Кнез Паскач и Влатко Паскачић са породицaмa, ктиторска композиција у цркви Светог Николе, манастир Псача код Криве Паланке (данас република Македонија)..

Влатко Паскачић је био истакнути властелин у време Стефана Душана и цaра Уроша. Познат је као господар жупе Славиште и ктитор манастира св. Николе у селу Псача. Био је близак сарадник или рођак Мрњавчевића. Искористио је њихов успон да прошири своју област на рачун суседа. Његов син, кесар Угљеша, био је господар краја око Врања и близак сарадник деспота Стефана Лазаревића.

Промене у властели за време цара Уроша

После смрти Стефана Душана долази до опадања моћи и утицаја најистакнутијих властелинских породица његовог времена. У време цара Уроша нова, раније мање позната властела заузела је најважније положаје у држави. Сликовит је пример некада најмоћнијег властелина цара Душана, деспота Јована Оливера и судбина његових наследника. Он је био господар простране државе око Штипа у Македонији. Познат као ктитор манастира Лесново умро је после Стефана Душана. Своју задужбину је завештао Хиландару. После његове смрти његови синови Крајко и Русин морали су да одузму овај манастир од Хиландара. Очигледно нису задржали државу свог оца која је пала под контролу Мрњавчевића. Вукашин је од некада пограничног властелина у Требињу доспео до положаја савладара цара Уроша. Око 1350. године поменут је као жупан и господар краја око Прилепа да би у време рата Војислава Војиновића и Дубровника већ био један од најистакнутијих великаша. Неколико година касније, 1365, постао је савладар цара Уроша са титулом краља и господар читавог царства. Са успоном Вукашина дошло је до потискивања раније властеле из времена Душанa и њихових потомака, и успона нове, њему блиске властеле. Најпознатији је био Влатко Паскачић, господар жупе Славиште, пријатељ а можда и рођак Мрњавчевића.

Живот

Први пут се спомиње као властелин Стефана Душана. Пре 1355. подигао је задужбину цркву св. Николе у селу Псача код Криве Паланке у Македонији. Повељом из 1358. године ова црква је завештана Хиландару. Његов успон одвијао се паралелно са успоном породице Мрњавчевић. После 1365. добио је од цара Уроша титулу севастократора. Његовом сину Угљеши цар је доделио титулу кесара. У то време Влатко је проширио своју област на Врање, Иногоште и Прешево. Прешево је раније било део области деспота Дејана и његове баштине. Синови некада моћног деспота нису успели да задрже област свог оца. Део те области запосео је деспот Угљеша. Не зна се каква је била судбина краја око Велбужда и да ли су Дејанови синови задржали ту област.

Влатко је увећао своју област али није постао обласни господар као његов савременик Никола Алтомановић. До краја живота признавао је врхoвну власт цара Уроша и краља Вукашина. Ипак његов положај разликовао се од положаја остале властеле. О томе говори и сачуван новац са његовим именом. Његова званична титула је гласила севастократор све српске земље. О његовој смрти нема података, али претпоставља се да је погинуо у Маричкој бици 1371. године. Оставио је малолетног сина Угљешу. Његове поседе преузела су браћа Дејановић.

Црква светог Николе у Псачи

У питању је невелика задужбина властелина касније севастократора Влатка код села Псача близу Криве Паланке у Македонији. Њен велики историјски значај је заправо у веома добро очуваним фрескама и нарочито уверљивим портретима најважнијих личности тог времена. На једном зиду налази се портрет двојице ктитора севастократора Влатка и кнеза Паскача са породицама. Они заједно држе цркву. Ово је једини пут да се помиње кнез Паскач. На слици је приказан као старији човек и сматра се да је то Влатков отац. Носио је титулу кнеза иначе резервисану за највише представнике локалне управе. Сигурно је био значајан властелин у време Стефана Душана. Влатко је приказан као снажан човек у најбољим годинама са снажним цртама лица. Остали малобројни подаци о њему указују да је био један од најистакнутијих властлелина.

Велики значај имају портрети владара цара Уроша и краља Вукашина. Из тог периода има мало сачуваних извора. Овај портрет потврђује да је између њих био успостављен савладарски однос и одбацује се теза да је Вукашин узурпирао власт. Урош као први владар налази се са десне стране. Приказан је као млад, висок и леп човек, док је Вукашин очигледно старији од њега. Обојица носе круну и остале владарске знаке. На основу овог портрета зна се да је црква живописана између 1365. и 1371.

Кесар Угљеша

Као син Влатка Паскачића у изворима је забележен кесар Угљеша. Титулу кесара добио је од цара Уроша. У време Маричке битке био је малолетан — имао је око 12 година. После 1371. године није успео да сачува поседе свог оца. Жупе Славиште, Прешево, Врање и Иногоште улазиле су у састав државе браће Дејановић. После битке на Ровинама 1395. и погибије Константина Дејановића, Угљеша је повратио Врање, Прешево и Иногоште и управљао тим крајевима као турски вазал. Касније се спомиње као важан сарадник деспота Стефана Лазаревића.

Библиографија

Извори

• Константин Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, приредила Гордана Јовановић, Београд 1989.

Литература

• Иван Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Београд 1994.
• Историја српског народа I, Београд 1981.
• Историја српског народа II, Београд 1982.
• Раде Михаљчић, Крај српског царства, Београд 1975.