Константин I Велики

Константин Велики, глава некадашње колосалне мермерне скулптуре израђене након 312. у част победе над Максенцијем. Данас се налази у музеју Капитолини, у Риму.

Лични подаци

Датум рођења	27. фебруар 271. или 273.
Место рођења	Наис (данас Ниш, Србија)
Датум смрти	22.мај 337.
Место смрти	околина Никомедије, Битинија (данас Измит, Турска)

Династија

Константинова династија (293—363)

Владавина

Претходник	Констанције I Хлор
Датум и место крунисања	25. јул 306. — извикан за августа на Западу у Ебуракуму (данашњи Јорк, Енглеска) 19. септембар 324. — проглашен за цара уједињеног Римског царства
Период владавине	(306—337)
Наследник	Константин II, Констанције II и Констанс

Породица

Отац	Констанције I Хлор
Мајка	Хелена
Супруге	Минервина Фауста
Деца	Са Минервином: Крисп Са Фаустом: Константина, Јелена, Фауста, Константин II, Констанције II и Констанс I

Константин I Велики (пунo име: Флавије Валерије Константин; лат. Flavius Valerius Constantinus[1][2]) је био је римски цар од 306. до 337. године и представља једну од кључних личности у историји Европе и хришћанства. Спровео је читав низ важних административних и војних реформи које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом 3. века. Његова улога у даљој историји Европе била је пресудна — као први римски владар који је пригрлио хришћанство, дотад веру прогоњене мањине, Константин је покренуо христијанизацију Царства, чиме је, уз оснивање Константинопоља, поставио темеље будућем Византијском царству. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти био канонизован. У православним црквама поштује се као светац и равноапостолни цар. У Српској православној цркви свети Константин се слави заједно са својом мајком, светом Јеленом, 3. јуна по новом (грегоријанском), односно 21. јуна по старом (јулијанском) календару.

Извори

Савремени извори о животу првог хришћанског цара су бројни и припадају различитим жанровима, и написани су углавном на грчком или латинском, језицима Римског царства[3].

На првом месту вреди споменути двојицу хришћанских аутора, Константинових савременика и познаника. Лактанције, латински ретор, саставио је на латинском полемичан спис О смрти прогонитеља (De mortibus persecutorum) у коме је приказао Велики прогон хришћана који су спровели Диоклецијан и његов цезар Галерије, али је, уједно, хвалио Константина и Лицинија као оне који су уклонили прогонитеље попут Максенција и Максимина II Даје[6]. Настало између 313. и 315. године, период који је Лактанције провео у Триру, ово дело даје детаљан опис почетка и одвијања десетогодишњег прогона хришћана, као и податке о Константиновој раној служби на Истоку, његовом успону на власт на Западу, као и о његовом преобраћењу у Италији[7]. Ово дело је веома значајно за реконструкцију раног периода у животу првог хришћанског цара[8]. Лактанције је уједно први описао Константиново мистично искуство пре битке код Милвијског моста 312. у виду сна у коме се цару обратио сам Христ.

Евсевије Цезарејски, хришћански теолог и историчар цркве и епископ свог родног града Цезареје у Палестини, саставио је два веома значајна дела: Историја цркве (Historia Ecclesiastica) и Живот Константинов (Vita Constantini). Историја цркве у својих првих седам томова прати развој хришћанства од својих почетака до 3. века. Након Великог прогона хришћана у 3. веку Евсевије је проширио своју Историју осмом књигом која је обрађивала ове трагичне догађаје. Девета књига говори о Максимијановим прогонима и Константиновом преображењу 313, а десета говори о Константину као заштитнику цркве на Западу којој је касније додат и епилог Константинове победе над Лицинијем 325. године. Ове три последње књиге су изузетно битне за проучавање периода у ком се Константин постепено уздизао на власт[4]. Из полемичких разлога дословно је у преводу на грчки донео низ законских аката и јавних докумената (нпр. ткз. Милански едикт, владарска писма водећим епископима) који су илустровали царску политику према цркви.

Могуће да је Евсевије сакупљао материјал за даљу допуну Историје цркве, али је након Константинове смрти 337. решио да састави животопис првог хришћанског цара. Живот Константинов, тачније, Житије блаженог цара Константина, како гласи пун назив овог дела на грчком, мешавина је биографије и панегирика првом хришћанском цару[6], и написан је на грчком језику између 336. и 339. године. Представља преглед Константиновог живота из црквене перспективе[3]. Ово дело пружа најдетаљнији опис Константиновог преображења као и касније цареве подршке цркви на Западу. Такође говори о Константиновој победи над последњим паганским царем, Максенцијем, као и Константиновим покушајима да реши сукобе унутар цркве настале због хијерархијских и доктриналних питања. Такође, Евсевије и у ово дело укључује многе корисне документе као нпр. царска писма, едикте и законе[5]. С друге стране, оскудева у подацима о војним и политичким питањима, као и информацијама које не иду у прилог Константину и његовој репутацији. Ипак, ако узмемо у обзир да је Евсевије желео да ово дело посвети искључиво верском аспекту Константиновог живота, онда оно представља најкориснији извор за проучавање Константиновог односа са хришћанством[5]. У прве две књиге, у којима је обрадио период до Првог васељенског сабора у Никеји 325. Евсевије се придржавао хронолошког начина излагања. У трећој и четвртој књизи пак преовладава панегирични тон, а Евсевије се више бави црквеним него световним догађајима везаним за Константинову владавину. Једно од објашњења је и да се Евсевије, као провинцијски епископ, ипак није превише разумео у високу политику, те се бавио њему блиским темама. За разлику од Историје цркве, која је стекла доста поштовалаца и настављача, Живот Константинов је већ почетком 5. века био ретко читан и коришћен спис, једним делом због компликованог стила, али и због сумњичавости коју су Византинци гајили према Евсевијевом држању по питању аријанства.

Сирмијум, модел римског града из визиторског центра Царска палата у Сремској Митровици. Сирмијум је у доба тетрарха био једна од владарских резиденција. У њему су, са прекидима, боравили Диоклецијан (290—294), вероватно Галерије (293?), Лициније (316) и Константин (317—324). Неколико царева рођено је у Сирмијуму или његовој околини. У околини града рођен је око 250. цар Максимијан, Константинов таст, а у градској царској палати Констанције II, средњи син Константина и Фаусте, 317. године.

О Константину су похвално писали и грчки пагански аутори током већег дела 4. века. Праксагора из Атине је саставио похвалну биографију цара Константина недуго након смрти цара кога је приказао као победника над тиранима и ујединитеља раздробљеног царства. Садржај Праксагориног дела је нажалост сачуван само кроз сажетак у Библиотеци великог љубитеља антике, цариградског патријарха Фотија (858—867; 877—886) из 9. века. Другу похвалну историју о Константину, из пера једног грчког паганског аутора, саставио је софиста Вемархије, верни присталица Констанција II (337—361). Захваљујући Суиди, византијској енциклопедији из 10. века, знамо да је Вемархијева историја била написана у десет књига, али нам ништа друго није познато, читаво дело је неповратно изгубљено.

Кратка дела разних латинских аутора 4. века, срећом, редом су сачувана. Крајем владавине Констанција II, око 360. године своју кратку историју О царевима (De Caesaribus) је објавио сенатор родом из Африке, Аурелије Виктор. Виктор је ценио Константина као победника у ратовима и способног администратора, али је, као римски традиционалиста, само укратко и увијено споменуо цареве велике реформе на пољу религије и оснивање Константинопоља. Евтропије, канцелар (magister memoriae) цара Валенса (364—378), саставио је још једну кратку историју на латинском, Бревијар од оснивања Рима (Breviarium ab Urbe Condita). Пошто је писао током владавине Валентинијанове династије Еутропије је, слично Светонију или Амијану Марцелину, желео да прикаже и добре и лоше стране ранијих царева тако да је подвукао и Константинове негативне особине попут славољубивости и склоности ласкавцима. Уравнотежену карактеризацију цара Константина оставио је и анонимни пагански аутор са краја 4. века, познат као Псеудо-Виктор чије је дело Епитоме о царевима (Epitome de Caesaribus) представљало кратки преглед историје царства од Августа до смрти Теодосија I 395. године. Разложно и важно дело о Константиновој раној каријери, његовим ратовима и световној политици представља кратко латинско дело О пореклу цара Константина (Origo Constantini) чији је аутор, такође паганин, у историјској науци познат као Валесијев аноним (Anonymus Valesianus). Константин се помиње свега на неколико места и у преосталом делу Историје (Res Gestae) Амијана Марцелина, најзначајнијег латинског историчара 4. столећа, која, као што је познато, обрађује догађаје од 353. до 379. године. Из ових кратких помена не може се са сигурношћу рећи како је Амијан Марцелин приказао Константинову владавину.

Крајем 4. века са Теодосијевим мерама против традиционалних политеистичких религија, став паганских интелектуалаца према Константантину се мења. Софиста Евнапије из Сарда (умро после 404. године) је своју Историју после Дексипа писао на грчком језику са циљем да покаже како је напуштање традиционалне вере довело до слабљења царства, а за све несреће је кривио Константина и Теодосија I. Евнапијева историја сачувана је само фрагментарно, али је у погледу структуре, језика и преовлађујућих идеја позната захваљујући Зосиму, који је око 500. године, вероватно у Цариграду, саставио Нову историју у којој је, према Фотију, доследно следио Евнапијево дело. Зосим, који је писао после пада Западноримског царства, желео је да прикаже како су непоштовање многобожачке вере и ткз. варваризација војске довели до нестанка римске превласти на Средоземљу. Из Зосимовог угла Константинова владавина, којој је посвећен већи део друге књиге, је приказана као почетак процеса који су донели неповратно слабљење царства. Зосим, а вероватно и Евнапије, је инсистирао на епизодама које су цара приказивале у недостојном светлу: пореклу из ванбрачне везе, кривоклетствима током савладарства са Лицинијем, фискалној строгости, најпосле, преласку у хришћанство како би се очистио од бројних злочина.

Очигледно је да су у римским интелектуалним круговима, у којима је још неговано старомодно паганство, у другој половини 4. века кружиле различите приче које су Константина неумерено кривиле. Током владавине побожног Теодосија II (408—451) настаје неколико важних црквених историја које апологетски третирају Константинову владавину.

Сократ Схоластик је био хришћански правник рођен у Константинопољу и аутор Историје цркве која обухвата период од Константиновог преображења до 439. године[4]. Желео је да настави дело Евсевија Цезарејског, па је хтео да своју црквену историју започне Константиновим преобраћењем у хришћанство, али је у ствари започео излагање са догађајима из 309. године. Пошто је живео у време када је хришћанство већ дубоко пустило корене у римско друштво, Сократ није желео да изнова препричава повест о Великом прогону и царевом преобраћењу, већ да расветли питање аријанског спора које је потресало Константинову владавину после 324. године. Константину је посветио прву књигу своје историје[4].

Сократов млађи савременик Созомен желео је да преради Сократово дело у сложенијем стилу и посвети се више црквеним догађајима. Созомен је још један хришћански правник и литерат који је у Константинопољ стигао из Палестине. и чија Историја цркве такође почиње од Константиновог преображења и завршава се 425. годином. Созомен је покушао да побије Евнапијеве малициозне нападе на Константина, а више пажње је посветио и развоју монаштва и улози хришћанства у римско-персијским дипломатским односима. Историјом цркве бавио се и Теодорет, епископ Кира у Сирији (умро око 466. године) чије је дело обухватало период од почетака аријанског спора до око 448. године. Тедоретов извештај о Константиновој владавини ипак није посебно оргиналан пошто цитира документа одраније позната захваљујући Сократу и Созомену. Преостала дела грчких црквених историчара 5. века, Филипа из Сиде и Есихија из Јерусалима нису нам сачувана, али су дела Сократа, Созомена и Теодорета Кирског у 6. веку преведена на латински и током средњег века су у Западној Европи служила као главни извори за историју ране цркве.

И Сократ Схоластик и Созомен су сажели материјал преузет од Евсевијевог Живота Константиновог, али су такође додали документе и информације о Константиновом животу који су попунили празнине у Евсевијевом приповедању, као нпр. детаље о изградњи Константинопоља који нису били од важности за Евсевија[4]. Међутим, у делима ова два аутора такође се појављују и неке легенде у вези са Константином и његовом мајком Хеленом које су настале у првом веку након њихове смрти[4].

Поред аутора који су били следбеници никејског правоверја, о Константиновој владавини је писао и аријанац Филосторгије (умро после 433). Његова Историја цркве, од око 300. до 425. године, требало је да представља покушај да се одговори на нападе на аријанство. Филосторгијево дело је сачувано у опширним сажецима у оквиру Фотијеве Библиотеке пошто се патријарх, по свему судећи, бавио мишљу да састави низ омилија о аријанству. Колико се може закључити, Филосторгије је похвално писао о Константину доказујући како се цар последњих година живота приближио аријанству.

Треба поменути дело непознатог аутора, Порекло цара Константина (Origo Constantini Imperatoris), написаног негде између 340. и 390. године. Дело написано на латинском језику, готово се у потпуности концентрише само на Константинову војну и политичку каријеру[5].

Такође су веома битни извори и царева преписка, проповеди, едикти и закони које је Константин саставио и који су преживели до данашњих дана било у својим оригиналним латинским верзијама, било као каснији грчки преводи[8].

Што се тиче модерне историографије, треба обазриво приступати одређеним ауторима, јер често постоје потпуно опречна мишљења. Као хришћански светац и оснивач Константинопоља, Константин је често приказиван у најбољем светлу и као оснивач византијске цивилизације[9]. С друге стране, одређени историчари, као Јакоб Буркхарт, историчар из 19. века, или Белгијанац Анри Грегоар, историчар из 20. века, покушали су да оцрне Константина довођењем у питање кредибилитет Евсевијевих дела и самог Евсевија. У сваком случају, проучавање Константинове личности и значаја, како за историју Европе, тако и за црквену историју, јесте веома сложен и вишеслојан задатак коме треба приступати пре свега неутрално и критички[9].

