Биста Јована Суботића на Калемегдану у Београду.

Јован Суботић (30. јануар 1817, Добринци, Срем, тада Хабзбуршка монархија – 16. јануар 1886, Земун, тада Аустро-Угарска) је био српски писац, публициста, адвокат и историчар.

Школовање и академска каријера

У Добринцима је завршио основну школу а гимназију у Сремским Карловцима и Сегедину. У Пешти је студирао права где је стекао докторат из филозофије (1836) и правних наука 81840). Радио је као адвокат у Пешти од 1841. до 1848. године. У то време је уређивао Летопис Матице српске (1842—1848) АКтивно је учестоввао у револуциоанрним дешавањима из 1848. и 1849. године.

Као секретар српске секције био је на Словенском конгресу у Прагу а као повереник патријарха Јосифа Рајачића заступао је 1848. Српску нарoдну владу при Банској влади у Загребу. После Револуције живео је у Бечу као адвокат где је истовремено саставио српске читанке за ниже и више разреде гимназије које је издала влада. Затим је прешао у Пешту и Нови Сад где је развио многострану делатност: био је уредник Летописа Матице српске (1850—1853), поджупан Сремске жупаније и посланик на Благовештенском сабору (1861). од 1862. живео је у Загребу где је изабран за члана Врховног суда. У то време је значајан био његов рад у загребачком Земаљском казалишту: био је председник Управног одбора казалишног друштва и четири године између 1863. и 1867. управљао је позориштем. Када је основана Југословенска академија знаности и умјетности изабран је међу првим редовним члановима. Због своје посете Свесловенској етнографској изложби у Москви изгубио је државну службу. У Нови Сад се вратио 1868. и наставио бављење адвокатуром. Изабран је председника Матице српске и начелника Друштва за Српско народно позориште (1868—1871) а био је уредник и издавач листа Народ од 1870. до 1873. године.

Као човек склон југословенским гледиштима и близак ставовима Вука Стефановића Караџића био је мост помирења између Вука и Матице српске и тако отпочео нов период у историји Матице. Године 1873. преселио је своју адвокатску канцеларију у Осијек а 1884. у Земун. Све до смрти биран је у Руми и Илоку за посланика у Хрватском сабору и у његову делегацију за Сабор у Пешти.

Рад

Суботић је био свестрани стваралац. Песник, драмски писац, приповедач, романописац, писац филолошких рапсрава, естетичких списа, уџбеника, историјских и политичких рапсрава и чланака Суботић се сматра за једног од најзначајнијих радника у области културе међу Србима 19. века. Залагао се за словенско јединство и српскохрватску сарадњу а био је и противник политичког утицаја црквене хијерархије. Био је сарадник Светозара Милетића и друга личност Српске народне слободоумне странке и предводник њеног десног крила.

Био је један од првих српских историчара који се залагао за критички поглед на историјске изворе чиме је представљао значајног претходника Илариона Руварца на кога је и остварио снажан утицај, по речима Николе Радијчића, већи него што је био Суботићев допринос историографији. Његови историјски радови су му ипак и поред прихватања научне методологије користили као политичко оруђе и дидактичко штиво. Посебно се међу његовим исотријским радовима издваја расправа о пореклу Јаноша Хуњадија (Сибињанин Јанка у српској народној традицији). Његова аутобиографија Живот дра Јована Суботића је и поред субјективности и самољубља важан извор за српску историју друге половине 19. века. У књижевној историји дело Јована Суботића се не цени нарочито углавном због оштре критике коју је о њему изнео Јован Скерлић у свом делу Историја нове српске књижевности. Неоспоран је Суботићев допринос на многим пољима културног живота иако је због ангажовања у великом броју области морао понекад бити површан и непажљив. Ипак овакав његов ангажман су одредили како велики Суботићеви таленти и радна енергија тако и многобројне српске нужде, односно недостатак личности које би се посветиле раду у појединачним областима културног стваралаштва.

Књижевни дело

Његово књижевно стваралаштво је веома разноврсно. Писао је лирске песме, оде и елегије, херојске песме, романтичне епове, приповетке, критике, радове из теорије и историје књижевности, романе и аутобиографију. Био је један од најплоднијих књижевника спрске романтичарске књижевности али не и најзначајнији. У драмском стваралаштву извор мотива су му биле личности старије и новије српске и хрватске историје али се његов рад није одржао као књижевно-историјски значајан поред дела Јована Стерије Поповића и Лазе Костића. Слично је и са његовим песничким стваралаштвом које је пало у сенку Бранка Радичевића. Песништво му је под снажним утицајем српске народне поезије. У периоду у коме је стварао велику популарност је имао романтични еп Краљ Дечански (1846). Роман Калуђер написао је 1881. године у време доминације прозног стваралаштва у српској књижевности.

Литература

• Суботић, Јован у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
• Н. Радојчић, О историскоме методу Илариона Руварца, Нови Сад 1955 (прештампано из Споменице Илариону Руварцу).