У западној Европи златни новац готово да није био у оптицају током највећег дела средњег века. Додире са златном монетом Европа је остваривала у оним областима који су били у контакту са исламским светом, на Иберијском полуострву и у јужној Италији, као и у крсташким државама. Све до 13. века златни новац се среће као књижевна метафора али не и као платежно средство. Ипак на рубовима хришћанског света, у сусрету са муслиманским краљевствима, обновиће се ковање златног новца. Ово злато потицало је из ванекономских извора (пљачка) и биће само благи наговештај обнове златних монета у Италији у другој половини 13. века…
 |
| Алфонсо VI од Кастиље (1040—1109), краљ Леона од 1065, краљ Кастиље и де факто краљ Галиције од 1072, Сантијаго де Компостела, 12. век. |
Тешко је проценити у којој мери је златна монета била присутна у Европи до половине 13. века. Алузује на манкусе (mancus) и номизме никада нису ишчезле, и очито је постојала потреба да се у неким прорачунима позива на ове међународне валуте, што не значи да су оне заиста биле у оптицају. Из 9. и 10. века забележено је више примера да се нека вредност изражава у манкусима али се обично придодавао израз in rem valentem (или неки сличан израз који би указивао да је износ требало наплатити у натури). И поред тога што се очекује наплата у натури, злато се користи као обрачунска јединица — оно није заборављено.
Свест о злату као обрачунском средству најснажнија је била на ободима хришћанског света, тако где је он био у додиру са богатим муслиманским државама. Захваљујући истраживањима у Каталонији могуће је хронолошки одредити када је злато од обрачунске валуте постајало реално средство плаћања. У каталонским пописима из 10. и 11. века Пјер Вилар је уочио да се израз in rem valentem замењивао изразимa mancusos de oro cocto, auri puri et legitimi, pensatos ad pensum legitimum и сличним који указују да је злато коришћено као новац (у смислу средство плаћања) већ крајем 10. века, а да су се ови изрази усталили између 1033. и 1048. године. Ово злато је потицало из пљачки муслиманских држава на Иберијском плуострву, затим од пореза наметнутих муслиманима и продаје робова муслиманима. Процес Реконкисте, прекидан привремено успоном Алморавида и Алмохада, почео је преносом злата неекономским путем. У стиховима Песме о Сиду који описују заузеће Валенсије 1094. године реч је баш о оваквим пљачкама:
Када је Сид освојио Валенсију
Ко је могао извагати злато? Ко пребројати новац?
Сид рече Дон Родригу: Нека се узме петина!
А плен у новцу беше 30.000 марака,
А ко је могао избројати сав преостали плен?
Иако су у питању песничке хиперболе, несумњиво је да је злато из муслиманских ибериjских држава постало опипљива реалност и у хришћанским друштвима у овој пограничној области. Од 11. века хришћанске државе на Иберијском полуострву почеле су да прво стављају у оптицај муслимански златни новац. Потом су почеле да кују златнике опонашајући муслимански новац, да би убрзо ковале манкусе, истовенте муслиманским, копирајући чак и цитате из Корана. Наводи из Корана на новцу замењени су цитатима из хришћанских текстова, али су ови ипак писани арапским писмом, како би се задржао континуитет спољашњег изгледа новца (важан аспект за његово прихватање). На крају је Алфонсо VI Кастиљански, када је 1175. сазнао да је муслиманска ковница у Мурсији престала са радом, почео да кује златнике са својим именом.
Ковнице на Иберијском полуострву, као и ковнице Фридриха II на Сицилији, биле су пре изузетак и продужетак муслиманског присуства него што су одсликавале успон хришћанске економије. Континуирано ковање златне монете почело је од половине 13. века. Године 1252. златнике кују Ђенова и Фиренца, 1259. Перуђа, 1273. Лука, 1284. Венеција, Милано до краја 13. века. Како Вилар закључује прилив злата имао је дубок економски смисао — за то је требало да постоји ваљан економски разлог, што значи полет трговине и производње а не ратничку инјекцију. Повратак злата ипак је био последица дуготрајног унутрашњег развоја Европе.
Литература
Pierre Vilar, Zlato i novac u povijesti, preveli Ivo Goldstein i Drago Roksandić, Nolit, Beograd 1990.
