током Другог светског рата био је заточен у логору на Бањици. Постао је доцент на Филозофском факултету у Београду 1947, ванредни професор 1949. и редовни професор 1956. године. Управљао је Катедром за историју југословенских књижевности и обављао је дужност продекана на Филолошком факултету у Београду. Уређивао је, у младости, цетињски часопис Записи. Био је један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.
Научни рад
Током прве деценије свог рада бавио се књижевном и позоришном критиком. Почев од 1934. пратио је и коментарисао фолклористичка истраживања и истраживао је дела писаца инспирисаних народним стваралаштвом (Бранко Радичевић, Стјепан Митров Љубиша, Алексан Шантић, Марко Миљанов). Један део ових студија објављен је у књизи Чланци из књижевности (1953). Такође се бавио историјом и теоријом писане и усмене књижевности. У свом докторском раду бавио се готово свим Матавуљевим делима посебно оним насталим у цетињском периоду Матавуљевог стваралаштва (1881—1889). Бавио се у великом броју радова Његошевим делом, посебно Горским вијенцем. Објављивао је завршне критичке коментаре у Цјелокупним дјелима П. П. Његоша, трећи том (1952). Објавио је велики број иновативних текстолошких открића. У монографији Петар Петровић Његош (1963) дао је синтетичан преглед Његошевог развојног пута, од инспирације народном поезијом до бављења античким делима и филозофском контемплацијом у делу Луча Микрокозма.
Посебан тематски круг Латковићевих истраживања чине радови о српској народној књижевности коју је проучавао са књижевно-теоријског и књижевноисторијског аспекта. Истраживао је законитости усменог стварања (Народна књижевност, 1957, 1967). Пратио је према врстама, варијантности и устаљености облике и мотиве, процес уопштавања у јуначкој епици од хроничарске до мотивске објективизације (О јуначкој епици…, 1950, у предговорима и белешкама књиге Епска народна поезија Црне Горе, 1954, у приказима радова Шмауса, Брауна и Лорда). Бавио се односом између индивидуалног и колективног код народног певања (студије Гаја Балаћ, 1955; Св. Матић, Вуков певач Старац Рашко, 1956). У студији Вуков Рачун од јуначких песама из 1959. бавио се Вуковим начином сакупљања песама и његовим посредницима и разматрао је у посебној раније објављеној студији (1954) прелазне форме од усменог ка писаном стваралаштву. У књизи Народна књижевност која је постхумно објављена 1967. године као уџбеник дао је преглед историје и поетике свих врста усмене књижевности (осим епске поезије) свих југословенских народа. За историју српске књижевности посебно су значајне његове студије о певачима српских народних песама до 18. века, коментари о Путопису Бенедикта Курипешића и народној поезији која се у њему јавља и белешке и тумачења у четвртој и петој књизи Вукових Народних песама. Библиографија његових радова објављена је у раду Био-библиографија др Вида Латковића који је приредио Љ. Ђорђевић (Библиографски вјесник 1—2—3, Цетиње 1963).
Литература
- Латковић, Видо (Н. Милошевић-Ђорђевић, стр. 462—463), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
