Етиде из старе српске књижевности је књига српског историчара књижевности Јована Деретића, објављена у Новом Саду 2000. године. У питању је једина Деретићева књига посвећена искључиво старој српској књижевности, која није била примарна Деретићева истраживачка преокупација. Због тога је Деретић Етиде засновао на истраживањима специјалиста а циљ му је био да актуелизује средњовековно књижевно наслеђе и да лични поглед на овај период развоја српске књижевности.

Како луцидно запажа Ненад Николић преовлађујући правац Етида је праћење развоја старе српске књижевности преко промене парадигме њеног односа према прошлости, а опет смештеног у контекст српског средњовековног друштва и државе. У тај контекст смештене су расправе о стилским, поетичким и другим уметничким дометима најзначајнијих дела старе српске књижевности.

Стара књижевност у Деретићевом опусу

Према речима Ненада Николића Јован Деретић је најзначајнији настављач у другој половини 20. века утемељивача срспске књижевне историје Павла Поповића и Јована Скерлића. Његова кључна истраживачка и интерпретативна интересовања односила су се на српску књижевност 18. и 19. века где се доказао иновативним интерпретацијама дела Доситеја Обрадовића и Петра II Петровића Његоша која су истовремено била чврсто интегрисана у традицију тумачења дела ових великана српске писане речи. Ипак, Деретић се морао приликом рада на синтези историје српске књижевности, још почетком 80-их година 20. века позабавити и старом српском књижевношћу. Ипак, Етиде из старе српске књижевности су прво његово целовито дело посвећено овом периоду српске књижевности. За разлику од ове теме Деретић је посветио више књига народној књижевности иако ни она није била у средишту његових истраживачких интересовања, нити област његових специјалистичких студија. Позно бављење старом српском књижевношћу Деретић је настојао да објасни у уводу Етида:

[…] књига која је пред читаоцем настала је као плод вишегодишњег читања и размишљања: читања писаца старе српске књижевности и, упоредо с тим, читања радова […] специјалиста за српски и словенски средњи век; размишљања о природи и значењима наших средњовековних списа са циљем да њихов тамни говор учинимо разумљивим и да то […] тешко приступачно време наше писане речи проближимо себи и свом времену.

Уводно Деретићево објашњење указује да је његова књига утемељена на поузданим сазнањима до којих је дошла медиевистика и да изворним текстовима старе срспке књижевности приступа преко посредника (пре свега историчара књижевности Димитрија Богдановића, Ђорђа Трифуновића и Димитрија Лихачова) а њиховог посредовања се, како Ненад Николић истиче, ослобађа када на дела старе српске књижевности гледа другачије него што то чине медиевисти, са настојањем да стару књижевност актуелизује и приближи је модерном читаоцу. Због тога Деретић истиче да је потребно увести још једну парадигму у посматрању старе књижевности али он њу не може у овој књизи да изведе на целовит начин, пре свега због тога што стара књижевност није средишња тема његових научних интересовања а са друге стране јер не постоји заокружена и научно обрађена колекција српских средњовековних списа. Кључне нове поставке на којима Деретић инсистира у изучавању старе српске књижевности су увођење теорије рецепције у те студије и потом њено проучавање у оквирима културолошких студија.

Садржај и структура књиге

Свети Сава, фреска из манастира Милешева.

Структура Етида из старе српске књижевности је фрагментарна и мозаичка и одражава Деретићеву двојаку позицију према старој српској књижевности: прво, чињеницу да он њој приступа преко посредника и друго, тежњу да стару књижевност уклопи у свој књижевноисторијски систем српске књижевности. Књига се састоји из 66 написа који су распоређени тематски у шест група: прва група Књижевна аутокефалност односи се на историјски развој и специфичности старе српске књижевности, друга Поетички одломци бави се појединим питањима из поетике старе српске књижевности, трећа Понешто о књижевном језику врло сумарно се бави питањима језика старе књижевности махом понављајући устаљена гледишта у књижевноисторијским и филолошким студијама о старој српској књижевности, четврта Историја као породични роман садржи фрагменте којима Деретић настоји да расветли начин на који је срспка средњовековна историја рефлектована у старој књижевности, пета Поетика путева обухвата одломке на тему путовања и односа старе књижевности према страним утицајима и шеста, највећа група, насловљена као Уметнички тренуци обухвата по историјском редоследу распоређене поједина уметнички најуспелија места средњовековне књижевности.

Последњи, најобимнији део књига где се даје преглед по Деретићу најуспелијих одломака из дела старе српске књижевности, од Хиландарске повеље до патријарха Пајсија, указује да је књига намењена и читаоцу који се претходно није бавио средњовековном књижевношћу. У том последњем делу до изражаја долази Деретићев читалачки и интерпретаторски сензибилитет који се фокусира на уметнички најизразитија места. Распет између потребе да истакне најбоља места у делима старе српске књижевности и научничке опрезности која га присиљава да се строго држи текстуалних оквира, Деретић је у овом последњем делу књиге груписао врло хетерогене написе.

Као једна од најизразитијих особина Деретићевог књижевноисторијског опуса је посматрање књижевног развоја преко односа између историје и фикције. Та карактеристична књижевноисторијска визура присутна је и у књизи Етиде из старе српске књижевности где је одељак посвећен историје најсистематичније написан. Поред тежње да се развој старе српске књижевности сагледа из перспективе односа историјског и фукционалног, друга значајна карактеристика књиге је трагање и разамтрање парадигми старе српске књижевности, које према Деретићу означавају књижевно стваралаштво светог Саве и деспота Стефана Лазаревића, односно његовог биографа Константина Филозофа. Трећа кључна карактеристика ове књиге је Деретићева тежња ка културолошком сагледавању старе књижевности, односно њеном посматрању у контексту средњовековног уметничког стварања, теолошке мисли али и политичке и династијске историје. Тако је он настојао да повеже кључне етапе у развоју старе књижевности са одсецима политичке историје — Доментијанов Живот светог Саве повезује са епохом краља Уроша I, Теодосијев животопис првог српског архиепископа са добом краља Милутина а Животе краљева и архиепископа српских од архиепископа Данила и његових настављача са временом Стефана Дечанског и његовог сина Стефана Душана. Ипак, Ненад Николић запажа да и поред тога што је културолошки приступ једна од кључних карактеристика књиге он није и најдоминантнији, и често остаје на нивоу лаког есејистичког исказа, одмереног али недовољно доказаног и образложеног.

Одељак о језику сасвим је сумаран и у потпуности ослоњен на ранија медиевистичка истраживања, без икакве нове интерпретације или контекстуализације. Поетици путовања с друге стране Деретић је посветио далеко више места него што је то уобичајно у сличним студијама. Деретић преко поетике путовања уводи у књигу не само различите аспекте средњовековне књижевности већ и средњовековног друштва. Фигура путника коју је Деретић у више својих дела означавао као важну за настанак нове српске књижевности послужила је као својеврсна спона Етида са другим делима из Деретићевог опуса.

Парадигме старе књижевности

У развоју старе српске књижевности, односно у смењивању парадигми, Деретић је истакао значај светог Саве и његовог књижевног дела и Стефана Лазаревића и његовог биографа Константина Филозофа¹. Ова два међаша јављају се у четвртом делу књиге посвећеном средњовековном историзму, у петом делу који се бави поетиком путовања и на крају код тумачења уметнички највреднијих места у овим делима. Деретић је изнео мишљење да је свети Сава успоставио парадигму старе српске књижевности док су је Стефан Лазаревић и његов биограф трансформисали. Према Деретићу, без обзира на то што је житије Симеона Немање које је написао његов син Стефан Првовенчани представљало крупан стилски заокрет у односу на доста једноставније Савино житије посвећено оцу Првовенчани није могао да направи било какву промену већ успостављене парадигме, јер је Савино духовно искуство у том тренутку одвећ утицајно да би могло бити напуштено. Монашка путовања је први установио, Деретић наглашава, свети Сава док су његови духовни потомци само настојали да потврде те путеве од Србије ка Светој гори и Јерусалиму али и од Свете горе ка Србији чиме подвојеност монашког позива која је била карактеристична за светог Саву постала духовноисторијска и културноисторијска константа.

Деспот Стефан Лазаревић, фреска из манастира Манасија.

