Споменик Виријату, дело вајара Едуарда Барона. Власништво мадридског музеја Прадо, овај споменик се данас налази на главном тргу у шпанском граду Замори. У подножју скулптуре стоји натпис TERROR ROMANORUM (Страх и трепет Римљана).

Виријатов устанак је био оружани сукоб између староседелаца Лузитаније¹ и Римске републике који се одиграо између 147. и 139. године пре н. е. Лузитанце је у овом сукобу предводио Виријат, по коме се догађај обично именује. Непосредни повод за овај сукоб био је покољ староседелаца које је на превару окупио и разоружао римски претор провинције Хиспаније Ултериор, Сервије Сулпиције Галба. Овај устанак, заједно са Келтиберским ратовима, чинио је врхунац отпора староседелаца Хиспаније Риму, коме је требало скоро 200 година да пацификује полуострво. Према античким ауторима, у првом реду Полибију, Апијану и Диодору, ратови које су Римљани водили у Хиспанији били су међу најтежим и најсуровијим ратовима Рима, с обзиром да су морали да их воде у веома непријатељском окружењу и против врло опасног непријатеља[1]. С правом је Полибије, сведок ових догађаја и пријатељ и саветник Сципиона Емилијана, назвао овај период Ватреним ратом[1].

Постоји неколико важних узрока ове побуне која је прерасла у тежак осмогодишњи рат. Први узрок лежи у односу Рима према староседеоцима, који је био немилосрдан, безобзиран и суров — поробљавање, убиства, покољи, превртљивост и непоштовање споразума били су главне карактеристике римске политике у Хиспанији[1]. Такође, Рим је од самог почетка одбијао да прихвати било какве услове у преговорима са староседеоцима, него је увек захтевао потпуну и безусловну предају што они нису били спремни да прихвате[1]. Такође, економски моменат је био један од битних узрока ових устанака[1] — због неједнаке поделе земље, било је много Лузитанаца који нису имали од чега да живе, и пре свега су желели да добију обрадиву земљу коју би населили. Римљани су то врло добро знали и често су то користили против Лузитанаца. Лузитанци су се налазили у неподношљивој ситуацији и били су приморани да се дигну на оружје против Рима[1].

Виријат, чији се лик током времена претворио у легенду и симбол лузитанског отпора, током осам година је са својим устаницима пружао жилав и прилично успешан отпор, чак је успео да буде проглашен и за пријатеља Рима. Римске експедиције ни на који начин нису успевале да скрше његов отпор, тако да је Рим на крају био приморан да потплати његове сараднике који су га убили на спавању. Након његове смрти, устаници су још неко време пружали отпор али је он убрзо угушен.

Извори

Карта Хиспаније према Страбоновом опису (Увећана слика)

Главни извор за Виријата и његов устанак јесте свакако Апијан из Александрије, грчки историчар из 1. века н. е. односно шеста књига његовог дела Историја Рима, која говори о ратовима у Хиспанији[2]. Историја Рима написана је у 24 књиге и обухвата период од настанка Рима до цара Трајана, а сама шеста књига обухвата догађаје од доласка Римљана на Иберијско полуострво па до времена Јулија Цезара и Августа, и састоји се из 102 главе распоређене у 16 поглавља. Лузитански ратови су описани у 19 главa (56—70), распоређене у три поглавља (10—12). Ово дело сачувано је у целини и представља изузетно поуздан извор за ове догађаје[3]. Апијанов главни извор за шесту књигу био Посидоније из Апамеје који је живео између 1. и 2. века п. н. е. а који се једним делом такође заснивао на Полибију, а једним делом наставио Полибијеву Историју почев од 146. г. п. н. е.[4][3] и који је посетио Хиспанију средином 2. века п. н. е[2].

Други веома важан извор за Апијана био је грчки историчар из 2. века п. н. е., Полибије, савременик ових догађаја и блиски пријатељ римског војсковође Публија Сципиона Емилијана.² Иако се његово присуство на Иберијском полуострву у току Келтиберских ратова данас оспорава, као лични пријатељ породице Сципиона Полибије је могао да користи као извор информација за своје дело званичне документе и приватну преписку војсковођа припадника породице Сципиона који су учествовали у догађајима у Лузитанији средином 2. века п. н. е[4]. Полибије, поред тога што је био војни стручњак, такође даје врло објективне описе догађаја и учесника, без предрасуда описује римске поразе, критикује суровост и похлепу римских претора Галбе и Лукула, и хвали ратну вештину и храброст Виријата и Лузитанаца[4].

Полибијево дело је такође коришћено као изворник за ове догађаје у Историјској библиотеци Диодора са Сицилије, грчког историчара из 1. века п. н. е. Историјска библиотека било је дело од 40 књига од којих су данас многе изгубљене, и које су садржале многе корисне податке о лузитанским ратовима. Поред Полибија, Диодор је користио и дело Посидонија из Апамеје, који даје нешто другачију верзију догађаја од оне коју нуди Полибије. У сваком случају, обе верзије су веома вредна сведочанства ових догађаја који су описани у 33 књизи Диодорове Библиотеке, у поглављима 1, 7, 19 и 21[5].

Званична римска верзија ових догађаја забележена је у делу римског историчара из 1. века н. е., Тита Ливија, Од оснивања Града (лат. Ab Urbe Condita), која представља својеврсну историју Рима у 142 књиге али је део који се односи на дешавања у Хиспанији сачуван само у фрагментима[6] који се налазе у препису Периоке (лат. Periochae) из 4. века (књиге 52—54)[7].

Такође је нешто о овим догађајима забележио и Дион Касије (Стратагемата, 73, 77, 78) римски историчар који је у 2. веку написао Историју Рима на грчком. Сачувани су неки фрагменти овог дела у делима неких византијских писаца[8].