Поред писаних, такође су значајни и материјални извори које нам нуде многобројни археолошки остаци из времена у ком је живео Константин. Константин је подигао многе значајне грађевине које су се одржале до данас широм Британије и Галије на Западу, као и на Истоку у Тракији и Јудеји[10].

Живот пре ступања на престо

Рођење и порекло

Констанције I Хлор, Константинов отац: Сребрњак Констанција Хлора искован у Антиохији 294. или 295. На реверсу Констанције је приказан као један од четворице тетрарха.

Константин, чије је пуно име било Флавије Валерије Константин (лат. Flavius Valerius Constantinus), родио се 27. фебруара 271. или 273. године[11][12], у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије[12]. Датум Константиновог рођења познат је из римских натписа, али се година његовог рођења изводи према подацима из извора који бележе цареве године у тренутку када је умро, или према изворима који бележе његову старост на почетку или крају његове каријере[12]. Тако је Константинов савременик и биограф Евсевије Цезарејски записао како је Константин почео да влада у годинама у којима је Александар Велики умро, а да је живео двоструко дуже од Александра[13][14]. Такође на крају дела Живот Константинов, Евсевије тврди да је Константин владао скоро 32 године, и живео скоро дупло више.[14] По Евсевијевом рачуну, Константин је 337. умро у 64. години живота, што би значило да је рођен 273. године. Такође Зосим и Сократ следе Евсевијеву линију и тврде да је Константин умро непосредно након свог 64. рођендана.[14] По осталим наративним изворима Константин је имао између 60 и 65 година у време смрти. Битан проблем такође представља и чињеница да су царски панегирици и друга средства царске пропаганде стално преувеличавала цареву младост[13].

Константинов отац, Констанције Хлор, тада римски официр високог ранга, био је пореклом највероватније са територије данашње југоисточне Србије где се у 4. веку налазила провинција Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis)[15][16][14], а мајка Хелена, била је жена скромног порекла, према неким изворима, гостионичарева кћи и највероватније пореклом из Дрепанума у Битинији[15][14]. Међутим, неки историчари сматрају да је Константин подстакао погрешно веровање да је Дрепанум у Битинији био њено родно место тиме што је тај град касније преименовао у Хелениопољ[17]. О Хеленином пореклу се доста расправљало у науци. Највероватније је да је радила као служавка (stabularia) у некој од многих крчми које су се налазиле на римским путевима источних провинција[14]. Треба подвући да је Хелена као крчмарица припадала најнижем слоју римског друштва и да није искључено да се по потреби или по присили бавила и проституцијом.[16].

Бронзани новац са ликом августе Хелене, Константинове мајке, искован после 324. године. Царица носи дијадему као симбол владарског достојанства. На реверсу је симболично приказана Сигурност државе.

Констанције је упознао Хелену највероватније око 270. године када је као гардиста цара Аурелијана (270—275) путовао у царској пратњи кроз Малу Азију. Пошто су Констанције и Хелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног порекла, што потврђују и неки извори који називају Хелену Констанцијевом конкубином[14]. Међутим, други, много веродостојнији извори називају је констанцијевом uxor coniunx, то јест, супругом. С обзиром да су се њих двоје упознали и основали породицу пре него што је Констанције постао трибун и цезар, брак је био највероватније сасвим легалан, као и њихов син Константин.[14]. Пошто је сам Константин рођен у Наису, могуће је да су Констанције и Хелена живели у балканским крајевима[16].

Констанције је био храбар и талентован вођа како на бојном пољу тако и у државним пословима, док је Хелена била достојанствена и веома побожна жена[18]. Констанције, иако је након свог успона био одвојен од Константина на дужи временски период, прво се постарао да Константин добије образовање које ће га припремити за посао цара, а затим да га врати под своје окриље и да му обезбеди место у линији наслеђа. Хелена, иако је након Констанцијевог успона била скрајнута, није се никад преудала и живела је увек у близини свог сина. Након успона, Константин ју је вратио у јавни живот и издигао до ранга августе, римске царице[18].

Стварање прве тетрархије

Прва тетрархија. Скулптура из 4. века, исклесана у црвеном порфиру из египатских каменолома. Статуа представља деперсонализоване цареве како би приказала јединство царског колегијума. Војне униформе и руке на дршкама мачева демонстрирају одлучност тетрарха. Вероватно је првобитно подигнута у Никомедији, Диоклецијановој престоници. Пренета је у Константинопољ, одајке је после 1204. доспела у Венецију, где и данас стоји на углу цркве Св. Марка.

Констанције Хлор је временом, преко места војног заповедника (лат. tribunus) и провинцијског намесника Далмације (лат. praeses Dalmatiarum), 289. године узнапредовао до места преторијанског префекта августа Максимијана[15], Диоклецијановог савладара. Године 293. Диоклецијан и Максимијан одлучили су да прошире царски колегијум придруживањем двојице савладара нижег ранга које су назвали цезарима[15], тако да је 1. марта 293. Галерије Максимин постао Диоклецијанов, а Констанције Хлор Максимијанов цезар[20][19]. Константинов отац је добио на управу Галију и Британију и одмах је био послат тамо на задатак[20] са наређењем да брани римску границу на Рајни од варвара и да покуша да преотме Британију узурпатору Караузију. Галерије је добио на управу Сирију, Палестину и Египат, са задатком да брани источну границу царства од Персијанаца[20].

У теорији, Римско царство било је изборна монархија, међутим, сваки цар чија је позиција била стабилна, није искључивао своје синове као наследнике. Стога су Диоклецијан и Максимијан, који су се јавно представљали као браћа, 293. године усвојили Галерија и Констанција[20][19]. Такође, цезари су били још јаче везани за августе тако што су се морали оженити кћеркама двојице августа. Констанције је већ пре априла 289. морао да се растане од Хелене и да се ожени Максимијановом ћерком (или пасторком) Теодором[20], док се претпоставља да је Галерије морао да се разведе од своје жене како би се оженио Диоклецијановом кћерком Валеријом[21][19].

Како су сами августи том приликом усвојили епитете Диоклецијан — Јовије (од лат. Iovius — који потиче од Јупитера), а Максимијан — Херкулије (од лат. Herculius — који потиче од Херкула), онда су самим тим и Галерије и Констанције постали „унуци“ тих божанстава и припадници династија Јовија и Херкулија. Цезари су такође том приликом добили и своје сопствене божанске заштитнике — Сунце, које је било популарно божанство на Истоку, за Галерија, а Марс, популарно божанство на Западу, за Констанција[22]. Ипак, иако је сваки тетрарх имао сопствено божанство заштитника, јединство тетрарха је било оно што се истицало у свим званчним документима и уметности[22].

Диоклецијанова мермерна биста из Археолошког института у Истанбулу. Приказан је са кратко потшишаном брадом како су то имали обичај да носе илирски војници, и царском круном. Биста датира из раног периода његове владавине у Никомедији.

Тетрархија је требало да послужи као решење за више проблема насталих као последица кризе 3. века: на првом месту, питање наследства престола и заштита Царства од спољних напада варвара али и од унутрашњих напада узурпатора, а са опоравком на војном и политичком плану, и економски опоравак царства и успостављање културног јединства римског света. Хијерархија унутрар тетрархије је била јасна: Диоклецијан је био старији август који управља источним делом царства у чему му помаже цезар Галерије. Максимијан је био Диоклецијанов савладар који управља западним делом царства уз помоћ свог цезара, Констанција. Пошто су сва четворица морали да воде координоване походе, још у првим годинама тетрархије успоставили су четири престонице у којима је сваки тетрарх имао своју царску палату: Диоклецијан у Никомедији, у северној Битинији; Галерије у Солуну, испод границе на доњем Дунаву у северној Грчкој; Максимијан у Милану, испод алпских провинција у северној Италији; Констанције у Триру иза границе на Рајни[22].

Овај систем владавине донео је велике промене на многим плановима које су имале за циљ да помогну у процесу опоравка Царства на политичком, војном, административном, економском и културном плану. На политичком плану, реформе су представљале увођење четири царска двора са сопственим бирократским апаратом са којих се управљало одређеним делом огромне царске територије[23]. На војном плану, сва четири цара су значајно проширила војне снаге Царства и учинила их разноврснијим[23].

На административном плану, провинцијална огранизација управе Царством била је реорганизована. Лактанције извештава како је Диоклецијан веће провинције поделио на мање и тако од четрдесет и нешто првобитиних римских провинција добио око стотинак мањих, којима је било лакше управљати. Веће провинције су биле подељене на три или четири, оне средње величине на две, док су мање остале нетакнуте[24]. Нове провинције су биле груписане у 12 диоцеза, а сваки тетрарх је добио 3 диоцезе на управу[25]. Констанције је управљао Британијом (након њеног освајања 296. године), Галијом и Вијененсисом на северозападу; Максимијан је управљао Италијом, Хиспанијом и Африком на југозападу; Галерије, након рата с Персијом 299. године, добио је на управу Панонију, Мезију и Тракију на истоку Европе, а Диоклецијан је управљао диоцезама на Блиском Истоку, Понтиком, Асијаном и Оријенсом[25].

На културном пољу, тетрарси су желели да ојачају јединство Царства на основу римских језичких, правних и верских традиција — латински језик, римско право и божанства с Олимпа. Латински је био званични језик царства и сва званична документа, почев од царских едиката, преко судских решења до војних наређења морали су бити издати на латинском[26]. Кривично и грађанско законодавство целокупног царства било је засновано на Римском праву, које је имало предност над локалним обичајима и законодавствима[27]. Диоклецијан је посебно желео да постигне верско јединство, тј. да се римски богови с Олимпа поштују на целој територији Царства. Сваки тетрарх је имао пажљиво одабраног сопственог бога заштитника са очигледном симбологијом. Јупитер, Диоклецијанов заштитник, био је бог који је створио ред из хаоса и управљао је рационалним космосом. Херкул, Максенцијев заштитник, био је син бога Јупитера и његов радник, и као и Јупитер, био је омиљен римски бог. Сол је био бог сунца који је постао популаран од владавине Аурелијана. На Западу је често био поистовећиван са Аполом, богом светлости, истине и пророчанства. И на крају, Марс, бог рата, такође је био отац Ромула и Рема, оснивача Рима, као и Јупитеров син[27]. Симболика је више него очигледна: Јупитер, као врховно божанство које је увело ред из хаоса, одговарало је Диоклецијану, који је такође представљао врховног цара у тетрархији. Како су Херкул, Сол и Марс били божанства која су помагала Јупитеру, краљу богова, у целом космосу, били су додељени као заштитници Констанцију, Максимијану и Галерију, царевима који су помагали Диоклецијану, врховном тетрарху, у царству[27]. Четири цара су дакле била решена да целокупно царство натерају на поштовање римских богова и тиме постигну pax deorum (божански мир) који би им обезбедио победу у рату и просперитет у миру[27].

Константинова младост

Црна капија (Porta Nigra), изграђена око 200. године. као капија римског града Августа Треверорум (данас Трир у Немачкој). Град је био главна резиденција Констанција Хлора, а затим и Константина пре 312. године.

Поставши један од четири цара, Констанције је сигурно имао велике планове за свог сина. Још док је био провинцијски гувернер и војсковођа, Констанције се побринуо да Константин научи основе латинског језика и да стекне прва војничка искуства[28]. Кад је постао део царског колегијума, његов син је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака[28].

Највероватније између 293. и 296.[29], био је послат на Диоклецијанов двор, на ком се налазио и Максенције, Максимијанов син[21]. С једне стране, могуће је да је Константин био залог доброг владања и спутавања амбиција свог оца[30]. Са друге стране, Диоклецијан је вероватно Константина, као и Максенција, сматрао будућим цезарима, па је зато желео да их на свом двору образује и упути у административне и војне послове[21].

Када је Максимијан у пролеће 293. године у Италији прогласио Констанција цезарем, такође је доделио и Константину војни чин трибуна, а затим га послао на службу у источне провинције. Констанције је тад морао да се ожени Теодором, старијом Максимијановом кћерком, док је његова млађа ћерка, Фауста, била обећана Константину, чиме су још више учврћшене везе између августа, цезара и будућег цезара. Отац и син су се тад растали, и свако је кренуо својим путем и са својим наређењима. Проћи ће десет година од тог последњег сусрета пре него што се Констанције и Константин буду опет видели[28].

Констанције је с Теодором отишао у Трир, где му је она следећих година подарила шесторо деце[28]. Хелена је највероватније пошла са Константином на исток, на први поглед незаинтересована за склапање новог брака[31]. Иако су се налазили практично на два супротна краја Царства, Констанције и Константин су остали у контакту. Док је Констанције стицао славу својим војним победама у Британији и Галији борећи се против узурпатора и варвара, Константин је на Истоку стицао војно искуство, али и популарност међу војницима, чему је доприносила и чињеница да је био цезарев син[31].

Прве три године је највероватније провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомедије на истоку до Сирмија на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева[32]. Своју мајку је сместио у један од градова у околини — могуће да је то био Наис, Константинов родни град, Дрепанум, Хеленин родни град, или пак престоница региона, Никомедија — како би могао да с њом одржава контакт и да је надгледа. Такође, према раним панегиричарима, Константин је негде у то време узео извесну Минервину за жену коју је сместио највероватније у истом граду где и своју мајку[32]. Током тог периода, Константин је највероватније посећивао предавања из филозофије и реторике у латинској школи коју је држао Лактанције у Никомедији[32]. Озбиљан и трезвен начин приватног живота младог Константина био је веома хваљен у панегирицима, готово исто као и његова храброст и разборитост на бојном пољу, квалитети којима је успео да задобије Диоклецијаново поштовање[32].

