Почетна страна трећег издања (1848) Историје народа србског Димитрија Давидовића; Издање је двојезично на српском и француском језику.

Историја народа србског је историографско дело Димитрија Давидовића први пут објављено у Бечу 1821. године у оквиру последњег броја бечког издања Забавника, периодичне публикације коју је покренуо сам Давидовић. Пун наслов дела према модерној графији је Дјејанија к историји српскога народа. Скупљења Димитријем Даводовићем, уредником Новина србски и печататељем књига, или како наводи Радош Љушић, Дјејанија к историји србскога народа.

Дело се састоји из 107 параграфа (VIII+161 страна+1 карта). Први део, до 25. параграфа, представља увод, да би у осталом делу била приказана српска историја подељена у девет периода. Дело не представља самосталан Давидовићев историографски подухват, већ се готово у целини заснива на делима ранијих писаца српске историје, пре свих Јована Рајића и Павла Јулинца. Дело није изазвало већу пажњу ондашње српске културне јавности, али је ипак доживело два каснија издања и превод на француски језик. Такође је коришћено и као уџбеник Карловачкој гимназији. Значај дела се састоји и у томе што је, према речима Јована Скерлића, у питању прва српска историја писана на народном језику. Историја народа србског Димитрија Давидовића представља једно од дела прелазног периода српске историографије од Јована Рајића до појаве критичког правца у српској историографији чији рани период карактеришу дела Јована Стерије Поповића, Александра Стојачковића и Јована Ристића.

Позадина

Дело Јована Рајића представљало је почетком 19. века основни извор обавештења о српској историји — уживало је велики углед и сматрало се ауторитетом у области историографије, тако да је у великој мери утицало на формирање српске историјске свести о средњем веку, као и на песничко, сликарско и драмско стваралаштво уопште. Утицај Рајићевог дела је био толико велики да су се каснији писци ретко опредељивали да пишу о српској средњовековној историји. Према речима Радована Самарџића, у недостатку општих духовних могућности да се унапреде историјска истраживања, свеопште поверење у дело Јована Рајића спутавало је нове покушаје и одвраћало погледе од њих (уколико их је и било). Тако је, на пример, и Вук Караџић, ослањајући се на Рајићево дело, одустао од намере да напише преглед старије српске историје. И поједини западни писци, као што је Јохан Кристијан Енгел, одвраћали су, антикварском ученошћу, од нових историографских подухвата. Из тих разлога, иако је Давидовић био један од најученијих Срба свог времена, његова Историја заправо није оригинално ауторско дело већ је готово у потпуности заснована на делима и закључцима ранијих писаца.

Структура и садржај дела

Историја народа србског састоји од 107 параграфа. Уводни део (1—24) доноси податке о пореклу Срба, њиховој постојбини, језику, физичким и моралним особинама као и верској подели. Као главне податке за историчаре српског народа Давидовић наводи недостатак извора и хронолошку пометњу. У параграфу 25. Давидовић је српску историју поделио на девет периода:

1. до 640. године,
2. време жупана,
3. време краљева
4. време Немањића које је даље подељено на три дела:
   • од Стефана Немање до Стефана Душана,
   • од Стефана Душана до Вукашина Мрњавчевића,
   • од Вукашина до кнеза Лазара,
5. од кнеза Лазара до Бранковића,
6. време деспота Бранковића у Србији,
7. време Турака у Србији и Србаља у Мађарској до Мохачке битке,
8. време лажљивих деспота у Мађарској,
9. период од смрти деспота Ђорђа Бранковића 1711. до 1821. године када је штампана Историја.

Овај последњи период обрађен је у виду кратке хронике главних догађаја у Србији под Турцима и одвојено о Србима у Хабзбуршкој монархији.

Давидовићеви извори

Једна од првих страница Историје народа србског Димитрија Давидовића. У питању је треће издање из 1848. године са српским и француским текстом. На слици је кнез Александар Карађорђевић.