Што се тиче описа саме Лузитаније, Полибијев опис сачувао се у делу Страбона, грчког географа и историчара из 1. века п. н. е., док је Посидонијев опис сачуван код Диодора[6].Такође, спомен Виријата и неких догађаја око устанка забележени су у сачуваним фрагментима XX књиге (glave 73, 77. и 78) Историје Диона Касија[7], римског историчара који је живео у другој половини 2. века и првој половини 3. века н. е. Помени Виријата или Виријатовог устанка појављују се такође и у делима Флора, Оросија, Јустина, Еутропија, Велеја Патеркула, Цицерона, Аурелија Виктора, Фронтина и Силија Италика[7].

Сви ови аутори подударају се у оцени Виријата као достојног непријатеља који је Риму нанео значајне губитке. Не говоре ништа о његовом животу пре избијања устанка, осим типске реченице која се понавља: прво је био пастир, затим вођа разбојника, и на крају ратник[5]. Традиција становника Лузитаније није оставила никакав траг о овим догађајима[8].

Позадина

Прилике на Иберијском полуострву

Преромански народи на територији Иберијског полуострва. (Увећана слика)

Римска република је у 4. веку пре н. е. доживела снажну експанзију. Стигавши на источне обале Иберијског полуострва сукобила се са другом медитеранском силом, Картагином, која је још од 9. века пре н. е. увелико експлоатисала иберијска рудна и друга природна богатства. Овај сукоб интереса покушао је да се реши потписивањем споразума о подели интересних зона, међутим, на крају је ипак дошло до оружаног сукоба две медитеранске силе, познатим као Пунски ратови, у којима је Рим однео победу.

Након завршетка Другог пунског рата 202. године пре н. е. и дефинитивног уклањања пунског утицаја са Иберијског полуострва, Римска република је отпочела експлоатацију његових рудних и природних богатстава. Освојене делове Иберијског полуострва Сенат је поделио на две велике целине: Хиспанију Ултериор и Хиспанију Цитериор. Ове две провинције обухватале су источну обалу Иберијског полуострва. Северозападна граница Хиспаније Ултериор била је река Гвадалкивир, док је Цитериор обухватала источну медитеранску обалу да би касније била проширена и тада је обухватила и долину доњег Ебра. Главни град Хиспаније Цитериор је била Нова Картагина (данас Картахена), а Ултериор Кордуба (данас Кордоба)[9]. Сенат је сваке године слао по једног претора који би владали годину дана овим двема провинцијама. Једно време је овај период био продужен на две године, да би се између 175. и 172. п. н. е. вратио на првобитну једну годину. У периоду између 171. и 169. године пре н. е., у току рата са Персејем, краљем Македоније, две хиспанске провинције биле су уједињене и тада је слат само један претор који би годину дана владао обема провинцијама[10].

Иако су се староседелачка племена у Пунским ратовима борила на страни Рима, почетком 2. века пре н. е. је постало јасно да долазак Римљана представља само замену једног господара другим. Римски управитељи обилато су злоупотребљавали свој положај на рачун староседелачког становништва што је уз знатне намете које су морали да плаћају изазвало велико незадовољство и прве побуне[11]. Године 196. п. н. е. у Хиспанију је послат конзул Марко Порције Катон Старији, како би угушио устанке и завео ред у провинцијама, што је он и урадио вештим комбиновањем силе и дипломатије[12].

Након Катоновог одласка, почели су први упади Лузитанаца који су живели на територији у западном делу Иберијског полуострва која се граничила са југозападним делом римске провинције Хиспаније Ултериор, Турдетаније³. Територија коју су насељавали Лузитанци налазила се отприлике између река Тахо (лат. Tagus)⁴ и Дуеро (лат. Durius)⁵ — центар и север данашње Португалије. Антички извори наводе да су од свих народа који су живели у том делу Иберијског полуострва, Лузитанци били најбројнији и најратоборнији[13]. Међутим, ратоборност сама по себи, није била пресудан узрок за непрестане упаде које су Лузитанци вршили на римску територију. Лузитанско друштво је у том моменту било у фази преласка са номадског, пастирског на седелачки живот[12]. Иако је Лузитанија имала плодну земљу, подела те земље међу Лузитанцима је била неједнака⁶[14] што је егзистенцијално угрожавало многе, а нарочито младе Лузитанце, који су због тога били присиљени да постану или плаћеници у другим војскама (грчким, феничанским или римским) или разбојници[12]. Антички писци константно алудирају на недостатак земље и сиромаштво Лузитанаца[15]⁷. Банде су врло често достизале размере правих војски које су се бавиле пљачком других, богатијих народа и насеља[17].

Рим се у почетку ограничио на одбрану својих територија и сузбијање лузитанских упада[18], покушавајући да се сконцентрише на експлоатацију природних богатстава освојених територија. Међутим, постало је јасно да то није било довољно да спречи лузитанске упаде, па је Рим почео полако да мења своје циљеве, што се нарочито осетило након Лузитанских и Келтиберских ратова. Сенат је напустио одбрамбену и усвојо је освајачку политику[18]. Са почетком лузитанских ратова, војне операције Рима нису се више ограничавале на сузбијање лузитанских упада на територију Хиспаније Ултериор, него су такође укључивале и казнене експедиције по целој лузитанској територији[19].

