Слика једна испод друге
Погубљење хришћанских заробљеника пред Бајазитом после битке код Никопоља 1396. године, минијатура из 15. века.
Погубљење хришћанских заробљеника пред Бајазитом после битке код Никопоља 1396. године, минијатура из 15. века.
Погубљење хришћанских заробљеника пред Бајазитом после битке код Никопоља 1396. године, минијатура из 15. века.
Погубљење хришћанских заробљеника пред Бајазитом после битке код Никопоља 1396. године, минијатура из 15. века.

Уследио је јуриш француских крсташа које је предводио несмотрени гроф од Еа, конетабл француског краља1, за којим су кренули Жан од Невера и други великаши са својим пратњама. Како се између хришћанске и османске војске налазила стрма удолина, крсташи су једино могли да виде одреде лако наоружаних акинџија. Акинџије су се разбежале, док су крсташи провалили кроз редове пешадије и ограде од палисаде, да би се затим нашли опкољени са три стране. После успона и борбе са акинџијама, потом са турском пешадијом, затим са спахијама изморене крсташе напали су елитни коњанички одреди из султанове пратње. Крсташи су били потпуно разбијени, великаши су почели да полажу оружје и предају се, а то је учинио и млади Жан од Невера на наговор својих телохранитеља. Према западним и османским изворима Бајазит је Никопољску битку добио у два одвојена сукоба, прво са крсташима, затим са угарским одредима краља Жигмунда. Угри су кренули у јуриш за Французима, али, по свему судећи, нису ни стигли до палисада. После сукоба са пешадијом, Жигмундову главнину одреда су напале спахије, а потом је Бајазит задао пресудни ударац тако што је у борбу послао кнеза Стефана Лазаревића и његове Србе. Кнез Стефан је затим заробио заставу угарског краља чиме је и фактички почела бежанија Жигмундових људи. Бојно поље су још раније напустили Мирчини Власи и Жигмундови ердељски вазали.[Bibliography item nikol5265 not found.]

Жигмунд се, заједно са великашима, без већих проблема повукао према Дунаву и укрцао на млетачку адмиралску лађу. Већина обичних војника није била те среће јер су неки страдали у борбама, други су се подавили покушавајући да препливају Дунав, а било је и случајева претоварених бродова који су тонули у реку. Цитирајући сина тадашњег великог везира Кара, Тимурташ-паше, османски историчар Нешрија је записао како су Османлије заробиле око 2000 људи. Нешрија такође вели да је Бајазит био изненађен раскошношћу крсташког табора у коме је затим провео ноћ заједно са својим војсковођама славећи велику победу.[Bibliography item nikol6568 not found.]

У крсташком логору султан је затекао несахрањена тела ратника из Орјахова. Бајазит се разбеснео и наредног јутра наредио да му се сви заробљеници доведу. Владар је по исламским законима имао право на петину ратних заробљеника и Бајазит је могао слободно да бира међу сужњима. Преко двојице француских велможа који су говорили турски затражио је да му се доведу двадесеторица најугледнијих заробљеника за које се могла тражити велика откупнина. Остале је Бајазит у наступу гнева желео да јавно погуби као одговор на масакр његових људи у Видину и Орјахову. Султан је наредио смакнуће заробљеника али је оно ипак у последњем тренутку обустављено пошто му се призор смучио, док су га истовремено учени људи из његове свите убеђивали да ће такав потез расрдити Алаха.[Bibliography item nikol6869 not found.]

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported