За разлику од нацистичке Немачке политика фашистичке Италије према Јеврејима била је знатно умеренија. У Италији није постојала дуга традиција антисемитизма па и поред доношења расних закона у Италији они се нису стриктно спроводили. Иако се ова политика током Другог светског рата мењала, највећи број италијанских Јевреја је преживео рат. Заправо, многи су страдали за време Италијанске социјалистичке републике (око 15% јеврејске популације).
 |
| Детаљ слике Мусолинија и Хитлера приликом војног десфилеа за време званичне посете Мусолинија Немачкој у Минхену 1937. Музеј револуције народности Југославије. |
| Извођач: Слађана Братић. >>> |
У октобру 1938. године, у Италији су донети расни закони по узору на оне у Немачкој. Ти закони су забрањивали Јеврејима да служе војску и да буду велепоседници. Међутим, овај закон није обухватао оне Јевреје који су се борили у италијанској војсци за време Првог светског рата као ни оне који су били чланови фашистичког покрета. Иако су Хитлер и Мусолини делили многе политичке идеје, Мусолини није био расиста и његова политика није имала у себи изражене есхатолошке елементе који су захтевали искључиво ''коначна решења''. Као прагматичан политичар, Мусолини је у појединим тренуцима чак подржавао ционизам када му се чинило да то може донети политичку корист. Међу италијанским фашистима сумња према сваком интернационализму па тако и према ционизму расла је до средине тридесетих година али се у историографији сматра да су расни закони донети пре свега из жеље да се покрету да нови идеолошки полет и да се учини гест пријатељства према националсоцијалистичкој Немачкој, а не из расистичких разлога. Расизам у Италији је постао значајно присутан за време инвазије на Абисинију (данас Етиопија), и он је био усмерен према црнцима али не и према Јеврејима. Заправо, током овог рата Мусолини је планирао да искористи међународни ционистички покрет како би ублажио међународне економске санкције према Италији. Када то није донело резултате почео је да сумња да су се међународне јеврејске организације завериле против њега. Поједини фашистички функционери су били антисемити (на пример Роберто Фаринаци) али су државни службеници и војни команданти настојали да заштите што више Јевреја и ова антисемитска струја у фашистичком руководству није имала значајнијег политичког утицаја све до формирања Републике Сало (Италијаснке социјалистичке републике).
Служба за расна питања форимирана је 1944. и на њено чело је стао Ђовани Прециози а часопис Ла вита италијана постао је гласило италијанског антисемитизма. Прециози није имао већег утицаја у Републици Сало јер су ту главну реч водили нацисти. Други значајан италијански теоретичар антисемитизма био је Јулије Евола који је сматрао да је Италија угрожена међународном завером Јевреја односно бољшевизма и крупног капитала који су наводно били под јеврејским утицајем. Након Другог светског рата Евола је покушао да оправда своја становишта тврдећи да се његова размишљања нису односила ни на шта друго осим на еугенику.
Литература
Џ. Л. Мос, Историја расизма у Европи, Беград 2005.