У току првих двадесет година 2. века пре н. е., Иберијско полуострво било је поприште вишеструких сукоба између Римљана и келтиберских племена у Хиспанији Цитериор и лузитанских племена у Хиспанији Ултериор. Тит Семпроније Грах Старији, управитељ Хиспаније Цитериор, био одлучан војсковођа, међутим, поред ратничких, користио је и своје дипломатске вештине, те је успео да вештим преговарањем натера келтиберска племена да између 180. и 179. године пре н. е. склопе споразум којим их је претворио у римске савезнике са обавезом да дају одређен број војника или новац[21], што је донело релативно миран период који је трајао негде до 155. године пре н. е. У том периоду, смањио се број римских легија стационираних у Хиспанији (једна по провинцији, уместо две⁸), а такође се смањио и број сукоба, што се може видети по смањењу броја тријумфалних улазака у Рим и овација приређених у част војсковођа распоређених у Хиспанији[22]. Заправо, на натпису на Тријумфалној капији у Риму подигнутој у част цара Августа, на којој су се бележили сви тријумфи и овације приређене у част војсковођа победника, између 166. и 155. године пре н. е. није забележен ниједан тријумф ни једног магистрата послатог у Хиспанију[10].

Око 155. године пре н. е., непријатељства су се обновила новим упадима Лузитанаца на римску територију. Широм Хиспаније избио је низ устанака староседелаца против Рима, од којих се по тежини ратних операција истичу рат против Виријата у Хиспанији Ултериор и рат против Нуманције у Хиспанији Цитериор. Сукоби између 155. и 133. пре н. е. (године пада Нуманције), представљају уједно и прекретницу у историји римске Хиспаније јер су били и последњи покушај староседелачких народа да протерају освајаче са полуострва и поврате своју слободу[22].

Први сукоби Лузитанаца и Римљана

Фалката, иберски мач. >>>

Први поновни сукоби у Хиспанији Ултериор датују се у 155. или 154. годину пре н. е., када је група Лузитанаца под вођством извесног Пуника почела да врши упаде на римске поседе и да их константно пљачка. Том приликом, како Апијан наводи, нетерали су у бекство два претора, прво Манилија, а потом и Калпурнија Писона, и побили око 6.000 Римљана[23][24][25]. Међу погинулима био је и квестор Хиспаније Ултериор, Теренције Вар[23]. Подстакнут овим успехом, Пуник је похарао Бетурију Келтику[25] и стигао до мора, да би потом напао Либиофеничане[25], који су били римски поданици⁹. Међутим, Пуник је у овом сукобу, према Апијану, био убијен ударцем камена у главу.

Нешто касније, 153. године п. н. е., Пуников наследник, Цезар, однео је убедљиву победу над претором Хиспаније Ултериор, Луцијем Мумијем, при чему је погинуло око 9.000 Римљана. Римски претор је окупио преосталих 5.000 војника, повукао се у логор и сачекао прилику да нападне Лузитанце и да поврати изгубљене инсигније[27][24][28].

Исте, 153. године, у Хиспанији Цитериор, народ Бела, једно од племена које је потписало споразум са Титом Семпронијем Грахом 178. пре н. е., проширили су своју престоницу, Сегеду и око ње подигли дугачак зид. Кад је сенат то сазнао, одмах је наредио да се стане с радовима и да се зид поруши, као и да Сегеданци морају наставити да плаћају трибут и да шаљу људе за римске легије, како је било договорено са Грахом[29]. Сегеданци су одговорили да су се споразумом обавезали да не подижу нове градове, али да им је било дозвољено да обнављају старе, и да су им сами Римљани дозволили да престану да плаћају трибут и да шаљу људе у римске легије. Апијан додаје да је то заиста било тако, али да је сенат, када је направио те уступке, планирао да их се држи само док то буде било у складу са римским интересима[30]. Сенат је онда на место претора Хиспаније Цитериор послао конзула Фулвија Нобилиора¹⁰. Сегеданци су пред непосредном опасношћу склопили савез са једним од најмоћнијих келтиберских племена, Аревацима, чија је престоница била Нуманција која се налазила у горњем току реке Дуеро. Заједно су одбацили први Нобилијев напад на Сегеду, а потом и на Нуманцију. Очекивани тријумф је заобишао Нобилија — након неуспешног напада на Нуманцију, Нобилије је покушао да нападне околне градове, али једино што је постигао био је губитак сопствене базе за снабдевање, Оцилиса (налазио се највероватније близу данашњег града Мединасели)[31].

У међувремену, у западном делу полуострва, северно од реке Тахо (порт. Тежо, лат. Tagus), друга група Лузитанаца под вођством извесног Каукаина или Кауцена, напала је Кунеје који су били римски поданици и освојила њихову престоницу, Конисторгис (данас Медељин). Стигавши до Гибралтара, неки су прешли у Африку, док су други опсели град Оцил. Мумије их је следио са 9.000 пешака и 500 коњаника и нанео им тешке губитке, побивши, према Апијановим наводима, неких 15.000 Лузитанаца[32][27].

Након ове победе, Мумије се вратио у Рим где му је био приређен тријумфалини дочек, а уместо њега 152. године п. н. е., на место претора Хиспаније Ултериор био је послат Марко Атилије, док је у Хиспанију Цитериор, уместо Нобилија, био послат конзул Марко Клаудије Марцел с циљем да се повећа војни притисак у Хиспанији[32]. Након неколико победа над староседеоцима, Марцел је потписао споразум са Нумантинцима и неке од њих послао у Рим како би се спразум ратификовао[32], док је Атилије такође склопио низ мировних спразума са разним племенима међу којима су били и Ветонци и Лузитанци[33].

Покољи Лукула и Галбе

Лузитанска огрлица с краја 2. века пре нове ере, нађена у португалском месту Миранда до Корво, у области Чао де Ламас. Чини саставни део Блага из Чао де Ламаса.