Костантин је под Галеријевом командом учествовао у два похода против Персијанаца од којих се први, извршен 297. године, од командом Диоклецијана, завршио поразом[33], а други, предузет 298/9. године, успехом[34] Галерије је постигао дотада незапамћен успех у борби са Сасанидима и склопио је повољан мировни споразум којим је Римско царство добило нових пет провинција на левој обали Еуфрата[34]. Већ 299. Галерије је био упућен у Подунавље где је предводио још један успешан поход, овога пута против Сармата, где га је очигледно пратио и Константин[29]. То време је искористио да посети мајку и супругу, а 300. године му се родио и једини син ког је имао са Минервином — Крисп. Минервина је недуго затим умрла, а Хелена је преузела бригу о Криспу пошто је Константин често био одсутан због војних дужности[35]. Већ око 301/2. Константин је био на Диоклецијановом двору. Пратио је августа на пут кроз Палестину. У Никомедији је боравио марта 303. и марта 305. године, а у међувремену је пратио Диоклецијана у Рим[29]. Вероватно је у то време Константин био унапређен у трибуна првог реда (tribunus ordinis primi)[35] и почео је да ужива повлашћен статус код Диоклецијана, јер се Евсевије сећа како је Константин јахао с десне Диоклецијанове стране на путу кроз Палестину и Египат[35].

Константин је 305. године био већ зрео човек од тридесет две-три године са високим чином у војсци и ратним заслугама које су га чиниле идеалним кандидатом за место новог цезара, како по заслугама, тако и по пореклу[29]. Максенције је такође највероватије такође служио под Галеријем и у том моменту налазио се или у Италији или у Никомедији у ишчекивању да постане цезар на Западу[36].

Првих шест година тетрархије цареви су провели у ратовима и војним походима борећи се против узурпатора и варварских напада. Нови поредак и нова организација царства и административног апарата отежавали су узурпаторима могућност побуне против централне власти, док је јака војска стратешки распоређена по граници Царства отежавала варварске упаде. Касније, августи су боравили углавном у својим престоницама одакле су управљали царством, док су цезари боравили у својим удаљеним престоницама одакле су надгледали сигурност граница Царства[37]. Диоклецијан је боравио или у Никомедији или у Антиохији, одакле је владао својим диоцезама Азијом, Понтиком и Оријентом. Галерије је био стациониран у Солуну одакле је водио походе против Маркомана (299), Карпа и Сармата (301-2) и одакле је надгледао Панонију, Мезију и Тракију. Максимијан је из Милана владао Италијом, Хиспанијом и Африком, док је Констанције из Трира надгледао Британију, Галију и Вијененсис и одакле је одбио неколико германских напада[37].

Обезбедивши политичку и војну стабилност царства, тетрарси су сад могли да се усредсреде на економске и културне проблеме Царства тог периода. На економском плану, цареви су радили на подстицању пољопривреде и обнављању градских центара. Максимијан и Констанције су населили побеђене Германе у опустошеним деловима Галије и дали им земљу да је обрађују. Диоклецијан и Галерије су преселили римске грађане из Азије и варварска племена из горњег тока Дунава у опустошене делове Мезије, Дакије и Тракије, и такође им дали земљу на обрађивање. Производи настали од њиховог рада користили су се за исхрану војске стациониране дуж границе царства[38]. Широм царства, од Јорка до Александрије, у градовима су биле подигнуте многе нове јавне зграде и споменици — тријумфалне капије, царске палате, стубови, храмови, ковачнице новца, купатила. С друге стране, појавила се неконтролисана инфлација захваљујући масовном ковању новца широм царства.[38]

Прогони хришћана

Фреска Христа представљеног као божјег пастира, катакомбе Св. Домитиле (Рим, 3. век).

На културном плану, тетрарси су имали за циљ језичко и верско уједињење царских поданика: латински језик би био центар језичког уједињења, док би поштовање култа богова Олимпа био центар верског уједињења. Почело се са обнављањем школа у главним провинцијским градовима у којима су као предавачи били постављани латински реторичари, а знање латинског био је услов за напредовање у служби у оквиру државне администрације, на двору, и у војсци[39].

Диоклецијан је такође веровао да је поштовање древних римских обичаја по вољи боговима заштитницима Римског царства, тако да су древни верски ритуали преко којих се одавало поштовање овим божанствима и били централни део његових реформи на културном плану[39]. У том процесу обонове верског јединства, Диоклецијан је наишао на два противника: култ мистерија и хришћанство. Међутим, док су следбеници култа мистерија нису представљали проблем јер су учествовали у јавним државним ритуалима, а свој пентеон су прилагодили римском (египатска Исис била је оличена у Венери, персијски Митра у Непобедивом Сунцу, итд.)[40], хришћани су одбијали било какав компромис: одбијали су учешће у јавним култовима, проглашавали су свог бога као јединог истинитог, а обожавање других божанстава називали су идолатријом. С друге стране, уживајући верску толеранцију коју је 260. прогласио Гален, хришћанство се брзо проширило у све делове царства и стекло велики број следбедника. Хришћани су постали све присутнији у римском друштву, а такође је почео да расте и број хришћанских храмова у свим већим градовима царства[40]. Такође, хришћани су представљали проблем и у војсци: млађи су одбијали да приступе изговарајући се да су као хришћани искључиво божји војници, док су хришћани војни ветерани одбијали да учествују у обнови паганских ритуала (у највећој мери, приношења жртве римским боговима) у војним логорима[41].

Низ инцидената с хришћанима у главној улози утицао је на Диоклецијана да донесе одлуку о спровођењу најсуровијег прогона хришћана у Римском царству, познатог као Велики прогон. Један од најпознатијих датира у 299. годину када су након победе над Персијанцима Галерије И Диоклецијан председавали древном обичају читања будућности из изнутрица. Пошто се очекивани знаци нису појавили, пагански свештеник је за то окривио присутне хришћане, што је разбеснело Дикоклецијана. По Галеријевом наговору, стари август је наредио да хришћани морају да принесу жртву паганским боговима или да буду избичевани[42]. Галерије је такође наредио свим својим војсковођама да уведу обавезно приношење жртве у својим јединицама, и да ражалују оне војнике који одбију то да раде. Савременици су јасно видели да је за последњи и највећи прогон хришћана у историји главну одговорност имао заправо Галерије[43], који није посустајао док није натерао Диоклецијана да покрене организовани прогон хришћана. Лактанције извештава да Диоклецијан није желео да иде даље у својој борби с хришћанима, али да су Галерије, важне паганске водеће личности у римском друштву и неколико сличних инцидената током следеће три године буквално гурнули Диоклецијана у општи прогон хришћана[42].

Први царски едикт против хришћана донет је 23. фебруара, а обнародован је 24. фебруара 303[44] Лактанције и Евсевије[45] наводе да је овај едикт је налагао уништавање хришћанских богомоља и обредних књига, као и сваке куће у којој би се нашао примерак Библије, и лишио је хришћане појединих грађанских права попут правне заштите и права гласа[46]. Први симболичан акт почетка Великог прогона изведен је у зору 23. фебруара. Префект Никомедије је уз помоћ војске и пореских службеника упао у хришћанску цркву и спалио свете књиге, конфисковао црквено злато и разделио га као ратни плен међу војницима. Преторијански стражари су онда упали са секирама и за неколико сати сравнили цркву са земљом[45].

Следиле су две године нечувеног крвопролића и насиља. Као одговор на отпор који су хришћани пружали, Диоклецијан је у лето 303. године издао други, строжи едикт којим је било наређено да се сви хришћански свештеници затворе. Пошто су се тамнице ускоро напуниле, врло брзо је следио и трећи едикт којим је обећана амнистија за све хришћанске свештенике који буду јавно принели жртву паганским боговима¹. Евсевије и Лактанције извештавају да су свештеници били подвргивани суровом мучењу које се често завршавало смрћу мученог. Такође кажу да су многи свештеници храбро издржали тортуру, али да је био и известан број оних који су попустили и принели жртве паганским боговима[47]. У јануару 304. године Диоклецијан је планирао пут из Равене у Никомедију након што је у Равени прославио свој нови конзулат 1. јануара. Пре тога је био у Риму где је прославио двадесет година владавине августа (vicennalia) и десет година владавине цезара (decennalia) и где се састао са Максимијаном. Током пута, Галерије га је убедио да изда последњи, четврти едикт против хришћана којим је наредио да сви царски поданици морају да принесу жртве паганским боговима на јавним олтарима под претњом смрти уколико то одбију. Лактанције и Евсевије извештавају да су хришћани били масовно мучени и убијани не би ли пристали да се повинују наређењу и да принесу жртве римским боговима, и да су јавно биле спаљиване чак читаве групе хришћана који су одбили да се покоре наредби из едикта[48].

У западном делу царства, едикт је био примењиван у знатно блажем облику. Иако су у Максимијановом делу царства били забележени хришћански мученици у Африци и Нумидији[49], Констанције је примењивао едикт само делимично и врло произвољно — ограничио се на рушење цркава, али не само да није практиковао, него је чак забранио мучење и погубљење хришћана[49][47]. Лактанције хвали овај Констанцијев став и каже да иако је Констанције уништио неколико цркава, сачувао је прави храм Божји који је тело човеково. Сви извори наводе да је он био најблажи и да је имао најлибералније погледе на верско питање од сва четири цара. Сматрао је да све док хришћани служе верно државу и моле се свом богу за њу и њено добро, нема разлога за да се прогоне[48]. Што се тиче осталих едиката објављених након првог у источном делу царства, Максимијан и Констанције нити су их објављивали нити су их примењивали у западном делу царства[49].

Диоклецијан је, међутим, током путовања озбиљно оболео и могао је да путује углавном само у носиљци. У Никомедију је стигао 28. августа већ веома болестан[29]. Свечано је отворио игре 20. новембра, да би му се након тога здравствено стање нагло погоршало те се болесни цар потпуно повукао у своје одаје, што је дало простора за гласине да је умро. Лактанције је видео у овој болести божју казну за прогон хришћана[50]. С друге стране, организованост цркве, бројност хришћана на Диоклецијановом двору, као и незаинтересованост паганске већине за антихришћанске мере[44], донела неспокојство Диоклецијану и Галерију, те су прогони нагло почели да јењавају.

Стварање друге тетрархије

Галерије, глава од црвеног порфира, део данас изгубљене скулптуре, израђена после 303. године. Портрет је пронађен на локалиету Феликс Ромулијана (Гамзиград) и данас се чува у Народном музеју у Зајечару.

Борба против хришћанске цркве само је привремено заокупила Диоклецијана, пошто је питање наслеђивања престола постало горуће након његове болести. Од августа до децембра 304. о њему се није знало ништа, када су се појавиле прве гласине да је цар ипак жив, међутим, све до марта 305. године ништа се није знало са сигурношћу[29]. У марту је у Никомедију стигао и Галерије са новим плановима: хтео је да обнови тетрархију — Диоклецијан и Максимијан је требало да се повуку, Галерије и Констанције би требало да заузму места августа, а такође би требало прогласити и нове цезаре. Галерије је, наравно, имао у плану да на цезарска места постави своје штићенике[29], јер би тако онда фактички владао са три четвртине царства, а осим тога, лакше би успео да уклони Констанција и замени га неким ко би му био лојалнији чиме би постигао свој сан: да влада другом тетрархијом на исти начин као Диоклецијан првом[50].

По Лактанцијевом спису О смрти прогонитеља, амбициозни Галерије је успео да наметне своја персонална решења оронулом и невољном августу. Већ 1. маја 305. Диоклецијан се у близини Никомедије добровољно повукао са власти пред скупштином војника и великодостојника[36]. Насупрот очекивањима свих присутних, Диоклецијан је, уместо присутног Константина, за новог цезара прогласио Галеријевог сестрића Максимина Дају огрнувши га својим пурпурним плаштом[36][51]. Према Диоклецијановом наређењу[50], и август Максимијан је истовремено обавио исти обред повлачења са престола у својој резиденцији у Медиолану (данашњем Милану) где је за новог цезара прогласио илирског заповедника Флавија Валерија Севера[36][52], такође Галеријевог штићеника.

Констанцијев син Константин и Максимијанов син Максенције били су јавно и више него јасно прескочени у овој новој подели власти, а за то је био заслужан искључиво Галерије. Сматрао је да је Максенције размажен и неспособан, а Константин, иако вредан кандидат, превише независног духа и као такав потенцијално опасан. Иако је Диоклецијан био против, али Галерије је био толико упоран да је на крају болешљиви август попустио[50].

Иако је Диоклецијанова тетрархијска идеологија подразумевала да се царски колегијум попуњава лојалним и поверљивим особама које нису биле родбински повезане са владајућим царевима, увођење Галеријевих штићеника на оба упражњена места представљало је опасан преседан. У првом тренутку пак чинило се да ће тетрархијски систем преживети. Диоклецијан и Максимијан су као стари августи отишли у унапред припремљена уточишта, Диоклецијан у палату у околини Салоне (данашњи Сплит), а Максимијан у јужну Италију[53].

Такође је била направљена нова подела царства: Констанције је добио Хиспанију коју је припојио Британији и Галији којима је већ од раније владао као цезар, док је Галерије својим поседима додао Малу Азију. Север је добио Италију и Африку, док је Максимин II Даја добио Оријент[36]. Максенције је остао у Риму, док се Константин, нешто касније, придружио свом оцу у Британији[53].

Одлазак у Британију

Изгледа да је оваквим исходом догађаја Константинов положај на Галеријевом двору постао опасан. Један од разлога био је и тај што је Константин пред крај Великог прогона јасно и гласно изражавао своје неслагање са верском политиком коју је наметао Галерије. Више извора наводи како је Галерије држао Константина као таоца и како га је намерно омаловажавао и понижавао[54], и како је у више наврата на суптилан начин излагао Константина непотребним опасностима не би ли овај "несрећно" изгубио живот. Нпр. под изговором да се ради о војној вежби, натерао је Константина да се бори у арени с дивљим животињама, али је Константин успео да изађе као победник. Другом приликом, послао је Константина да предводи јуриш коњице кроз мочваре против Сармата — Константин је извојевао победу и заробио сарматског вођу. Лактанције поводом ових догађаја каже да предосећа да Константина штити бог за будуће задатке које има припремљене за њега[35].

