Крајмир је према Јаничаревим успоменама Константина Михаиловића из Островице био топлички војвода који је, заједно са кнезом Лазаром Хребељановићем, погубљен по наређењу османског султана Бајазита I непосредно после Косовске битке 28. јуна 1389. године.
Крајмир према Јаничаревим успоменама
У Јаничаревим успоменама, које је Константин Михаиловић написао за пољског краља Јана I Олбрахта (1492—1501), у глави XVI описана је Косовска битка, са нагласком на епизоду о погубљењу кнеза Лазара и војводе Крајмира. Како је писао читав век после боја, бивши јаничар Константин Михаиловић, иначе родом из околине Новог Брда, је у своју повест вероватно унео елементе традиције која је настала током првог столећа након битке. Косовска битка је почела на дан св. Вида у среду, а окончана је у петак у подне због невере и неслоге, и зависти рђавих и неваљалих људи.[1]
Иако је Милош Кобила (или Кобилић) убио Мурата, и иако је у бици убијен и Муратов син Мустафа (син султана Мурата који је по свој прилици 1389. године настрадао у сукобу са Бајазитов звао се Јакуб), нови султан Бајазит је успео да зароби кнеза Лазара код цркве Самодреже заједно са топличким војводом Крајмиром и многом другом господом. Бајазит је тада Лазару показао тела Мурата и Мустафе питајући га како се уопште смео супроставити његовом оцу. Кнез је ћутао све док му Крајмир није рекао: „Мили кнеже, одговарај цару, јер глава није као врбов пањ да по други пут израсте.“ Лазар је тада одговорио султану да да је тај призор раније видео вероватно би на трећим носилима лежао сам Бајазит, али је своју судбину прихватио као вољу Божију. Тада је Бајазит наредио да се кнез погуби, а Крајмир је измолио да му се дозволи да Лазареву главу прихвати скутом. Војвода је прихватио кнежеву главу, приљубио је уз своју и рекао: „Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати.“ Крајмир је тада посечен и његова глава је пала на земљу заједно са кнежевом. Тада се пред Бајазитом појавио неки јаничар носећи главу Милоша Кобилића, говорећи: „Срећни господару, ово су главе твојих најстрашнијих непријатеља.“ Тада су Срби од Бајазита измолили Лазарево тело и пренели га у Раваницу, док је султан на месту погибије свог оца подигао четири стуба оловом покривена и тај се споменик могао видети на Косову бар до средине 15. века. И место кнежевог, као и Крајмировог, заробљавања обележено код Самодреже подизањем високог мермерног стуба.[2]
Историјска или књижевна личност?
Није извесно да ли се Крајмир Војвода може посматрати као историјска личност или као неисторијска личност која је у традицију о Косовском боју ушла непуних сто година после битке. Према речима јаничара који је Милошеву главу донео Бајазиту, Крајмир се, уз кнеза Лазара и Милоша, бројао у најстрашније непријатеље османског султана.[3] Самим тим могло би се закључити да је важио за великог јунака. Данас се у историографији Крајмир сматра за неисторијску личност иако га је Марко Шиуца уврстио у списак властеле кнеза Лазара у својој монографији о српском племству Немирно доба српског средњег века.[4] Раде Михаљчић је Крајмира сматрао за важну личност у народној традицији из времена када је кнез Лазар, а не Милош Обилић, био централна личност епске традиције о Косовском боју.[5] Према мишљењу Ђорђа Живановића, преводиоца и приређивача Јаничаревих успомена, Крајмир је у народној традици послужио као основа за други важан лик—Милана Топлицу.[6]
Библиографија
Извори
- Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић, Просвета, Бразде 5, Београд 1966.
Литература
- Р. Михаљчић, Лазар Хребељановић, Историја, култ, предање, Београд 2001.
- М. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, Властела српских обласних господара, Београд 2000.