За то време, у Риму, Сенат, предвођен Публијем Корнелијем Сципионом Африканцем¹¹ није гледао с одобравањем на Марцелову великодушност и благост, те је захтевао да се упркос склопљеним споразумима наставе војне акције у Хиспанији[34]. Зато су следеће, 151. пре н. е., у Хиспанију била послата двојица војсковођа позната по немилосрдном односу са староседелачким становништвом — конзул Лициније Лукул је био послат у Хиспанију Цитериор, а претор Сервије Сулпиције Галба у Хиспанију Ултериор[35]. Обојица су били решени да по сваку цену скрше отпор староседелаца, али и да увећају своје богатство¹²[35].

Исте те године, у Хиспанији Ултериор нека племена су се побунила и тиме прекршила споразуме које су претходне године склопила са Атилијем. Галба је одмах кренуо у казнени поход, али је доживео пораз у сукобу са побуњеницима зато што је након напорног марша у ком су његове легије прешле 90 километара за један дан и једну ноћ, одмах послао уморну војску у борбу[33]. Том приликом је, према Апијану, погинуло око 7.000 римских војника. Галба је сакупио преосталих 20.000, прешао на територију Кунеја, у Карму (данас, Кармона), а затим се упутио на југ, у Конисторгис, где је провео зиму[35].

С друге стране, у Хиспанији Цитериор, Лукул је 151. године без јасног разлога напао територије Вацеја и победио их у близини града Кауке (данас Кока)[37]. Пошто су становници Кауке затражили мир, Лукул је тражио од њих да му предају таоце, да му плаћају трибут и да дозволе улазак једног римског гарнизона у град[37]. Кад су војници ушли у град, Лукул је наредио покољ грађана Кауке и пљачку. Према изворима, том приликом било је побијено око 20.000 Вацеја, све мушкараца, иако су се они претходно предали[38]. У даљем походу опсео је Интеркатију. Како није могао да је заузме, покушао је исту варку као у Кауки, и понудио је мир становницима опседнутог града, али Лукулов зао глас је већ био стигао до најудаљенијих делова Хиспаније, тако да су Интеркатијци систематски одбијали његове понуде мира[38]. На крају, захваљујући интервенцији Сципиона Емилијана, склопљен је мир са Интеркатијом који, према Апијану, није задовољио Лукулову глад за сребром и златом¹³, али није смео да прекрши мир који је склопио Сципион Емилијан[39], тако да је кренуо даље ка Паленцији, где је претрпео велики пораз[38][37]. Након што је презимио у Кордуби (данас Кордоба), у заједничкој акцији са Галбом успео је да натера Лузитанце да траже мир[37].

Знајући да Лузитанци пре свега теже за плодном земљом коју би населили[40], Галба је 150. године пре н. е. примио лузитанске изасланике који су тражили мир врло љубазно, наводно показујући разумевање кад су Лузитанци своје ратоборно понашање покушали да оправдају немаштином, и понудио им земљу. Лузитанци су оберучке прихватили његову понуду, и окупили су се како би дочекали римске гарнизоне. Галба их је поделио у три групе, сваку од њих послао на три различита места и рекао им да га сачекају да им подели додељену земљу[41][42]. Међутим, сваку групу је такође опколио војском. Затим је од прве групе затражио да положи оружје као знак добре воље. Кад су Лузитанци то урадили, наредио је војсци да их нападну и побију[32]. Исто је учинио и са преостале две групе. Према проценама Валерија Максима, од неких 30.000 Лузитанаца побијено је између осам и девет хиљада док су остали били похватани и продати као робље[40][37].

Када се следеће године, 149. п. н. е., вратио у Рим, морао је да се суочи са судским процесом због овог масакра.¹⁴ Иако се као тужилац појавио знаменити Марко Порције Катон, Галба је био ослобођен[32] када је Сенату дао велику количину новца[40]. Апијан је Галбу приказао у врло негативном светлу. Наводи да је био веома похлепан (похлепнији од Лукула), да је обично велики део плена задржавао за себе а војницима давао врло мало, иако је већ био један од најбогатијих Римљана. Апијан такође додаје да је Галба био веома омражена особа у римском друштву и да се ослободио оптужби само захваљујући свом богатству[43].

Устанак

Почетак устанка

Споменик Виријату у граду Визеу, Португалија.

Према Апијану, 147. године п. н. е. група од неких 10.000 Лузитанаца међу којима је био и Виријат¹⁵, упала је у Турдетанију (касније, Бетика)¹⁶ преко долине Гвадалкивира[44]. Против њих је кренуо нови претор Хиспаније Ултериор, Гај Ветилије, који је из Рима дошао са новим снагама, и уз оне које су већ биле у Хиспанији, имао око 10.000 војника. Напао је Лузитанце код Урса (данас Осуна)[45] и у почетку имао доста успеха тако да су Лузитанци, сатерани у безизлазну ситуацију, како то Апијан каже, на место на ком, ако би ту остали, умрли би од глади, а ако би изашли, пали би у руке Римљанима[46]. Нашавши се у тешкој ситуацији, Лузитанци су Ветилију послали маслинове гранчице (знак мира), и понудили своју покорност и послушност у замену за земљу на којој би могли да живе, што је овај радо прихватио, обећавши им обрадиву земљу. Међутим, тада се јавио Виријат и подсетио Лузитанце на вероломство Римљана, на све раније прекршене споразуме, као и на покоље које су извршили Галба и Лукул, такође обећавајући мир и земљу. Лузитанци су прихватили Виријатове речи, прекинули преговоре с Ветилијем и изабрали Виријата за свог вођу[46]. Он је потом смислио веома лукав план како би извукао Лузитанце из ситуације у којој су се налазили.