Лактанције описује Галерија као „злу звер“ (bestia mala) која се сматрала господарем целог света. Презирао је свог савладара, Констанција, због благе нарави и слабашног здравља. Пошто је уклонио све који би могли да се супротставе његовој верској политици, не само да је отпочео нови ужасан прогон хришћана, него је почео и паганским поданицима да одузима грађанска права и користи тортуру у судским споровима[35].

Констанције је свакако био свестан опасности у којој се налазио његов син. Осим тога, сва деца коју је имао са својом законитом женом Теодором нису доживела пубертет, а његово здравље је било све слабије, тако да су све његове наде у вези са својим диснастичким наследником биле положене у Константина, који је као цезарев син био припреман за улогу цара, био је одличан и вешт војник и уживао је углед међу војницима од којих су многи били веома разочарани кад је Константин није добио положај цезара у Другој тетрархији[54]. Међутим, морао је да игра врло пажљиво и врло мудро ако је хтео да сачува живот свог сина и да га произведе у свог наследника. Зато је, уместо да се пресели у западну престоницу Милано (Галерије се преселио у источну, Никомедију), остао у Триру где се осећао сигурнијим — био је популаран у северозападним провинцијама, тако да је само својим поседима у Галији и Британији додао и Хиспанију како би обележио свој статус западног августа[54].

Изговарајући се својим слабим здрављем, затражио више пута од Галерија да му пошаље сина. Међутим, август Галерије је стално одлагао испуњење захтева свог савладара. После сталних Констанцијевих захтева да дозволи Константину да оде, Галерије је попустио и издао Константину печат и писмено одобрење, тако да се Константин коначно у лето 305. најзад придружио оцу. Знајући за Галеријев обичај да повлачи своје одлуке, Константин није желео да ризикује и кренуо је на пут исте ноћи не чекајући јутро. Јахао је без престанка и мењао коње на сваких неколико миља у царским испоставама на путу. Лактанције наводи како је Галерије заиста покушао да опозове своју одлуку и да задржи Константина на свом двору, а кад му то није успело, послао је поруку Северу с наредбом да ухапси Константина у Италији[55]. Константин је наводно убијао или растеривао коње у царским постајама како би осујетио своје прогонитеље. Бернс међутим сматра ову верзију Константиновог одласка с Галеријевог двора мало вероватном, романтичном и непоузданом[53].

Какви год да су били услови под којима је Константин напустио Галеријев двор, он је то учинио непосредно после 1. маја 305. и састао се с оцем у Галији у време када је Констанције планирао путовање у Британију. Заједно су прешли Ламанш и предузели заједнички поход против Пикта на самој северној граници римске Британије[55]. Након те победе, надгледао је радове на реконструкцији војних утврђења и градских центара у северној Британији. Током те године коју је провео са својим оцем, Константин је имао прилике да види другачији вид владавине од оног на који је био навикнут на источном двору. Констанције је увео многе политичке, војне, административне, економске и културне реформе у свом делу царства, али је то урадио на блажи и мање аутокративан начин него што се то радило у источном делу царства који је донео бољи живот његовим поданицима. Сви извори, било пагански било хришћански, савремени и каснији, слажу се да је Констанције био праведан и благ владар који је изражавао искрену бригу за своје поданике[56].

Констанције је умро у Ебуракуму (данашњем Јорку) 25. јула 306. године. Истог дана, окупљени војници (наводно под вођством краља Алемана, Крока) извикали за новог августа сина покојног цара, Константина[53][57]. Константин је направио традиционални гест одбијања, међутим, то је била само глума: и тада, као и касније, Константин је био чврсто убеђен да је Констанције њега прогласио својим правим и јединим наследником и да га је именовао августом Хиспаније, Британије и Галије[53].

Проглашење за цезара Запада

Споменик Константину у Јорку, подигнут на месту на ком су га његови војници извикали за цара 306. године, након смрти његовог оца, Констанција Хлора

Константин је веома добро знао да му је била потребна широка подршка народа како би се одржао на власти. Стога је један од првих Константинових потеза био да повуче све непопуларне мере против хришћана, оконча са прогонима на својим територијама и врати им њихова права и имовину[58]. Био је то мудро одиграни политички потез: Константин је овим актом потврдио свој суверенитет на територији којом је он управљао и независност од својих савладара [58]. Такође се показао и као заштитник хришћана, и то не само на својој територији, већ највероватније и оних хришћана који су живели на територијама царства под управом његових савладара[58]. Лактанције, који је највероватније 306. године побегао из несигурне Никомедије у Трир[59], тврди да је Константин, чим је постао цар, „обновио хришћански култ и хришћанског бога“[59].

Иако је легитимитет његовог царског положаја био више него очигледан, Константин је ипак одмах предузео мере како би и званично потврдио свој положај[58] и добио потврду од осталих царева[57]. С тим циљем и према владајућим обичајима упутио је Галерију, као најстаријем члану колегијума, своју бисту украшену ловоровим венцем, називајући себе августом и Галеријевим савладаром[60]. Галерије је био толико бесан да је скоро спалио и бисту и гласника који ју је донео[57]. Ипак, његови саветници су га убедили да се уздржи било каквих наглих и насилних реакција упозоривши га да су војници источног царства били веома незадовољни што је Константин био искључен из Друге тетрархије, и да би у неком евентуалном грађанском рату врло лако могли прећи на Константинову страну[57]. Такође, Константин је контролисао Констанцијеве територије, понашао се као август, а такође је тврдио да је по свим правилима звање августа добио од свог оца. С друге стране, сам Галерије осећао се вреома несигурно на сопственим територијама због нових пореских мера које управо уводио²[60]. Било му је јасно да је Константина у том моменту било немогуће уклонити, тако да није имао друге него да прихвати Константина као цара. Ипак, урадио је то на начин на који је нагласио да је ипак он у доминантној позицији: прихватио је Константинову бисту и признао Константину право на престо, међутим, послао је Константину пурпурни огртач као знак да је он, Галерије, а не Констанције, био тај који је дао Константину царски положај[60], међутим, под једним условом: Галерије је Константина прихватио само као цезара запада, а не августа, како је то Константин претендовао. За новог августа прогласио је Севера, коме је Константин био директно подређен[60][57].

Константин је мудро прихватио место цезара чиме је отклонио било какву сумњу у легитиман начин свог доласка на престо. У сваком случају, никад није било касно за обнављање легитимног захтева за место августа које му је његов отац лично оставио у било ком другом, погоднијем моменту[60]. Задржао је сигурну власт над територијама свог оца: Галијом, Британијом и Хиспанијом. Такође је учврстио свој глас доброг ратника пошто је одбио франачки напад и спровео два заробљена франачка краља, Аскарија и Мерогасија[61], у тријумфалном маршу у Триру[60], да би их потом бацио зверима у амфитеатру[61]. Константин је био решен да не прави исхитрене потезе и да чека своју прилику у сигурности својих територија[60].

Такође је наставио посао свог оца и посветио се транформацији Трира од пограничне колоније у царску престоницу[61]. Царској палати додао је велику дворану намењану царским аудијенцијама и церемонијама (aula palatina), као и купатило (thermae) које је са својих 100 метара ширине и 200 метара дужине постало конкуренција царским купатилима у Риму. Такође је наредио поправку амфитеатра и циркуса у североисточном делу града где су се његови поданици могли забављати посматрајући борбе са зверима и трке двоколица[62].

Изградња нових објеката и одлучна одбрана царства од варварских напада донели су Константину поштовање и оданост његових поданика. Пагански панегиричар у Триру је истакао да сличност између оца и сина не ограничава се само на физички изглед, и да је Константин од свог оца наследио темперамент, храброст, праведност и мудрост[62].

Иако се Константин одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, на новцу који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) ипак је и даље славио паганске богове. Без обзира на то, он је, као и његови претходници Гален, Клаудије Готски и Констанције, мислио да је толеранција према хришћанима доносила више користи царству и друштву од њиховог прогона. Вероватно пре прогона, Константин је упознао многе хришћане у војсци и закључио да су храбри и поштени људи. Такође је највероватније присуствовао Лактанцијевим предавањима у Никомедији и закључио да је он подједнако добар предавач било да говори о филозофији и реторици старе антике, било да говори о хришћанском учењу. У неку руку, вероватно се и идентификовао са прогоњенима јер је и сам био на неки начин прогоњен. Хришћани су се слободно кретали по његовом царству и двору, и могли су му служити без страха. Међутим, мало је вероватно да је у том тренутку Константин заиста марио за хришћанство нити да је много знао о њему. Толеранција према хришћанству је била више инспирисана жељом да се огради од Галерија и његових следбеника, и то је био један од начина да то постигне[63].

Борбе за превласт

Максенције и Север

Биста римског цара Максенција, гипсана реплика која се налази у Музеју Пушкин, урађена према оригиналу који се налази у Дрездену. Максенције је био Максимијанов син и Константинов шурак, владар Италије и Африке између 306. и 312. године, цар непризнат од остале четворице августа Римског царства. Успешно је одбио нападе Флавија Севера и Галерија на Рим и Италију, али је Константинов поход из 312. био фаталан по Максенција који је страдао током битке код Милвијског моста.

Максенције, Максимијанов син, искористио је прилику и подигао побуну у Риму у којем је већ владало велико нерасположење због Галеријевих промена у пореском систему којим су грађани Рима по први пут у историји били опорезовани и распуштања преторијанске гарде[60][63]. Уз помоћ тројице трибуна који су га подржали убио је Абелија, викара градске префектуре (лат. vicarious praefectus urbi) који није хтео да се придружи устанку[64]. Остаци преторијанске гарде који су остали у Риму су уз подршку римске светине и развлашћеног сената, 28. октобра 306. извикали Максенција за цара[63][64].

Као и Константин, и Максенције је од свог таста Галерија затражио да га прихвати за цезара. Међутим, Галерије је буквално мрзео Максенција, и као што је већ споменуто, сматрао га је размаженим дериштем и недостојним царског пурпура. Осим тога, док је Константин попунио празно место у Другој тетрархији, Максенције је желео да уклони владајућег августа, или да успостави пето место у царском колегијуму, што је Галерију било просто неприхватљиво јер се тиме реметила равнотежа тетрархије[65]. Иако је Максенције био много скромнији од Константина прогласивши се само принцепсом, Галерије га је одбио[64].

Максенције се и поред тога одржао као владар Италије и Африке и почетком 307. је узео титулу августа. Галерије је одмах послао Севера да угуши Максенцијеву побуну, те је овај кренуо ка Риму из Милана негде пред крај 307. године[64]. Максенције је, пред овом опасношћу позвао свог оца у помоћ, пославши му пурпурни огртач и понудивши му место августа, што је овај радо прихватио, с обзиром да никад није био задовољан тиме што је био присиљен да напусти место августа неколико година раније[64][65]. Кад је Север стигао пред Рим, Максенције је подмитио његове војнике који су потом пребегли на Максенцијеву страну. Пошто се радило о војницима који су некада служили Максимијана, није их требало превише наговарати. Север је био принуђен да побегне у Равену, а Максимијан је онда опсео град. Након извесног времена, Максимијан је понудио услове за предају, и Север их је прихватио у замену за свој живот. Предао се и одрекао се пурпура, а Максимијан га је онда одвео у Рим као таоца, где је нешто касније ипак био и погубљен[64].

Константин и Херкулији

Галерије је у током зиме и пролећа 306. и 307. био заузет борбама са Сарматима на обалама Дунава, али на вести о Северовој пропасти, у јесен 307. одмах је кренуо у Рим да лично уклони Максенција и Максимијана. Овој двојици је било јасно да морају да се припреме за долазак бесног Галерија, те су наредили да се удвостручи висина Аурелијановог зида који се пружао око града у дужини од 18 километара. Осим припреме града за одбрану, оцу и сину је било јасно да потхитно морају наћи савезника који би био способан да парира источноримском августу[66]. Док је Максенције водио радове на утврђивању града, Максимијан је кренуо на пут ка Галији не би ли наговорио Константина да им помогне. До састанка између бившег августа и младог цезара дошло је у Триру, у Константиновој владарској резиденцији. Максимин је предложио Константину савезништво понудивши му руку своје ћерке, Фаусте. С обзиром да је релативно скоро остао удовац, Константин је радо прихватио царску кћер за супругу, међутим, такође је инсистирао да Максимијан, који је својевремено и његовог оца, Констанција, обавио пурпуром, званично прогласи и њега августом, тако да је у септембру 307. обављена двострука церемонија — Константиново проглашење за августа и његово венчање са Фаустом[66][67]. Међутим, лукави Константин, иако је радо прихватио царску кћер за супругу и титулу августа, није имао намеру да у замену понуди било шта више од политичког признања и војне неутралности[67].

У септембру 307. године Галерије је ушао у Италију и одмах се упутио ка Риму. Док се Галерије приближавао Вечном граду, Максенције је погубио Севера. Међутим, Галеријева војска, иако многобројна, није могла да опколи цео град и изведе успешну опсаду. Стога се Галерије улогорио на Тибру и почео да прети Сенату и грађанима тоталним уништењем града, али су Римљани одолели његовим претњама и остали лојални Максенцију[67]. Град је био добро заштићен снажним Аурелијановим зидом, а Галерије је схватио да нема довољно војске за тоталну опсаду града, па је покушао да преговара, међутим, Максенције, да ли слутећи превару, или знајући да је Галерије слаб, одбио је његову понуду и кренуо да подмићује војнике свог таста[67]. Неколико Галеријевих легија је тад дезертирало, а источноримски август је био на прагу потпуног неуспеха, међутим, успео је некако да сачува лојалност својих трупа и да се повуче из Италије дозволивши својим војницима да пљачкају и уништавају градове и поља на свом путу[67], док је Максенције наставио да чврсто држи под својом контролом Африку и Италију[66].