Парадигма коју је успоставио свети Сава, према Деретићу, и поред извесних стилских промена остаје константна све до деспота Стефана Лазаревића. За Деретића деспот представља весника новог доба, а исту црту примећује и код других књижевника и преписивача његовог доба. Стефан Лазаревић је и као књижевник и као књижевни јунак због своје отворености искуствима других а отвореност према другима довела је до суштинских измена у слици света, истакао је Деретић. Приповедање у делу Константина Филозофа је приказано као суштински другачије, јер догађај избија у први план који се описује кроз богаство појединости, што га чини јединственим. Наглашавање разлика између ових писаца и њихово инаугурисање за међаше старе српске књижевности указује да је Деретић основне поставке изложене у Етидама извео према својој Поетици српске књижевности где је као основни принцип српске књижевности означен однос између историјског и фикционалног у књижевним делима. Како однос историјског и фикционалног представља важан аспект у Деретићевим књижевноисторијским разматрањима тако је и у овој књизи истакао житија која су централна форма наше старе књижевности а која представљају начин записивања српске средњовековне историје. Иако писци житија говоре често о сасвим блиским догађајима они их обликују према унапред задатим књижевним и религиозним моделима због чега је слика историје остала замагљена, непотпуна, фрагментарна. Нов интерпретативни модел који Деретић примећује код Константина Филозофа омогућава му да догађаје не тумачи у складу са унарпед задатим оквиром већ да истакне њихове појединости и да прикаже конкретна дешавања и конкретне историјске личности.² Своје огледе Деретић је заокружио текстом о Србљаку, књизи која по његовом мишљењу представља исходиште старе српске књижевности. Овај литургијски зборник који је продужетак византијске химнографије развијао се у тесној вези са српском хагиографском прозом, и представља пример континуитета књижевног стварања.³

Значај Етида

Као и у другим Деретићевим делима општег карактера (Историја српске књижевности, Пут српске књижевности и Поетика српске књижевности) и у Етидама је присутно настојање да се прикаже целовитост српске књижевности. Деретић је стару, усмену и нову књижевност приказао у оквиру једне књижевне историје, док су ранији историчари књижевности често ове три гране српске књижевности посматрали потпуно одвојено. Етиде само образлажу ову целовитост истицањем по Деретићу кључних карактеристика старе српске књижевности. Значај ове књиге не састоји се у излагању нових сазнања, јер Деретић своје излагање заснива на резултатима до којих су дошли други научници, већ у проширивању разумевања развојних токова старе српске књижевности и увођења једне нове интерпретације која је заснована на богатом Деретићевом књиженоисторијском опусу. Истицање културолошког приступа старој српској књижевности, иако није до краја спроведено у књизи, може да укаже на важне правце изучавања старе књижевности. Такође контакт са оним странама наше старе књижевности којима се она најлакше открива или се може открити погледу савременог читаоца указује да је Деретић старој књижевности приступио не само као књижевни историчар већ и као човек културе и да је понудио онакву интерпретацију која може бити примамљива савременом читаоцу, што такође представља вредан Деретићем допринос. Деретић није сматрао да се откривање старе књижевности вршило само историјским истраживањима већ и њеном књижевном рецепцијом, обновом средњовековне песничке форме у Четири канона Ивана В. Лалића, обрађивањем теме служења страном господару, карактеристичном и за Константина Филозофа и за Сеобе Милоша Црњанског, као и адаптацијом старих текстова (антологија српског песништва Миограга Павловића и издање Гаврила Стефановића Венцловића од Милорада Павића). Деретић је тако дао један нов поглед на стару књижевност, који се методолошки уклапа у његов књижевноисторијски опус, и који уноси концептуалне новине у тумачењу старе књижевности и отвара нова питања њеним истраживачима.

Напомене

Литература

• Ненад Николић, Хармoнија кратких огледа: Јован Деретић, Етиде из старе српске књижевности, Светови, Нови Сад 2000, Зборник Матице српске за књижевност и језик, L (2002), св. 3, стр. 539—547.
• Марко Шуица, Битка код Никопоља у делу Константина Филозофа, Историјски часопис LVIII (2009), стр. 109—124.
• Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980.