Према Апијану, Виријат је тада наредио свима да се праве као да ће да крену у напад, али да на његов знак крену да беже у свим правцима и да свако другим путем оде у град Триболу. Он је остао са 1000 одабраних Лузитанаца и задржавао је Ветилијеву војску изненадним нападима и повлачењима[47]. Након два дана борбе, кад је видео да су сви безбедно побегли, Виријат се под окриљем ноћи повукао са преосталим људима и упутио у град Триболу.[48][49].

Ветилије га је следио до Триболе, али због исцрпљености и тешких оклопа његова војска није могла да се креће довољно брзо, тако да је Виријат имао времена да у Треболи реорганизује своје снаге и да спреми замку за римску војску. Кад се Ветилије појавио на видику, Виријат је, користивши опет тактику муњевитих напада и повлачења, одвео Римљане право у замку коју им је поставио у долини реке Барбескула (данас Гвадијаро)[50]¹⁷. Лузитанци који су их чекали у заседи, изненадно су се обрушили на њих, док им је Виријат одсекао одступницу. У овој бици, 4.000 Римљана је изгубило живот, док је преосталих 6.000 успело да побегне у Картеју, а сам Ветилије је био ухваћен и убијен. Апијан каже да Лузитанац који га је убио није ни знао ко је он и да је мислио да није био нико важан, пошто је Ветилије био стар и дебео[48]

У Картеји, Ветилијев квестор је сакупио око 5.000 Бела и Тита и послао их против Виријата, међутим, према Апијану, Виријатова војска их је све побила, а квестору није преостало ништа друго до да се повуче у Карпесус и да сачека појачање[48]. Овај успех је донео нове присталице Виријату и његова војска је почела да расте, што му је уз његове војне способности омогућило да током осам година води поприлично успешни рат против Римљана[51].

Нови успеси

Након победе над Ветилијем, Виријат је са својом војском харао Турдетанијом, да би након победе над Титима и Белима, преко Сијере Морене, прешао у Карпетанију, најбогатију и најплоднију зону Хиспаније Цитериор[51], натеравши римске трупе на повлачење широм провинције. Овакво стање трајало је до 146. п. н. е., када је у Хиспанију стигао Гај Платије као нови претор Хиспаније Ултериор, који је са собом довео појачање од 10.000 пешака, и 1300 коњаника[52]. Платије је напао Лузитанце у Карпетанији, међутим, Виријат је однео победу захваљујући својој већ добро познатој тактици наводног повлачења и изненадног напада. Платије је затим за Виријатом послао групу од 4000 војника, али су у сукобу са Виријатовим Лузитанцима доживели катастрофалан пораз[53]. Према Апијану, само је њих неколико преживело ову битку[52].

Након ове победе, Виријат је са својим људима прешао реку Тахо и улогорио се на планини пуној маслиновог дрвећа, по имену Венера[52]. Адолф Шултен тврди да је ова планина заправо Сан Висенте, планина која се издиже у долини реке Тахо и која чини источни део планинског венца Гредос[53]. Са овог стратешки важног места, Виријат је вршио нападе по целом региону. Платије га је и овде напао, али је опет био тешко поражен након чега се повукао у своју провинцију, Хиспанију Ултериор и, како каже Апијан, у сред лета подигао зимски логор, не усуђујући се да се појави било где[52]. Виријат је без проблема из свог склоништа на планини Венери организовао и изводио пљачкашке походе по целој богатој и плодној долини реке Тахо.

Према једном штуром одељку из Стратагематикона Секста Јулија Фронтина, негде у то време Виријат је такође заузео град Сегобригу користећи исту тактику заседе, повлачења и изненадног напада[54]. Маурисио Пастор Муњоз смешта овај догађај у 146. годину п. н. е.[55]. Овај град je, ради лакше одбране, био смештен на брду. Плиније га је назвао главним градом Келтиберије. На основу археолошких налаза, зна се да се овај град налазио на брду под именом Кабеза де Гриjего (Гркова глава), које се налази на 4 км јужно од Куенке[55].

Неке личности које су ових година ратовале против Виријата не јављају се код Апијана већ искључиво у другим изворима иако су по свој прилици били претори Хиспаније Цитериор[56]. Цицерон наводи да је блиски пријатељ Сципиона Емилијана, Гај Лелије, током свог мандата 145. г. п. н. е. поразио Виријата¹⁸, док Флор и Оросије помињу Клудија Унимана као претора Хиспаније Цитериор који је претрпео пораз од Виријата, као и његов наследник, Гај Нигидије, кога спомиње Аурелије Виктор[57][55].

Виријатова војна вештина и храброст његових војника хваљене су у делима многих латинских писаца. Виријат је у том моменту држао под контролом велики део Хиспаније Ултериор и југ Хиспаније Цитериор[58]. Али, почев од 145. г. п. н. е., догађаји су кренули другачијим током, што ће бити од кључне важности за крајњи исход устанка.

Врхунац устанка

Када су у Рим стигле вести о Виријатовим успесима, Сенат је увидео озбиљност ситуације и одлучио је да уместо претора, овај пут пошаље конзула, и да мандат са једне, продужи на две године[58]. Године 145. п. н. е., у Хиспанију Ултериор био је послат Квинт Фабије Максим Емилијан[52], брат Публија Корнелија Сципиона Емилијана, освајача Картагине (146. п. н. е.) и нешто касније, Нуманције (133. п. н. е.). Гај Платије је био позван у Рим, где је био осуђен на прогонство због војних пораза које је претрпео у Хиспанији[59]. Заједно са Фабијем Максимом Емилијаном, био је послат и Гај Лелије као претор Хиспаније Цитериор[58].