Константин је за то време објављивао на сва звона своју нову титулу августа и почео је да кује новац на којима је приказивао Херкулије као своје савезнике, али је одбио да на Максимијанов захтев нападне Галеријеву војску у повлачењу[68]. Још једном се показао као веома мудар политичар — признао је Херкулије узурпаторе на западу, али и Јовијанце на истоку, а војно се држао по страни у том сукобу и ниједној династији није пружио војну подршку. Своју војску је употребио против германских племена на Рајни како би одржао мир у својим провинцијама. Током 308. године, напао је територију Бруктерија и започео градњу моста на Рајни код Келна. Две године касније, 310. борио се против Франака у северним деловима Рајне. Кад није ратовао, посвећивао се изградњи и реконструкцији градова, унапређењу економије, и подстицању уметности у Галији. Док су остали актери само радили на штету својој власти, Константин је утврђивао свој углед и популарност у народу на северозападу царства.[68]

У априлу 308. године, избио је сукоб између Максенција и Максимијана. Максенције је био веома поносан што је успео да преживи Галеријев напад сам, без Максимијанове ни Константинове помоћи. Максимијан је сада налазио у потчињеном положају у односу на Максенција, што се старом августу никако није допадало, те је покушао да свргне свог сина с те позиције и приграби је за себе. Претпостављајући да ће га војници сигурно подржати, сазвао је војску и грађанство на скупштину у пролеће 308. и почео да криви Максенција за све зло које је снашло државу, стргавши пурпурни огртач са Максенцијевих рамена. Међутим, Максимијан се био преварио у рачуници: војска је подржала Максенција, и стари август је морао да бежи главом без обзира из Рима. Побегао је у Галију, где га је Константин наизглед, великодушно примио. Потом је Максенције 20. априла 308. године прогласио себе и свог малог сина, Валерија Ромула, конзулима Италије и Африке за ту годину[69].

Али, није дуго трајао Максенцијев тријумф, јер су га врло брзо снашли проблеми — морао је да се бори против узурпатора на територији коју је и сам пре неког времена узурпирао, јер се викар северноафричких провинција, Валерије Александар, побунио против Максенцијеве власти и прогласио се августом, и читаве следеће године држао је под контролом Сардинију и море између Италије и Африке[68], све док га није уклонио Руфијан Волусијан, Максенцијев преторијански префект и искусни војсковођа.

Споразум из Карнунтума

С обзиром да је систем тетрархије био у расулу — у једном моменту било је шест царева — Галерију је било јасно да је морао нешто да предузме. Стога је одлучио да потражи савет од свог поочима Јовијанца, пензионисаног Диоклецијана који је до тог тренутка безбрижно садио купус у својој палати у Сплиту. У јесен 308. у Карнунтуму у Панонији (близу данашњег Беча) састали су се Галерије и Диоклецијан[69]. Максимијан је такође дошао у Карнунтум где је изгледа покушао да наговори Диоклецијана да се њих двојица опет прогласе за августе, али Диоклецијан изгледа није имао намеру да се враћа из пензије те је заједно са Галеријем поново натерао Максимијана на повлачење са власти[70]. Затим су Галерије и Диоклецијан одлучили да именују новог августа како би повратили равнотежу царском колегијуму. За новог августа Запада био је проглашен Галеријев илирски војсковођа и војни друг, Гај Валерије Лицинијан Лициније (308—324), 11. новембра 308. године[69][70]. Галерије је остао источни август и преселио је свој двор у Солун; Максимин Даја је остао источни цезар који је обично боравио у Антиохији или Цезареји Маритими. Лициније, као западни август, успоставио је престоницу у Сирмију, док је Константин остао цезар на западу са седиштем у Триру[70]. Максимијан је пристао да се опет повуче и вратио се у Галију, док су Максенције и Александар били проглашени узурпаторима[70].

Споразум из Карнутума је поново успоставио царску тетрархију, и Константин је био њен пуноправни члан. Током следеће две године, Друга тетрархија је постигла извесне војне успехе: Константин је завршио мост на Рајни и успешно ратовао против Франака (309—310)[71], Лициније је одмах почео да спрема поход против Максенција за следећу, 309. годину[72]. Највероватније 309. напао је Истру, јер је 310. године истарски град Парентијум славио Лицинија као свог суверена, међутим, чињеница да је Лицинијево име касније избрисано указује на могућност да је Максенције касније повратио Истру[72]. Лициније је потом био заузет на Балкану где је однео убедљиву победу над Сарматима у јуну 310. године. Галерије је успешно ратовао против Карпа на доњем Дунаву 309. године, док је Максимин Даја извојевао неколико победа на персијској граници (310)[71].

У пролеће 310. године, Галерије је ненадано тешко оболео, што је имало дубоке политичке последице: Галеријева болест је одвукла Лицинијеву пажњу са Италије, и дозволила Максенцију да појача одбрану Италије из Паноније[75].

Међутим, оба цезара су била незадовољна исходом састанка у Карнунтуму. Константин је очекивао да ће му коначно бити призната титула августа, што се наравно није догодило. Иако је 306. године скромно прихватио нижу титулу цезара од Галерија, овај пут није био спреман да то понови, тако да иако су га остали тетрарси третирали као цезара, он је наставио да се на својој територији и на свом новцу приказује као август[71]. Другом цезару, Максимину II Даји, нимало се није допало Лицинијево моментално уздизање на ранг августа јер је сматрао да он има много више права на ту титулу[69][71]. Галерије је покушао да уразуми свог сестрића, међутим, кад није успео, 309. године измислио је нову титулу августовог сина (filii augustorum) и доделио је и Максимину и Константину[72][71]. Максимин је испрва прихватио ту титулу, међутим, 1. маја 310. године његова војска га је извикала за августа и он је од тада потпуно усвојио ту титулу[72]. Галерије је тада попустио и признао остала три тетрарха као августе, што је почело озбиљно да дрма темеље Диоклецијанове тетрархије јер је сваки цар на својој територији практично владао потпуно независно од осталих[71].

С друге стране, озбиљне разлике у приступу религиозном питању такође су озбиљно угрожавале Другу тетрархију. Галерије, заједно са Лицинијем и Максимином поново је оживљавао олимпијски паганизам и прогон хришћана[73]. Лактанције и Евсевије пишу о тортурама хришћана који нису пристајали да приносе жртве државним боговима, као и о бројним мученицима широм Египта и Палестине[73]. С друге стране, иако је и даље градио храмове и приносио жртве олимпијским боговима, Константин је следио верску политику свог оца и одбио је одлучно да прогони и мучи хришћане у свом западном делу царства. Дозволио је повраћај имовине цркви и јавно исповедање вере у својим провинцијама[73].

Узурпатор Максенције у Риму је испрва следио Константинов пример, али је у више наврата мењао мишљење и на крају је стекао репутацију тиранина[73].

Максимијанов крај

Максимијан, Фаустин отац, портрет на новчићу. Стари август је 310. наводно покушао да убије зета Константина уз помоћ Фаусте али га је ћерка издала мужу. Константин је затим натерао таста да изврши самоубиство.

Смрт три преостала члана првог царског колегијума које су се десиле између 310. и 311. проузроковале су коначну пропаст паганске тетрархије Херкулија и Јовијана, и отвориле су пут новој хришћанској царској династији чији је оснивач био Константин. Први који је отишао на онај свет био је Максимијан[74].

После Карнутума, Максимијан, натеран по други пут да се одрекне царских инсигнија, вратио се на једино место где су хтели да га приме — у Галију у Трир, где га је Константин великодушно примио у свој дом, као свог таста, али и као саветника од поверења кога је такође могао да искористи и као војсковођу у случају да буде присиљен да се бори на два фронта[75][74].

Константину је било веома битно да утврди свој положај у Галији и Британији. С тим циљем је и путовао више пута тамо (397. и касније 310), показујући се благонаклоним према тамошњем становништву. У више наврата ратовао је и на граници са Германијом. С почетка своје владавине одбио је један франачки напад, 308. године је прешао Рајну и похарао територију германског племена Бруктери, а 310. се опет спремао на поход против Франака[75]. Том приликом, Константин је по наговору свог таста кренуо на север у поход против Франака на Рајни са малим одредом, док је Максимијана оставио на југу са великим делом војске под његовом командом. Максимијан је међутим, пожурио у Арелат (Арл) где је одмах прогласио Константина мртвим[74], и по трећи пут се обукао у пурпур. Затим је приграбио све царске фондове до којих је могао да дође и почео великодушно да награђује оне који су га поздравили као цара, као и да обећава једнаку великодушност онима који то још нису учинили[75]. Константин, чим је чуо за побуну, истог је тренутка прекинуо свој поход на Франке и запањујућом брзином³ кренуо на југ. Већина војске у Галији остала је верна Константину[74], тако да Максимијан није чекао свог разјареног зета. Напустио је Арл и затворио се у Масилију (данас Марсељ) која је могла да издржи дуготрајне опсаде. Међутим, када се легитимни владар појавио, Масилијанци су отворили капије града и Максимијан је био ухваћен и изручен Константину, који га је оптужио за нелојалност и издају. Константин му је поштедео живот, али не задуго. У јулу 310. године, обесио се[74]. Није искључено да је био натеран на самоубиство[75].

Соларни култ и паганска визија

Непобедиви Константин: златни медаљон искован у Тицину (данашња Павија) око 313. показује Константина у друштву са божанством чији се култ посебно проширио у римској војсци током 3. века, Непобедивим Сунцем (Sol Invictus).

Иако је уклањање Максимијана Херкулија учврстило Константинов ауторитет и популарност на његовом двору, администрацији и територији[76], његова побуна је створила веома високу напетост у царском колегијуму[77], тако да је Константин схватио да мора потражити чвршћи ослонац за свој царски положај од пуког припадања тетрархији и паганске идеологије на којој је тетрархија почивала. Галерије није желео Константина у Другој тетрархији и имао је дијаметрално супротна схватања по религиозном питању: Максимијан га је испрва подржавао, али га је на крају издао[77]; стога је Константин прибегао пропаганди[76]. Из августа 310. сачуван је један анонимни латински панегирик упућен Константину који открива нову идеолошку подлогу његовог владарског легитимитета и пре свега се може посматрати као пропагандно оружје.

Панегирик је изговорен пред Константином у августу 310. године након његовог повратка из Трира[77] и открива нову идеолошку подлогу Константиновог владарског легитимитета и пре свега може посматрати као пропагандно оружје. Панегиричар је највероватније имао стриктна упутства с обзиром да овај панегирик јасно прекида с ранијим начином писања панегирика по тетрархијском приниципу[77]. На самом почетку, песник наводи да иако постоје и други владари у царству, овај панегирик је посвећен искључиво Константину, као да је он једини владар од важности[77]. Панегирик говори о Максимијановој побуни, али такође открива шта је Константин 310. године тачно желео да његови поданици мисле о њему и његовом праву на престо — присвојио је једног тако важног претка као што је Клаудије II Готски[76]⁴, имао је неприкосновено и легитимно право на престо као Констанцијев наследник и да је за то имао и божанску и овоземаљску потврду.

На самом почетку, песник нам открива добро чувану тајну — Констанин је потомак великог Клаудија II Готског (268—70), цара који је зауставио Готе кад су први пут покушали да пређу границе Царства и на тај начин сачувао ред у Царству[77]. Константин је био трећи по реду цар у породици, дакле, Константин није постао цар захваљујући одлуком људи или нечијој љубазности, него да њему та титула припада по рођењу[77], на основу тога што је био Констанцијев најстарији син и што је очигледно веома личио на свог оца[77]. Песник хвали Константина као вештог војника, међутим, иако је поштовања вредан онај ко се сопственим заслугама уздигне до пурпура (овде се алудира на Лицинија), Константин је у царску палату у Триру ушао као легитимно проглашени наследник, а не као претендент на престо[76]. Затим песник говори о томе како је сам Констанције, кад га је Јупитер дочекао на небу, прогласио свог сина својим наследником, а да су његов избор потврдили сами богови. Затим је следило овоземаљско проглашење — чим је Констанције испустио душу, његова војска и сви поданици једногласно су прогласили Константина новим царем. Даље песник каже да је Константину наводно ова идеја била одбојна да је чак скочио на коња и побегао, међутим, не желећи да разочара своје поданике, посаветовао се са царевима сениорима који су потврдили његов избор. Затим је Константин одмах почео да се понаша као прави цар: победио је Франке који су упали на римску територију, и подигао је мост на Рајни како би увећао римску контролу германских племена. Затим је морао да се врати да угуши Максимијанову побуну, међутим, германска племена уплашена Константиновим успесима, нису задавала више проблема[76].

Овај панегирик такође садржи и опис прве, паганске визије коју је наводно имао Константин. На путу из Марсеја у Трир Константин је посетио Аполонов храм[77]. Ту се цару указао сам Аполон у друштву са Победом. Аполон му је понудио четири ловорова венца од којих је сваки значио 30 година успеха и обећао му дуг и угодан живот. Онда је сам Константин у Аполону препознао самог себе: млад, згодан, спаситељ, светски владар чији је долазак предвидео Виргилије[78].

Овај панегирик представља једну потпуно нову Константинову царску идеологију[79]. Проглашењем себе као потомка славних царева, Константин је одбацио тетрархијски принцип и вратио се на традиционални начин добијања политичког легитимитета владарске титуле кроз династичко наслеђе, чиме Максимијаново проглашење Константина августом или Галеријево одобрење постају апсолутно нерелевантни за легитимитет Конхстантиновог царског положаја[79]. Представљањем себе као негог ког је одабрао сам Аполон, Константин је такође одбацио и религиозни принцип тетрархије уместо ког је успоставио култ Непобедивог Сунца (Sol Invictus)[79].

Са политичким и религиозним поделама унутар Друге тетрархије, Константин више није осећао потребу да подржава политичку и верску идеологију тетрархије[79]. У својим првим годинама владавине, Константин је на новцу штампао симбол Марса, свог бога заштитника, међутим, од 310. на Константиновом новцу се појављује Непобедиво Сунце, које Константин слави као свог пратиоца и заштитника (SOLI INVICTI COMITI)[79]. Ова промена имала је вишеструке предности — пошто је Сунце било заштитник његовог оца, ово је био само још један од начина да се потврди легитимитет свог положаја као Констанцијевог легитимног наследника[78]. Аполон је, као заштитник културе био далеко угоднији за цивилизовани део Галије, а с друге стране, соларни монотеизам био је далеко прихватљивији хришћанима који су такође чинили велики део Константинових поданика[80].

