Алојз Бенац (20. октобар 1914, Плехан код Дервенте, Аустро-Угарска — 6. март 1992, Сарајево) је био југословенски археолог и историчар.
Биографија
Бенац се школовао у Винковцима, Дервенти, Високом и Загребу где је матурирао. Класичну филологију и археологију студирао је на Филозофском факултету у Београду где је дипломирао 1937. године. Радио је једно време у настави у гимназијама у Травнику, Врању и Мостару. Током Другог светског рата био је члан Народноослободилачке војске. По окончању рата једно време је радио у Министарству просвете Босне и Херцеговине а од 1947. године у Земаљском музеју у Сарајеву. Ту је отпочео плодан научни рад али и рад на реформисању и унапређивању ове истакнуте културне институције. У оквиру Земаљског музеја налазио се на различитим положајима: шеф преисторијске збирке, начелник Одељења за археологију између 1957. и 1967. године и директор музеја. Учествовао је и организовао низ археолошких истраживања која су донела велику количину нових налаза из праисторије на тлу Балканског полуострва. Докторирао је 1951. године на Универзитету у Љубљани са тезом Неолитско насеље Небо и проблем бутмирске културе. Био је хонорарни професор археологије на Филозофском факултету у Сарајеву а између 1967. и 1989. био је редовни професор историје старог века и археологије на истом факултету. Био је директор Центра за балканолошка истраживања до 1989. године, који је и основан на његову иницијативу 1962. године. За свој научни рад дибио је бројна призања виду одликовања и чланстава у југословенским и иностраним академијама. Члан Српске академије наука и уметности постао је 1972. године. Председник Академије наука и умјетности БиХ био је између 1977. и 1981. године.
Научни рад
Бенац се претежно бавио питањима у вези са неолитским културама на територији Балканског полуострва. Бројна ископавања, аналитичке и компаративне студије које је објавио допринела су да се разреше нека од суштинских хронолошких и типолошких питања у вези са балканским неолитом. Такође је омогућио да се утврде везе између етничких скупина које помињу антички аутори и локалитета који су откривени на терену. Потом се бавио културама које су се формирале у периоду преласка од неолита ка бронзаном добу и гласиначком културом и Илирима и Протоилирима. У Центру за балканолошка испитивања организовао је серију међународних скупова посвећених Илирима. Као резултат ових симпозијума објављен је низ публикација посвећен илирским насељима и њиховој култури. Развоју археолошке науке допринео је и педагошким радом са генерацијама студената Универзитета у Сарајеву. Од колективних дела која је уређивао својим значајем се издваја петотомна публикација праисторија југословенских земаља издавана између 1979. и 1987. године. Поред тога што је био уредник ове публикације написао је и одељке о неолиту и етногенези балканских племена и народа. Иако је праисторија и посебно неолит био главно поље Баначевих истраживања његову пажњу привлачила је и тематика везана за средњовековну Босну. Изучавао је камене споменике који су у великом броју сачувани на територији Босне и Херцеговине. Написао је монографије о некрополама Радимље (1950), Олова (1951), Широког Бријега (1952) а ове напоре заокружио је синтетичким приказом некропола на територији БиХ објављеној 1990. године. Археолошко бављење стећцима била је истраживачка константа у научној каријери Алојза Бенца. Према речима Симе Ћирковића он је проблематици стећака дао чврсту емпиријску основу и издвојио је из уских оквира дискусије о богумилству. Библиографија радова Алојза Банаца објављена је у Годишњаку САНУ 82 за 1975. годину која обухвата радове објављене закључно са овом годином док је другу библиографију објавио А. Шкегро под насловом Библиографија радова академика Алојза Бенца (1948—1991) у Зборнику радова посвећених академику Алојзу Бенцу објављеном у издању Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине у Сарајеву 1991. године.
Литература
- Бенац, Алојз (С. Ћирковић, стр. 276—277), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