Хиспанија за време Виријатовог устанка, са назначеним правцима његовог деловања. (Увећана слика)

Фабије Максим Емилијан је 146. г. п. н. е. стигао у град Урс (данас Осуна), са 15.000 пешака и 2000 коњаника. Према Апијану, Фабије није желео да користи искусне војнике који су се тек били вратили из похода на Картагину, Грчку и Македонију, него је са собом повео младе војнике који до тада никад нису били у борби[60], мада Маурисио Пастор Муњоз тврди да је прави разлог лежао у отпору римских аристократа да финансирају војску породице Сципиона, која је била превише јака и утицајна[59]. Било како било, Фабије је био свестан да не сме да улази уз отворену борбу са Виријатом све док његови војници не добију одговарајућу обуку, тако да је током скоро целе 145. г. п. н. е. избегавао отворене сукобе с побуњеницима и посветио се обуци своје војске[60]. Такође је отишао у Гадес (данашњи Кадиз), и принео жртве Херкулу[60].

Кад се завршила зима, 144. г. п. н. е., Фабије је био спреман за борбу, те је убрзо напао Виријата, отео му два града и натерао га на повлачење[60]. Имена ова два града нису позната, али се претпоставља да је један од њих био Итука или Тука (Itucci; Itucca; Tucci; данас Мартос у Хаену)[61]. Виријат је био приморан да напусти долину Гвадалкивира и да се повуче у Баикор¹⁹[60], а Фабије се повукао у Кордубу како би тамо провео зиму.

Фабијева победа, уз повремене мање поразе које је Гај Лелије наносио устаницима, биле су прве победе Римљана од како је почео устанак, међутим, нису биле од неке веће важности, јер је Виријат из Бекуле успео да наговори Ареваке, Беле и Тите, који су до тада били римски савезници, да се побуне против Рима[62][61]. Ова племена су за свој рачун отпочела устанке против римске власти који су се претворили у Нумантински рат (144—133. п. н. е.) на територији Хиспаније Цитериор, док је Виријат наставио да се бори против Римљана на територији Хиспаније Ултериор[61].

Након одласка конзула Фабија Максима Емилијана, у Хиспанију Ултериор, за 143. годину п. н. е. послат је претор Квинт Помпеј, а у Хиспанију Цитериор, извесни претор Кинције, који је однео једну краткотрајну победу над Виријатом кад је овај упао у Хиспанију Цитериор, и натерао га да се повуче на планину Венеру, али га је Виријат убрзо напао и побио око 1.000 Римљана, натеравши претора да се повуче у Кордубу, где је подигао зимски логор и ту остао до краја свог мандата, док је у борбу с Виријатом послао извесног Гаја Марција, родом из Италике (данас Сантипонсе, Андалузија), који је покушао да заустави лузитанске нападе, али без успеха[62][63]. Виријат је успео да поврати све изгубљене територије и да се у њима учврсти.

Виријат је у Итуки, граду стратешки смештеном на узвишењу и близу најзначајнијег града провинције, организовао свој центар из кога је током следеће две године (143—142) вршио пљачкашке нападе на Бастетанију, део Бетике[64]. С друге стране, у Хиспанији Цитериор избила је нова побуна келтиберских племена која се убрзо проширила по целој провинцији — по Виријатовом наговору, побунили су се против Римљана Бели и Тити, дотадашњи римски савезници, устали су и Ареваки, а 143. године отпочео је и десетогодишњи Нумантински рат, који је према Шултену, такође био заслуга самог Виријата[64]. Било је очигледно да ситуација у Хиспанији измиче контроли и Сенат се је опет одлучио да 142. п. н. е. пошаље два конзула[64].

У Хиспанију Цитериор отишао је Квинт Сесилије Метело Македонац, док је у Хиспанију Ултериор био послат још један члан породице Сципиона, Фабије Максим Сервилијан, брат Сципиона Емилијана[65][64]. Због веома ургентне ситуације у Хиспанији Цитериор[64], Сервилијан је у Хиспанију Ултериор повео са собом умањену војску од 18.000 пешака и 1600 коњаника[64]. Овим снагама придружило се и 10 слонова и 300 афричких коњаника које је Сервилијану послао у помоћ нумидијски краљ, Микипса[65][66].

Сервилијан се с једним делом своје војске одмах упутио у Итуку, али га је Виријат напао са 6.000 војника уз огромну буку и варварски поклич, носећи распуштену дугу косу којом су имали обичај да млате како би застрашили непријатеље.[65]. Сервилијан је издржао напад, а потом се повукао у логор. Кад је стигао остатак Сервилијанове војске, конзул је опет кренуо у напад на Виријата, и у почетку је изгледало да побеђује, али је Виријат, својом тактиком контранапада успео да побије неких 3.000 римских војника, док је остатак морао да се повуче. Виријат је онда напао сам римски логор, где су многи римски војници, према Апијану, били толико преплашени да су се сакрили у своје шаторе, и да су их њихови претпостављени једва натерали да се врате у борбу[65]. Како се Виријат повукао када се спустио мрак, Апијан бележи да је ово спасило римску војску потпуне пропасти. Међутим, Виријат је наставио с изненадним нападима и у току ноћи, и следећег дана, тако да су Римљани на крају били приморани да напусте логор и да се врате у Итуку[65][66]²⁰.