Галеријева смрт

Галерије је средином 310. године био већ озбиљно болестан. Хришћански писци су у Галеријевој болести видели божју казну за прогон и муке на које је стављао хришћане. Лактанције је описао страшне муке кроз које је стари цар пролазио — према његовом опису, радило се о гадном чиру на гениталијама који су царски хирурзи покушали да уклоне, али су повредили вену и порузроковали обилно крварење. Рана се потом проширила на црева и задњицу, из које су црви излазили, док се цело тело буквално распадало[79].

Можда је и сам Галерије своју болест схватио на исти начин, те је мало пре своје смрти, 30. априла 311, издао необичан едикт о верској толеранцији у своје име и у име својих савладара[79]. Овај чин је објаснио тиме да је прогон имао за циљ да натера хришћане да поново обожавају древна божанства својих предака, али да тај циљ није остварен, штавише, једино што је постигнуто било је да престану да обожавају било које богове, укључујући и свог, хришћанског[79][81]. Стога цареви објављују крај прогона и позивају хришћане да поново обожавају свог бога и да се њему моле за добробит царева и царства. Овим едиктом пуштени су на слободу сви хришћани широм источног дела царства[81].

Међутим, ово покајање није спасло Галерија од страшне смрти. Умро је у агонији неколико дана касније. Према описима Галеријеве болести које су дали Лактанције и други хришћански писци (ulcus malum in inferiori parte genitalium), брзини којом се ширила болест, може се претпоставити да се радило о раку пениса[81].

Освајање Италије

Уклањање Максимијана 310. довело је до затезања односа између Константина и Максенција, а Галеријева смрт је 311. године довела до нове прерасподеле снага. Максенцијева популарност међу италијанским становништвом је нагло опадала због пореза које је био наметнуо на територији којом је владао зато што му је додатни новац био потребан за одржавање војске коју је наследио од Севера и Галерија[80]. Када је 308. године самопрокламовани цар Александар, дотадашњи викар Африке, обуставио извоз жита у Рим, у Риму су настали немири које је по свему судећи, Максенције угушио у крви. Улице су биле пуне лешева а број мртвих се попео на 6.000[80]. Такође, ни његова политика јавних радова није била популарна, јер је, да би могао да их плати, натерао сенаторе да дају добровољне прилоге, а римско становништво је морало да плати порез у злату[82]. Ни верска политика коју је водио није била задовољавајућа. Убрзо након што је постао цар, прогласио је верску толеранцију, међутим, хришћанима ипак није враћена конфискована имовина све до 311. године кад је рат са Константином и Лицинијем већ постао неизбежан[82].

Искористивши Максенцијеву заокупљеност немирима у Риму и узурпацијом у Африци, Лициније је прешао Алпе 309. године и освојио Истру[73]. Међутим, ова победа је била кратког века. Исте године Максенције је послао искусног војсковођу и преторијанског префекта, Руфијана Волусијана, у Африку да приведе крају Александрову узурпацију, што је овај врло вешто и брзо урадио. Затекао је узурпатора неприпремљеног, те је лако однео победу над његовом војском, а самог Александра убио[73]. Руфијанови војници су онда добили неколико дана за пљачку по градовима северне Африке, да би потом један део био повучен на линију северноиталијанских градова од Торина на западу, до Вероне и Акилеје на истроку, са задатком да спрече евентуалне нападе Лицинија и Константина са Алпа[73]. Та војска је уједно 310. успела да поново освоји Истру и да је врати под Максенцијеву власт. Након тога, Лициније је морао да се врати на Исток како би се борио против Сармата, док је Константин био заокупљен походом на Франке и Максимијановим издајством, те је Максенције могао да предахне, али не задуго[74]. Време је искористио да утврди северне италијанске градове, затим је покушао да придобије хришћане дозволивши им да изаберу новог бискупа Рима, а потом је у нападу паганске побожности објавио рат Константину како би осветио смрт свог оца Максимијана[81].

У зиму 311. и 312. Константин је склопио савез са Лицинијем, владарем Подунавља и Балкана, понудивши му своју сестру Констанцију за жену. Константин је то урадио како би обезбедио миран и сигуран пут својој мајци и сину са истока у Трир, међутим, Максимин Даја је протумачио овај пакт као директну претњу њему, те је послао изасланике у Рим и склопио војни савез са Максенцијем против Константина и Лицинија[81]. Следећих 18 месеци, Константин и Максенције ће се борити за превласт на Западу, а Лициније и Максимин за превласт на Истоку.

Битка код Милвијског моста

Милвијски мост где се одиграла одлучујућа битка између Константина Великог и Мексенција. 28. октобра 312. године. Грађевина из 1849. године, од римског моста остали су само стубови.

Максенције је имао код Вероне стационирану војску јер је очекивао Лицинијев напад из Паноније, међутим, Константин је претекао Лицинија и са невеликом војском од око 40.000 војника прешао Алпе почетком 312. године[83]. Овај потез је био политичке природе: Константин није смео да дозволи да Лициније победи Максенција, јер тиме би биле озбиљно угрожене његове шансе да једног дана влада царством сам[83]. Први град на удару био је Сегусио, који је брзо пао. Константин је међутим, забранио пљачку града и одмах наставио са продором у Италију[83]. Пре него што је стигао у Торино, однео је још једну победу над контигентом тешке коњице на коју је наишао, а сам град му је одмах отворио капије[83]. Други градови су му такође послали изасланике који су му честитали на победи. Наставио је до Милана, где је дочек био изузетно топао и пријатан[84]. Константин се задржао неко време у Милану како би се што боље припремио за даље напредовање ка Риму.

У пролеће 312. године, Константин се упутио ка Верони коју је држао Максенцијев преторијански префект. Око града протиче река Адиђе, што је онемогућавало директан напад[84]. Река је за град такође била идеалан пут снабдевања намирницама и другим потрепштинама из позадине, тако да је Константин прешао реку у њеном горњем току, и кренуо на град из правца одакле се напад није очекивао[84]. Опсео је град, али је префект Помпејан успео да доведе појачање. Константин међутим, није подигао опсаду, већ је поделио своје снаге. Након огорчене и тешке борбе, Помпејан је погинуо, град је пао, и Константин је постао неоспорни господар северне Италије[84].

Максенције се, на вести о неуспеху своје војске на северу, затворио унутар римских бедема[84]. И док се Константин лагано кретао ка Риму, у вечном граду Максенције је изгубио и оно мало подршке које је имао. Римљани му нису заборавили крваво гушење побуне због жита, хришћанима је у сећању остало протеривање хришћанских епископа, а ни Сенат није био поштеђен Максенцијеве тираније — сенатори не само да су били приморани да дају добровољне прилоге како би Максенције могао да плати војску, него су такође морали да трпе да им незасити цар присилно одводи супруге у своју постељу. Забележено је да је жена градског префекта, Јунија Флавија, која је уз то била и хришћанка, извршила самоубиство кад су Максенцијеви људи дошли по њу[84]. Једино је могао да се ослони на војску.

Максенције је планирао да употреби исту тактику коју је употребио са Севером. Стари Милвијски мост на Тибру, северно од Рима, срушен је како би се наступајућој војсци отежао приступ граду[84]. Међутим, кад је Константин стигао и улогорио се подно римских бедема, Римљани су се побунили против Максенција и прогласили Константина непобедивим[84]. Максенције, свестан последица дуготрајне опсаде, одлучио је да се упусти у отворену битку са малобројнијом Константиновом војском. Изградио је понтонски мост од чамаца преко кога је успео да из града извуче своју породицу. Потом је потражио одговор у Сибилским књигама, где је нашао прилично двосмислено пророчанство које је говорило да ће тог дана, 28. октобра 312. године, непријатељ Рима умрети. Схвативши да је непријатељ Рима заправо Константин и да му је победа суђена, Максенције је самоуверено подигао војску, прешао Тибар и кренуо у сусрет Константину[85].

Битка код Милвијског моста је била кратка. Већ приликом првог озбиљнијег сукоба, Максенцијева војска се дала у безглаво бежање и понтонски мост је попустио под теретом њиховог хаотичног преласка реке. Међу многима који су том приликом пали у реку и удавили се под тежином оклопа, био је и сам Максенције[85].

Хришћанска визија

Лаборум на руском манастиру у Јерусалиму.

На путу ка Риму пре битке код Милвијског моста, Константин је доживео мистично искуство након кога се дефинитивно определио за хришћанску веру. О овом догађају нам прича Лактанције, чији је спис О смрти прогонитеља настао већ око 317/8. год. Сличну верзију налазимо и код Константиновог биографа, епископа Евсевија Цезарејског, који је цареву биографију саставио нешто после 337. Константин му је лично и под заклетвом неколико година касније испричао читав догађај.

По Евсевијевој причи у Vita Constantini, цар се молио богу кога је поштовао и његов отац, и наредног дана на небу, изнад сунца, Константин и његова војска су угледали светлосни крст са натписом ОВИМ ПОБЕЂУЈ (грч. τουτο νικα). Цар није био сигуран у значење визије док га у сну није посетио Христ и препоручио му да направи војни стег у облику знака виђеног на небу и искористи га у бици. Сутрадан, Константин је питао хришћане који су с њим ишли и међу којима је сигурно био и Осије, епископ Кордубе (данас Кордоба у Шпанији) да му објасне сан. Они су му рекли да је заиста видео Христа и да је знак који му је Христ препоручио значио бесмртност и победу над смрћу[85]. Константин је онда наредио да се искује војни стег са венцем на врху у коме су се налазила спојена грчка слова Η и Ρ у виду Христовог монограма којим је заменио римске стегове. Овај стег је ускоро добио име лаборум — реч галског порекла, што је било разумљиво с обзиром да се Константинова војска из 312. године састојала у великом броју од Гала и Германа[85]. Након тога, цар је одлучио да следи бога који му се указао и окупио је око себе хришћанске свештенике од којих је затражио да га упуте у Христову веру.

Константин није био ни први ни последњи римски владар који је пре одлучујућег догађаја тражио и добио конкретну помоћ неке више силе. Новина је била у томе што је Константинова визија из 312. године имала јаку хришћанску црту, за разлику од оне из 310. која је била чисто паганска.⁵ Било како било, након 28. октобра 312. године, Константин је себе сматрао божјим слугом, коме је Бог поверио важну мисију да Римско царство преведе у хришћанство[85].

Константин и Лициније

Хришћански владар Запада

Константинова тријумфална капија, изграђена у Риму после победе над Максенцијем у бици код Милвијског моста 312. године. Последња римска тријумфална капија, подигнута је на иницијативу римског сената између 312. и 316. године. Украшена је прерађеним рељефима који су плански узети са споменика Трајана, Хадријана и Марка Аурелија, добрих царева, са којима је Константин хтео да се пореди.

Константин је ушао у Рим 29. октобра 312. године. За разлику од других паганских царева, одбио је да се попне на Капитол и да принесе жртву Јупитеру. Пагански писци тврде да је тај чин увредио Сенат и становнике Рима, али то није посве тачно. Тимоти Барнс тврди да заправо становници Рима тада нису ни били свесни историјског значаја овог Константиновог потеза, јер је пажња била фокусирана на политичке последице Константинове победе: преторијанска гарда је била распуштена[86], враћена је имовина свима којима је била конфискована у току Максенцијеве владавине, дозвољен је повратак онима који су били у изнанству, а сви противници бившег владара Рима који су чамили у затвору, били су пуштени на слободу[87]. Мртво Максенцијево тело било је извађено из Тибра и одрубљена му је глава, која је прво ношена на штапу по граду, а онда је послата у Картагину како би се његове присталице у Африци увериле да је заиста мртав и обуставиле сваки даљи отпор Константину[87].

Константин је обећао Сенату да ће му вратити некадашњу важност и углед, и то је спровео у праксу: под његовом владавином, сенатори су опет вршили дужности на двору, што је Константину дало за право да себе назива како ослободиоцем Рима, тако и рестауратором Сената[88]. Заузврат, Сенат је пораженог Максенција прогласио за тиранина и наложио брисање сваке успомене на њега (damnatio memoriae), док је Константину изгласао титулу Maximus Augustus захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском колегијуму који су сада чинили још Лициније и Максимин. Сенат је такође изгласао постављање победникових споменика по целом Риму. Огромна статуа победника, десет пута већа од природне величине, постављена је Максенцијевој базилици која је сад била посвећена Константину. Статуа је приказивала цара који је у руци држао хришћански симбол Спаситељевог страдања, (labarum), док је на натпису стајало уклесано: овим знаком Константин је ослободио Рим од јарма тиранина и вратио Сенату и народу њихов некадашњи сјај[88]. Остаци ове колосалне статуе данас се чувају у ватиканској Палати конзерватора (Palazzo dei Conservatori).

Милански едикт

У јануару 313. године Константин је напустио Рим и отишао на север Италије, у Милано, како би учврстио савез с Лицинијем и венчао га са својом полусестром Констанцијом, према договору који је био склопљен још 311. године. Почетком фебруара, Лициније је напустио Карнутум и упутио се у Милано где су га чекали Константин и Констанција[89].

Након венчања, два августа су се позабавила политичким питањима. Рат између Лицинија и Максимина Даје био је не само неизбежан јер иако је Максимин обуставио прогоне хришћана крајем 312, његови хришћански поданици нису били убеђени у његову искреност и избегавали су да отворено проповедају своју веру. С друге стране, у Подунављу којим је владао Лициније, хришћанима, иако су престали да буду прогањани, још увек није била враћена имовина која им је била отета током прогона[89]. Стога је Константин извршио притисак на Лицинија те су заједно потписали споразум којим су потврдили Галеријев едикт о верској толеранцији из 311. године и обавезали се не само да врате хришћанима све што им је било конфисковано током прогона, него и да обештете оне који су у међувремену постали власници конфисковане имовине хришћана[90].