У предговору свог дела Давидовић истиче да је приликом писања Историје користио дела разних историчара али да се у највећој мери ослања на Павла Јулинца, Јована Рајића и Јохана Кристијана Енгела. Иако је читао исцрпнију Рајићеву Историју, Давидовић је у великој мери преузимао Јулинчеве обрасце. По свему судећи, користио је и Гепхардијеву Историју Срба, или у немачком оригиналу или у Рајићевом преводу. Од Јулинца је преузео концепцију излагања српске историје — према владарима, од оних полулегендарних до Ђорђа Бранковића. Одељци о владарима о којима је имао мало података готово су дословно преузини од Јулинца. Најважније параграфе своје књиге Давидовић је засновао на Рајићевом делу. Континуитет српске историје Давидовић је нагласио истицањем непрекинутог низа владара, од најстаријих жупана до смрти деспота Ђорђа Бранковића 1711. године. Тај низ одржао се, према Давидовићевом приказу, и у 16. и 17. веку, иако је тај период означио као доба лажљивих деспота. Исту концепцију приказа српске историје применио је и Јован Рајић, која ће бити напуштена тек са развојем српске критичке историографије.

И основну мотивацију писања историје — наглашено родољубље — Давидовић је усвојио од Рајића. Иако је користио Енгелово дело, који српску и босанску средњовековну историју посматра као историју периферних области угарских земаља, Давидовић је на спорним местима знао да одступи од свога оригинала.

Пријем и место у историографији

Историја народа србског Димитрија Давидовића готово да није наишла ни на какав одјек у ондашњој српској јавности. Овоме је, поред ауторитета Рајићевог дела, допринело и то што је Историја издата у последњем броју Даводовићевог Забавника. И поред слабе запажености, Историја народа србског је доживела два каснија београдска издања: први пут у оквиру сабраних дела Димитрија Давидовића чије је штампање 1846. отпочео Глигорије Возаревић а приредио их је Јован Хаџић, и други пут 1848. на српском језику и у француском преводу Алфреда Вињерона. У оквиру другог издања као предговор укључен је и Живот Димитрија Давидовића Јована Хаџића, једна од најзначајнијих Давидовићевих биографија, као и Живот Кара-Ђорђа Петровића, врховног вожда народа србског који је представљао заправо преглед историје Првог српског устанка. У треће издање додати су одељци о Милошу и Михаилу Обреновићу, као и о Александру Карађорђевићу.

И поред тога што је дело представљало компилацију дела других аутора, оно је попунило значајну празнину у српској култури. Давидовићева Историја представља прву од три компилаторске српске историје настале између Рајићевог дела и критичке историографије (друге две написали су Милован Видаковић и Данило Медаковић). Коришћена је и као уџбеник у Карловачкој гимназији педесетих и шездесетих година 19. века.

Језик

Историја народа србског највећим делом писана је српским народним језиком прве половине 19. века. Тај народни језик у највећој мери одговара данашњем шумадијско-војвођанском дијалекту. Народни језик Давидовићеве Историје представља стање еволуције славеносрпског књижевног језика крајем друге деценије 19. века. Ова еволуција пре свега се карактерише србизацијом славеносрпског језика. Овом процесу допринела је и појава раних дела Вука Стефановића Караџића. Ипак, Вуков утицај је у ово време био тек у почетној фази, па се посрбљивање Давидовићевог језика пре може схватити као општа тенденција у ондашњој српској култури него као последица Вуковог утицаја. Давидовићева Историја представља афирмацију српског народног језика, иако поједине одлике Давидовићевог језика у каснијем периоду нису добиле нормативни статус.

Литература

• Р. Самарџић, История народа србскогь Димитрија Давидовића, Стваралаштво Димитрија Давидовића, Земун 2009, 155—160.
• А. Младеновић, Напомене о језику Историје српског народа (1821) Димитрија Давидовића, Стваралаштво Димитрија Давидовића, Земун 2009, 175—188.
• Р. Љушић, Оријентални новинар, европски политичар - Димитрије Давидовић (1789—1838), Београд 2006.