Пошто су му претходне борбе изгледа исцрпле и снагу и залихе хране, Виријат је спалио свој логор и повукао се у Лузитанију, на сигурнији терен[69]. Сервилијан је кренуо за њим, и успут казнио пет градова Бетике који су подржали Виријата, а исту казнену експедицију спровео је и у земљи Кунеја. Затим је прешао у Лузитанију и одлучно кренуо за Виријатом, али га је на путу напала и опљачкала војска од 10.000 разбојника, чије вође Апијан именује као Курије и Апулеј²¹. Апијан даље каже да је Кунеј погинуо у бици, а Сервилијан је успео да брзо поврати оно што су му опљачкали и да затим освоји градове који су помогли Виријата, а потом и да их сурово казни. У питању су градови Астиги (данас Есиха), Итука (данас Мартос) и Обулкола (данас Поркуна)[70][71]²². Сервилијан је заробио 10.000 Лузитанаца, од којих је наредио да се 500 погуби а остале је продао у робље[69]. Такође је био ухваћен и извесни Коноба, коме је био поштеђен живот зато што се добровољно предао, али је зато свим његовим људима била је одсечена десна шака[69]²³.

Пријатељ Рима

Споменик Виријату у граду Визеу, Португалија, детаљ.

Апијан каже да је Сервилијан након овога отишао у зимски логор а затим се вратио у Рим, али Тит Ливије наводи да је Сервилијан остао у Хиспанији и током следеће, 140. године п. н. е., као промагистрат у Хиспанији Цитериор. Пастор Муњоз наводи да би у ту годину требало датовати и догађаје које наводи Апијан, а које помиње након Сервилијановог наводног одласка у Рим²⁴. Наиме, Сервилијан је, пратећи Виријата, опсео град Ерисану или Арсу²⁵ у Бетурији (Бетика). Виријат се током ноћи увукао у град, и следећег јутра напао војнике који су баш у том тренутку ископавали ровове. Ефекат изненађења је био толико велики да су римски војници бацили алатке којима су копали ровове и побегли главом без обзира[75]. Виријат је кренуо у потеру за њима, и сатерао их на ивицу литице са које није било излаза.

Имајући у шаци целокупну Сервилијанову војску, Виријат је одједном променио мишљење — поштедео је животе римским војницима и отпочео преговоре о миру. Према споразуму који је тад склопљен, и који је касније ратификовао и сам римски сенат, сви његови људи добили су парче земље на којој би се настанили, а сам Виријат је проглашен пријатељем Рима (лат. amicus populi Romani)[75].

Виријатов поступак и дан данас изазива међу историчарима бројне недоумице. Шултен га назива апсолутном енигмом, с обзиром да је Виријат у том моменту имао својеврсну прилику да потпуно уништи римску војску, што би, уз велике губитке које су тада Римљани имали у Келтиберском рату и хроничну несташицу довољног броја војника у провинцији, довело Римљане у позицију да потпуно изгубе контролу над целим полуострвом[71].

Постоје различита тумачења овог, по свим историчарима, несхватљивог поступка: једни га оправдавају политичким претензијама лузитанског вође, тврдећи да је Виријат желео да постане лузитански краљ и римски савезник[76], други, опет, да су Лузитанци били уморни од ратовања и да су натерали Виријата да преговара[76][71]. Сам Апијан наводи Виријатову доброту као разлог, рекавши да Виријат није био арогантан у својој победи, него је сматрао ово повољном приликом да се рат приведе крају и да се заради римска захвалност.[75]. Такође се сматра да су разлог овом поступку Виријатови породични проблеми који су узели маха и прерасли у проблем унутар самих Лузитанаца. Наиме, Виријатов таст, Астолпа, био је богат и утицајан аристократа из Бетике, међутим, Виријата није успео да импресионира својим богатством којим се хвалио на свадби своје кћерке. Како је Астолпа био представник оне струје међу аутохтоним становништвом која је заступала пријатељство са Римом, однос између зета и таста није био добар: Виријат је с презиром гледао на богатство свог таста²⁶ и осуђивао га је због пријатељства с Римљанима. Ово ривалство се пренело и на друге лузитанске породице које су биле присталице Астолпе или Виријата, и то у толикој мери да је паралисало борбену моћ Лузитанаца, па је Виријат вероватно мислио да би у том моменту било боље склопити мир. Међутим, Пастор Муњоз не верује да су тензије између два табора унутар Лузитанаца биле толико велике и толико озбиљне, јер Виријат није подлегао утицајима богатих лузитанских породица које су биле присталице склапања мира с Римљанима[78].

С друге стране, такође и одлука сената доводи у недоумицу историчаре. С обзиром да је римска политика у Хиспанији била тражење потпуне и безусловне предаје староседелачког становништва, крајње је чудно да је Сенат прихватио мир под равноправним условима (лат. foedus aequum)[79]. Иако разлози нису сасвим јасни, може се претпоставити да је сенат тада био присиљен да потпише мир[80], али није имао ни најмању намеру да га одржи, јер је овакав мир сматран срамотним по Рим (лат. deformem pacem), како то наводи Тит Ливије[81]. Оваква тврдња налази потврду у догађајима који су следили, јер заиста, мир није дуго трајао, пошто га је Рим већ следеће године прекршио.

Крај устанка

Квинт Сервилије Цепион крши мир

Успостављени мир није био дугог века. Квинт Сервилије Цепион, Сервилијанов брат, стигао је у Хиспанију Ултериор 139. г. п. н. е. у својству проконзула. Од самог доласка, Цепион је имао врло ратоборан став, и отворено је показивао да је против склопљеног мира, сматрајући га понижавајућим за Рим. Сенат му је дао за право и наложио му да покуша да испровоцира Виријата да прекрши мир, а кад овај није насео, Сенат је следеће године поништио споразум и наложио Цепиону да обнови непријатељства са Лузитанцима[82][81][83]. Исте године, сенат је наложио и Марку Попилију Лени, конзулу који је био послат у Хиспанију Цитериор, да поништи мир који је претходне године Гај Помпеј потписао с Нумантинцима и да обнови борбе[81][83].