Током лета и јесени 313. године, сви управници провинција у Малој Азији и на Истоку добили су званично обавештење од Лицинија о новом статусу хришћана. Преживела су до данас два која су се односила на Битинију и Палестину, с обзиром да су послата у Никомедију и Цезареју[91]. Оба документа садрже најбиније ставке: на свом састанку у Милану, Константин и Лициније су донели одлуку да сви њихови поданици треба да имају све верске слободе, стога ова писма наређују свим управницима провинција да уклоне све раније царске забране и ограничења која су се односила на хришћане[91]. Сва конфискована имовина хришћанских цркава морала је да буде враћена без одлагања, без обзира да ли се још увек налазила у државном власништву или је већ прешла у посед појединаца. У случају да се сад налазила у личном поседу грађана, викар диоцезе у којој се налазила имовина био је обавезан да надокнади штету садашњем власнику[92].

Овај састанак у Милану послужио је као основа предања о Миланском едикту којим је Константин наводно хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио равноправним са осталим религијама Царства. Међутим, Едикт о толеранцији издао је цар Галерије, иначе познат по својим фанатичним прогонима хришћана. Непосредно пред своју смрт, Галерије је изгледа променио свој став и 30. априла 311. издао едикт којим је наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија) и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих[93]. Сам Евсевије Цезарејски, савременик догађаја, намерно прећуткује Галеријеву улогу у обустави прогона, а глорификује Константинову. Такав став преовладаће у каснијој традицији, историјска основа догађаја ће бледети, а Константинова улога ће постати доминантна у популарној свести све до данас.

Ипак, глобално гледано, сусрет између Константина и Лицинија у Милану 313. имао је далеко значајнију улогу од Галеријевог Едикта о толеранцији. Важност овог састанка из 313. године не налази се у проглашењу верске толеранције, већ у признању да је пређашња политика персекуције била погрешна, па чак можда и морално неправедна, чега није било у Галеријевом едикту из 311. године, који је оправдавао прогоне, иако је признавао да су имали катастрофалне последице по Царство[92]. Прогон који је на Истоку трајао пуних десет година, сада је био коначно приведен крају и хришћани су почели да подижу нове и реновирају већ постојеће цркве, да одржавају саборе, и да се полако враћају у уобичајени ритам који је био прекинут током читаве деценије[92]. Такође је разумљиво и зашто је црква касније више пажње и симпатија посвећивала Константиновој улози у доношењу Миланског едикта, пошто је и Лициније током каснијих сукоба са Константином такође прогонио хришћане. Константин је, изгледа, искрено веровао у хришћанског Бога, искреније и од Галерија и од Лицинија, и његова политика је на крају победила. Константинова победа над Максенцијем 312. и сусрет у Милану 313. била су два кључна догађаја у Константиновој каријери и верској политици, која су значајно утицала не само на његов живот, него и на цео каснији ток историје Римског царства и хришћанства уопште.

Битка код Хадријанопоља (313)

По завршетку похода на Месопотамију крајем 312. године, Максимин Даја је у великој журби кренуо на Запад, тако да је почетком 313. године већ био у Малој Азији да би убрзо код Битиније прешао у Европу[89] и почео да опседа Визант који је био под Лицинијевом контролом. Град је одолевао једанаест дана да би се на крају предао, а Даја је кренуо даље ка Хераклеји где је такође за неколико дана убедио гарнизон да се преда[94]. Лициније је већ био у Хадријанопољу и спремао се за одлучујућу битку, упркос својој бројчаној инфериорности — имао је око 30.000 војника, наспрам Дајиних 70.000[94].

Лициније је желео да сачека 1. мај, како би симболички поразио Максимина на дан када је овај постао цар. Међутим, Максимин је желео да се тај дан поклопи с његовим тријумфом у бици, тако да је кренуо 30. априла у напад. Пре почетка битке, Максимину је понуђено да се преда, али је он то одбио и Лициније је наредио напад. Битка је трајала цео дан, а Лицинијева војска, иако бројчано далеко инфериорнија, почела је да добија битку. Максимин, видевши да је битка изгубљена, одбацио је царски плашт и прерушио се у роба како би могао лакше да побегне, а његова војска, кад је схватила да је изгубила вођу, расула се. Део Максиминове војске је успео да побегне, а део се предао. Лициније је оне који су се предали укључио у своје редове и наставио ка Никомедији[94].

Максимин је 2. маја прошао кроз Никомедију и покупио своју жену и децу, да би наставио да бежи даље ка истоку. Међутим, у Кападокији се ставио на чело војске надајући се да још није све изгубљено и да још увек може пружити отпор код Киликијских врата. Стога је из Кападокије кренуо на југ, међутим, силовито напредовање Лицинија учинило је Максиминов положај безнадежним, те се повукао у Тарсус, где је, под опсадом, вероватно у јулу 313. године, извршио самоубиство[94].

Након ове победе, Лициније је овладао Малом Азијом, Сиријом, Палестином, римском Месопотамијом и Египтом. Одмах по уласку У Никомедију обуставио је прогон хришћана и наложио да се црква и појединци обештете из царске ризнице. Максимина је осудио на damnatio memoriae — његови споменици су били уништени, а његово име је било уклоњено са јавних натписа[91]. Такође је погубио све његове присталице, као и све прогонитеље хришћана. Многи пагански свештеници и високи државни званичници били су погубљени. Ову хајку Лициније је искористио како би уклонио све друге претенденте на престо: наредио је смрт ванбрачног Галеријевог сина, Кандидијана, Северовог сина, Северијана, који је био уз Максимина до краја, оптужио је за издају, осудио и погубио[91]. У Антиохији, наредио је смрт Максиминове удовице и деце⁶[91]. Чак ни удовице поштованих бивших царева нису биле поштеђене: Валерија, Галеријева удовица, успела је да побегне из Никомедије на време, међутим, 15 месеци касније, била је ухваћена у Солуну, где јој је заједно са својом мајком Приском, Диоклецијановом удовицом, била одрубљена глава[91]. Сада су све везе са тетрархијом биле покидане и Царство је припало двојици амбициозних владара: Запад Константину, Исток Лицинију.

Донатистички проблем

У пролеће 313. Константин се вратио у Галију и тамо сачекао исход рата двојице источних царева. Након Лицинијеве победе, и он је такође осудио Максимина на damnatio memoriae и укинуо његов конзулат, а затим прогласио Лицинија својим савладарем. У лето 313. године, Константин је ратовао на Рајни и Елби, да би у јесен исте године кренуо у кратки поход на Британију, иако извори потврђују да је више пута долазио и одлазио из Трира у периоду од новембра 313. до јуна 314. године[92].

Константин је у међувремену почео да ради интензивније на уређивању прилика унутар цркве. Нарочито се интересовао за прилике у цркви у Африци где се као последица Великог прогона појавио веома сложен и дугачак спор између донатиста и православних, око тога која се од ове две цркве може сматрати званичном саборном и правоверном црквом[90]. Осим тога, православни су пребацивали донатистима што су поклекли током прогона, а донатисти су почетком 312. године оспорили је рукоположење Цецилијана за епископа Картагине. Поред ових спорова, постављало се и питање која од ове две цркве треба да се окористи царским привилегијама и донацијама[90].

Константин је прво покушао да реши овај спор сазивањем скупа епископа Италије у Риму у октобру 313, али одлука овог сабора, која је ишла у корист православцима, није решила сукоб[95]. Константин је био веома забринут због раздора међу хришћанима. Иако је био сигуран да је одлука бискупа у Риму била праведна, узео је у обзир оптужбе донатиста да су епископи били пристрасни, и сазвао је нови скуп свих епископа са територија којима је владао за 1. август 314. године у Арлату (данашњем Арлу) на првом црквеном сабору под царским патронатом[96]. Сабор је само поновио претходну одлуку коју су били донели италијански бискупи: осудио Доната због праксе поновног крштења оних који су време Великог прогона поклели[95], али када су донатисти су одбили овакво решење Константин се тада обратио сабору "Посланицом православним епископима" (Epistula Constantini ad Episcopos Catholicos). У говору Константин је себе назвао Христовим слугом (famulus) који, по питању донатизма, чека Христов суд, а суд окупљеног свештенства једнак је Христовом суду. Посланица показује да је цар већ тада располагао довољним знањем о новој вери да би се обратио ученим епископима.

Донатистички расцеп није залечен и Константин је крајем 316, и поред званично проглашене верске толеранције, наредио репресивне мере против донатиста. Опозвао их је тек 321. сматрајући да ће јеретицима Бог исправније судити.

Bellum Cibalense

Лициније и његов син, Лициније Млађи. Новчић је искован у Никомедији, 320. године. Тежак је 21 грам. Данас се налази у Кабинету медаља у Националној библиотеци Француске у Паризу. Оба цара су приказана са ореолима што симболизује божанску заштиту. Лициније је коначно побеђен 324. Принуђен је да се одрекне царске власти и интерниран је у Солун где је на крају погубљен 325. године. Ни Константинов сестрић Лициније Млађи није био поштеђен.

Крајем 313. и почетком 314. године, Лициније је водио борбе на Истоку, на персијској граници, да би се затим вратио у Подунавље где је крајем 315. прославио победу над Готима. Исте године, Констанција је Лицинију родила сина, Лицинијана[92].

Након сабора у Арлу, Константин се вратио у Трир где је провео зиму 314/15. Средином 315. између јула и септембра, боравио је у Риму, где је уједно прославио и десетогодишњицу своје владавине. Рим је напустио 27. септембра и вратио се у Галију преко Милана, и следећу зиму 315/16. опет провео у Триру. У пролеће се опет преселио у Галију где је почео да се спрема за рат са Лицинијем. У августу 316. године Фауста му је у Арлу родила првог сина, Константина II, а у октобру исте године Константин је извршио прве нападе на Лицинијеву територију[97].

Шлем из Беркасова, један од најлепших примерака позноримске војне опреме. Откривен у сремском селу Беркасово, код Шида, 1955. године. Пронађен је у пару са другим, слабије очуваним шлемом на коме се налази натпис VICIT /LIC/INIANA којим се призива Лицинијева победа. Могуће је да су оба шлема припадала Лицинијевим официрима који су их сакрили или изгубили након пораза код Цибале (Винковаца) 316. године. Данас се ови дивни шлемови могу видети у новосадском Музеју Војводине.

Разлози које наводе извори за овај рат прилично су нејасни. Наводно, Константин је послао свог полубрата Констанција Лицинију с предлогом да се његов шурак, Басијан, муж Константинове полусестре Анастасије, прогласи за цезара и да му се додели Италија на управу. Извори не наводе, али по свој прилици Константин је заправо предложио именовање два цезара, а не само једног, од којих би други био његов син Крисп. Извори не наводе ни датум кад се то десило, нити јасну мотивацију оваквог предлога. Стивен Мичел претпоставља да је Константину рођење Лицинијевог сина помутило планове те је пожурио да анулира његово право на престо постављањем свог шурака и сина на место цезара[97]. Лициније је, према изворима, одбио предлог, и наводно наговорио Сенекиона, Басијановог брата, да наговори Басијана да убије Константина. Басијан је ухваћен и погубљен, а Сенекион је побегао код Лицинија који је одбио да га преда правди. Константин је — уз додатну оптужбу да је Лициније наредио да се сруше неки Константинови споменици у Емони — отпочео рат, познат као Цибалски рат (Bellum Cibalense)[97].

Након тешке битке код Цибале (данашњи Винковци) 8. октобра 316. године у којој је Константин однео победу над Лицинијем. Међутим, Лицинијева коњица била је углавном сачувана и владар истока се повукао у Сирмијум, где су га очекивали супруга, син и царска ризница. Бежећи даље на исток, Лициније је у Сердики пограничног заповедника (dux) Валенса прогласио за августа-савладара. У међувремену, Константин је пристигао у Филипопољ (данашњи Пловдив) где је одбио Лицинијеве мировне предлоге, тако да је до нове битке дошло у околини Хадријанопоља на месту познатом као Campus Mardiensis. Лициније је поново умакао са бојног поља, а Константин је поверовао да му је победа на домак руке. Стога је кренуо на Визант и тек је у близини овог града сазнао да су му Лициније и Валенс остали иза леђа у Бероји (данас Стара Загора). Овога пута, Константин је морао да прихвати преговоре[98].

Иако Лициније није доживео одлучан пораз, Константинова премоћ била је очигледна. Мировни споразум је, самим тим, срочен у Константинову корист. Лициније је пристао да жртвује Валенса и да Константину препусти све европске провинције којима је владао осим Тракиије, (Доње) Мезије и Мале скитије (Добруџе). Тиме је установљена је нова граница између западног и источног дела Царства — Константинове територије су се сад простирале све до Тракије, и његовог родног града, Наиса. Мир између два цара учвршћен је у Сердики 1. марта 317. где су Константин и Лициније потврђени као августи, а за цезаре су проглашени Константинови синови Крисп и Константин II и Лицинијев син Лициније Млађи[99].

Коначни обрачун

Константинов бакарни новчић искован у Цариграду пред крај владавине. На реверсу је приказан лабарум, војни стег са хироном (Христовим монограмом) на врху. Према Константиновом биографу и познанику Евсевију, епископу Цезареје, цар је пред битку код Милвијског моста 312. на небу видео христограм са натписом Овим побеђуј. Новац са краја Константинове владавине има јасну хришћанску алегоријску слику — лабарум пробада змију, симбол зла.

Иако је фискална политика коју је Лициније водио у периоду између 317. и 321. била изузетно непопуларна, ипак је његов амбивалентни став према хришћанству био одлучујући фактор изразито наглог пада његове популарности, и у исто време дао је Константину изговор да га опет нападне. Након битке код Цибале, протерао је све хришћане с двора, и почео је да фаворизује паганство. Терао је дворске службенике да приносе жртве или да се одрекну својих положаја. Војницима је било наређено да приносе жртве Сунцу, а понекад су оваква наређења била упућена и цивилном становништву. Кад је чуо за ову праксу, Константин је 25. децембра 323. године издао наређење којим се оштро забрањује приморавање хришћана да приносе жртве паганским боговима[100]. Лициније је онда издао серију закона који су имали за циљ да ограниче слободно исповедање хришћанске вере: забранио је саборе и наредио епископима да не смеју да напуштају своје епископије, забрано је мушкарцима и женама да се моле заједно, епископи и свештеници нису могли давати савете женама, укинуо је привилегије изузећа од плаћања пореза и учешћа у градским литургијама[100]. Када су у првој половини 321. године персијски изасланици дошли код Константина да га моле за помоћ, Лициније их је оштро казнио: епископа Амсеје и Понта је погубио, а цркве уништио или затворио. Тиме је дао савршен изговор Константину када је овај кренуо у напад 324. године[101].