Виријат је био приморан да напусти неке градове у Бетурији, попут Арсе (данас Ерисана) и да се повуче ка Карпетанији, док га је Цепион у стопу следио. Сматрајући да је бројчано далеко инфериорнији од Римљана, није желео да се упушта у отворене битке, него је још једном прибегао раније коришћеној тактици како би обезбедио сигурну одступницу главнини своје војске. Кад је био сигуран да су његови људи били на сигурном, повукао се тако брзо да су им Римљани изгубили траг[82][84][85]. Цепион је, у потрази за Виријатом, зашао у лузитанске планине и ушао у земљу Ветона и Калаика, лузитанских савезника, који су живели између река Тахо и Дуеро и похарао је[82]. Цепион је, као први Римљанин који је ступио у ове земље, оставио иза себе обележје —саградио је пут између реке Анас (лат. Anaes; данас Гвадијана), и римског логора на северу, Кастра Сервилија који се налазио близу данашњег Касереса[84][85]. Истовремено с Цепионовим упадом у Лузитанију, Попилије Лена је такође извршио упад на лузитанску територију из долине реке Дуеро. И Попилије је на свом путу у унутрашњост Лузитаније такође саградио серију утврђења које носе његово име[85].

Апијан се овде не задржава много на описима сукоба, и одмах прелази на опис преговора. У сачуваним фрагментима Историје Диона Касија забележено је да је Цепион на крају одлучио да нападне Виријата који је био улогорен у планини коју је Адолф Шултен идентификовао као планину Венеру која се налази с друге стране реке Тахо и коју је Виријат и раније користио као склониште[86]. Напад је, међутим, пропао због побуне која се десила у редовима Цепионове војске²⁷

Виријатова смрт и крај устанка

Хосе Мадразо, Виријатова смрт, уље на платну, 1806/07. година.

Лузитанци су Виријата све више притискали како би склопио мир. Били су уморни од ратовања и желели су да им се додели земља на којој би могли да се населе. Стога је Виријат отпочео преговоре, највероватније с Попилијем Леном²⁸. Преговори су се одржали у римском логору. Римљани су поставили врло тешке захтеве: тражили су да им Виријат врати све дезертере као и да им преда најугледније побуњенике. Виријат је пристао на тај услов, с тим што је, пре предаје, побио известан број људи, између осталих и свог таста Астолпу. Римљани су преосталима који су били предати, одсекли шаке, казна коју је већ раније 141. пре н. е. применио Сервилијан са Конобиним разбојницима. Међутим, кад су Римљани затражили предају оружја, Виријат је одбио и прекинуо преговоре, а Попилије Лена се вратио у своју провинцију.[88][89]

Након овога излагање извора постаје конфузно. Вероватно није прошло много времена, а Виријат је под притиском својих људи опет покушао да преговара. Овај пут је преговарао лично с Цепионом, и тај догађај су забележили Апијан, Диодор и Дион Касије. Пастор Муњоз закључује да су преговори одиграли 139. г. п. н. е., јер Тит Ливије датује Виријатову смрт у ту годину[90]. Овај пут Виријат није лично преговарао, него је послао три изасланика, пореклом из Урса (данас Осуна)²⁹ Изасланици су се звали Аудакс, Диталко и Минур. Диодор овог последњег назива Никоронт[90].

У већини извора наводи се да је издајство било Цепионова идеја, тј. да је Цепион предложио овој тројици да убију Виријата у замену за новчану награду. Тако је ове догађаје описао Апијан, који заснива своје излагање на Полибију, а исто пише и у званичној римској верзији коју су забележили Тит Ливије, Велеј Патеркул, Валерије Максим и Флор. Међутим, Диодор са Сицилије, који преноси податке које је забележио Посидоније, тврди да су емисари били ти који су Цепиону предложили издају у замену за новац[91][92]. Било како било, завереници су се вратили у лузитански логор и убили Виријата на спавању. Пошто је Виријат према Апијану, увек спавао у оклопу и с оружјем, задали су му смртни ударац у врат, једино место на Виријатовом телу које је било незаштићено[91]. Атентатори су се потом вратили у римски логор, и затражили обећану награду, али Цепион их је упутио на римски Сенат, који је одбио да потврди Цепионову нагодбу са њима, тако да су остали празних шака. У каснијој традицији је забележено да је Сенат одбијање да исплати награду пропратио реченицом Рим не плаћа издајнике, иако она није забележена ни у једном раном извору. Муњоз сматра да она одговара традиционалној верзији догађаја која је забележена код Апијана и Евтропија, као и у византијском лексикону из 10. века, Суди[91]. Виријат је, према Апијану и Диодору, сахрањен уз највеће почасти. Тело је било спаљено на великој ломачи, а боговима су принете многе жртве. Лузитански ратници, на коњу и пешке, кретали су се у круг око ломаче и певали хвалоспеве. Кад се ломача угасила, на пепелу Виријатових посмртних остатака одржане су посмртне борбе у којима је учествовало 200 парова ратника[93].

Тантал и крај лузитанске борбе

Након Виријатове смрти, Апијан наводи да је на чело Лузитанаца дошао извесни Тантал, који је одмах упао у Хиспанију Ултериор и стигао до Бастетаније, близу Картаго Нове. Цепион их је следио и напао док су прелазили Гвадалкивир. Тантал се предао и склопио мир под условом да буду третирани као поданици Рима. Цепион је потом Лузитанцима дао земљу како не би били принуђени да пљачкају по путевима[94].

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

Референце

Погледајте и…

• Хиспанија