Упркос отворено лошим односима између цара Запада и цара Истока, Константин је током 321. године ипак одржавао привидан мир. Међутим, убрзано се спремао за рат и само је чекао на повод да га започне. Године 323. док је Константин боравио у Солуну, на територију Царства упали су Сармати. Цар је, гонећи их, упао на Лицинијеву територију и прогласио победу коју је обележио ковањем свог новца. Лициније је уложио протест због овог акта и забранио коришћење Константиновог новца на својојтериторији[102].

Зиму 323/4. Константин је провео у Сирмију, да би се на пролеће вратио у Солун, одакле је покренуо велику војску и кренуо у сусрет коначном обрачуну који ће га учинити самосталним царем целог Римског царства. До битке је дошло 3. јула 324. код Хадријанопоља, у којој је Константинова војска однела убедљиву победу, а Лициније је побегао у Визант. Константин га је следио и опсео град. Лициније је имао велику флоту од 350 трирема у Хелеспонту, међутим, Константинова флота под командом његовог сина Криспа, уништила је или заробила скоро целу Лицинијеву флоту, тако да је Лициније био приморан да напусти Бизант и да се повуче ка Халкедону. Покушао је да спречи прелазак Константинових трупа у Азију, али без успеха[102].

До одлучујуће битке дошло је код Хрисопоља у Малој Азији 18. септембра 324. године, у којој је Константин однео победу. Лициније је побегао у Никомедију, а његова жена, Константинова полусестра, Констанција, и епископ Никомедије, Евсевије, дошли су у Константинов логор да га моле за Лицинијев живот. Константин је попустио пред сестриним молбама и заклео се да ће поштедети живот старом цару, па је Лициније онда и лично дошао како би се званично предао[103].

Септембра 324. Константин га је послао у Солун, али је ипак, упркос свом обећању, наредио погубљење Лицинија и његовог сина[104] у пролеће 325. Разлози за овај поступак нису најјаснији — званична верзија која је дата била је да је Лициније добио заслужену казну јер је ковао заверу против цара. Ова прича није сасвим без основа, јер, како наводи Барнс, у пролеће 325. године осуђен је на damnatio memoriae један конзул који је такође припадао и римском паганском племству, што наводи на закључак да је највероватније постојала опасност од завере. У сваком случају, Лициније је представљао потенцијалну опасност све док је био жив, па је Константин ипак, упркос својем обећању које је дао Констанцији, наредио да се Лициније убије, највероватније заједно са његовим деветогодишњим сином[105].

Константин, једини владар Римског царства

Након победе над Лицинијем, Константин ће владати као самостални владар још пуних 13 година. Као што је већ речено, његови синови Крисп и Константин II проглашени су цезарима 317 након првог сукоба с Лицинијем. Фауста му је родила још два сина: Констанција II, који је постао цезар 324, и Констанса I, који је постао цезар 333[104]. Два важна догађаја, са дугорочним последицама, су се десила у овом периоду: оснивање Константинопоља и Никејски сабор.

Оснивање Константинопоља

Камеја од сардоникса из 4. века на којој Тихе, богиња заштитница Константинопоља, крунише оснивача града, цара Константина.

Пре Константина, Римско царство имало је само једну престоницу — Рим, који је већ од 3. века престао да буде права царска престоница, с обзиром да су цареви већ тада бирали друге градове за своје резиденције. Још у доба тетрарха, ни један од њих није изабрао Рим за своје боравиште (ако изузмемо непризнатог цара Максенција), а у самој Италији, административни и престони центар прешао је у Милано. Чак ни сам Константин никад није изабрао Рим за своје боравиште, већ је у разним етапама свог живота боравио у Триру, Сирмијуму, Сердици и Никомедији, да би коначно стигао на Босфор и ту на месту старог грчког града Византиона одлучио да подигне нову престоницу царства[106].

Разлози који су навели Константина да изгради нови град, били су пре свега стратешке, економске и политичке природе[107].

• Стратешки разлози су се састојали у томе што је Рим био предалеко од границе са Персијом и Дунава, одакле је долазила главна опасност по Царство. Константинопољ се, међутим налазио на идеалном месту у односу на те две критичне тачке, и био је стратешки одлично место одакле би се могли организовати походи проти Персијанаца и Гота, како на копну, тако и на мору. С друге стране, и сам Рим је био прилично угрожен нападима германских и илирских племена, док се Константинопољ налазио на стратешки веома безбедном месту[107].
• Економски разлози су се састојали у прекој потреби да се очува слободан пут преко мореуза чиме се штитила трговина између Средоземља и црноморских приобалних земаља, као и веза између Европе и Азије[107].
• Политички разлози су се састојали у томе што је Рим, као и цела Италија, био у фази пропадања. Већ у 2. веку било сасвим очигледно да је Рим, са својим привилегијама и организацијом мртав град. С друге стране, грчки исток са својим богатством и цивилизацијом јасно се показивао као живи и динамични део Царства[107].

Након победе над Лицинијем која му је обезбедила власт над Истоком, Константин је 324. одлучио да на месту старогрчког града Византиона подигне свој град. Изградња је почела одмах и трајала је пуних дванаест година — до 336. На изградњи новог Рима био је ангажован огроман број радника: само на земљаним радовима учествовало је истовремено 40.000 Гота[108]. Границе града одредио је сам Константин који је сместио нови град на површину четири или пет пута већу од површине старог Византиона. Почетак радова био је обележен 8. новембра 324. тако што је Константин, између осталог, прогласио свог сина Констанција II за цезара. Тиме је нови град јасно везан за Константинове владарске и династичке планове.

Нови или Други Рим, или Константинов град (Константинопољ), како су га већ савременици незванично звали, свечано је инаугурисан 11. мајa 330. године, шест година по почетку радова[108]. Цар је, нимало случајно, изабрао 11. мај као празник Св. Мокија, једног од мученика из времена Диоклецијана (или чак Лицинија), за дан када је град инаугурисан. Према каснијој традицији, Константин је прерадио један храм посвећен Јупитеру да би ван градских зидина основао мартиријум Св. Мокија [Barnes, Constantine, str. 222 ]. Инаугурација је била обележена одржавањем трка четворопрега на хиподрому и отварањем јавних купатила, Зевксипових купатила, недалеко од царске палате. На хиподрому Константин се по први пут, по речима каснијег хроничара Јована Малале из 6. века, појавио са дијадемом украшеном драгим камењем. Исте године, цар је дао да се искује специјални новац у част оснивања овог града.

Врло брзо, Константинопољ је постао престоница царства и културни центар грчког света. Упркос јасно израженом хришћанском карактеру града, чак су и пагански интелектуалци били привучени његовим сјајем. Константин је свој град обдарио Сенатом, по угледу на онај у Риму, а такође ће имати и свој капитол и форум[108], а његови ће сенатори стећи потпуно исти статус са римским сенаторима у року од само једне генерације када Констанције II правно изједначи римски и константинопољски сенат[110]. По својој величини, грандиозности и богатству, Константинопољ је требало да представља ривала Вечном граду — Риму. Његова територија се сматрала такође италским, а не провинцијским тлом, тако да су његови становници такође били ослобођени пореза, као становници Рима[108]. Иако Рим није изгубио ни једну своју повластицу, Константинопољу их је било додељено дупло више[108]. Однете су многе скулптуре, споменици и стубови из других градова царства како би красили нови град на Босфору. Такође, да би се привукла аристоркратија, поклањане су им нове виле и палате; да би се привукао обичан народ, по угледу на Рим, уведено је јавно снабдевање бесплатним житом[108]. Прва јавна расподела била је 18. маја 332. године[111]. Египатско жито, које је раније ишло директно у Рим, сад је одлазило у Константинопољ, а такође су и провинције у Азији, Сирији и Феникији житом плаћале порез[111].

Златни новчић Констанција II искован у Солуну између 251. и 355. На аверсу пише DN CONSTANTIUS MAX AUGUSTUS и приказана је царва глава са бисерним венцем. На аверсу, приказани су Рим и Цариград у облику људских фигура, Рим гледа право, док је Цариград приказан из профила. Заједно држе венац на којем стоји натпис: VOT/XXX/MVLT/XXXX; •TES•.

Од самог почетка, Константин је свом новом граду дао изразито хришћански печат. Изградио је многе цркве, а Евсевију Цезарејском наложио је да пошаље 50 примерака Библије за потребе верске службе, и одбио је да дозволи практиковање било каквих паганских ритуала[110]. Скулптуре и фонтане одражавале су типично хришћанске симболе. Уместо уобичајених сцена из грчке митологије, град су красиле скулптуре библијских приказа[110]. Сам град је касније био заштићен разним реликвијама као Часни крст на ком је Исус био разапет или Мојсијев штап. Стара паганска божанства замењена су или уклопљена у хришћанску симболику. Такође је започео изградњу Цркве св. Апостола на месту где се некад налазио Афродитин храм. Много касније појавила се прича о томе како је Константина навело божанско привиђење до овог места — следио је анђела ког је једино он могао да види и који му је помогао да на тлу нацрта линију где ће се касније поставити зидови ове цркве. Константинопољ је често био називан и Nova Roma Constantinopolitana — Нови Рим Константинопоља. Однос два града видан је и на новцу из 330. године: оба града приказана су у облику двеју биста што на себи носе шлем, царски плашт и ловоров венац; али Константинопољ је тај који држи жезло[112].

Никејски сабор

Фреска на којој су приказани цар Константин Велики и црквени оци како држе никејски симбол вере.

Као и у Африци, тако је и црква на Истоку била подељена око бројних питања из области теологије, дисциплине и организације. Главна расправа око које су се ломила копља имала је за тему Христову природу[113], природу Бога и начин на који се божанско отелотворило у Христу[114], и поприлично је уздрмала хришћанске заједнице на Истоку да би се потом проширила и на запад. У сукобу су били следбедици либијског свештеника Арија, и припадници правоверне хришћанске цркве. Арије је тврдио да је Христос потчињен Оцу[114], који има примат над Сином, који је биће створено и начињено захваујући вољи Створитеља, и није део суштине Бога. С обзиром да је Син човек, и да има слободну вољу, самим тим је способан како за врлину, тако и за грех[114]. Аријеви противници, правоверни хришћани, тврдили су да је Син једносуштан и вечан заједно са Оцем, да је Син истинска реч и мудрост господа, а не једно од његових дела или створења[115]. Епископ Александрије, Александар, након сабора који је био сазвао с циљем да се утврди чије је учење исправно, протерао је Арија из Александрије, а његове присталице екскомуницирао, што није допринело нестанку овог учења, већ напротив, његовом ширењу[115].

Овај раскол у источној цркви свакако није ишао на руку Константину, који је имао чврсту намеру да обезбеди јединство цркве. Зато је написао писмо у ком је скренуо пажњу и Арију и Александру, и послао је епископа из Кордобе, Осију, да реши овај сукоб. Осија је у априлу 325. године председавао сабором у Антиохији који је имао за циљ да помири две супротстављене стране[115], и који је био увод у први васељенски сабор који је сазван три месеца касније у Никеји.

Првом васељенском сабору присуствовало је око три стотине епископа из источних и подунавских провинција, као и два посланика епископа из Рима[116]. Константин се надао да ће се сукоб између аријанаца и правоверника решити у Антиохији, и да ће се у Никеји расправљати о другим питањима која су по његовом виђењу била много битија (одређивање датума Ускрса, јединство цркве, црквена хијерархија, и сл.). Међутим, у Антиохији се није ништа постигло, тако да је овај теолошки сукоб морао у Никеји бити хитно решен[116].

Сабору у Никеји присуствовало је око 300 епископа — Константин им је дозволио бесплатно коришћење јавног превоза (лат. cursus publicus) и платио им је храну и смештај. Било је епископа из свих источних провинција и из већине провинција подунавског региона. Такође је било неколико епископа из крајева ван царства, као и из неколико западних провинција. Римски епископ није дошао наводно због старости, али је зато послао два свештеника који су га представљали на сабору и који су заузели његово место.[105]

Константин Велики, мозаик из Свете Софије у Цариграду.

Завађене стране су у Никеју дошле добро припремљене: Александар Александријски и Осије Кордопски су се договорили да је једносушност Оца, Сина и Светога духа камен темељац правоверја, што је за Евсевија из Никомедије било неприхватљиво. С друге стране, епископи привремено екскомуницирани у Антиохији, припремали су своју рехабилитацију. Већина епископа није имала никакав лични интерес у аријанском учењу, тако да се велика већина њих спремила да прихвати било какав кредо који би донео мир у оквиру Цркве.[117]

Сабор је почео у јуну 325. године. Свечана церемонија отварања одржана је у судници царске палате. На почетку заседања Константин се обратио сабору апелујући на слогу. Након краћег говора који је Константин одржао на латинском, следио је превод на грчки, да би му епископи потом предали оптужбе које су имали једни против других. Константин је сео са оптужбама у крилу (које су касније спаљене) и прекорио епископе због неслоге. Потом је отпочела дебата којом је председавао Осије из Кордобе. Константин је се повукао у страну, али ипак је био довољно близу да би могао да учествује у дискусији[117]

Нажалост, акта сабора нису сачувана, тако да је врло тешко реконструисати ток дискусије, међутим, Константинова улога је веома јасна. Евсевије из Цезареје је касније похвалио цара због стрпљивости коју је показао при дискусији: обраћајући се учесницима на грчком, успео је да изглади разлике у ставовима, позивао је на слогу и хвалио оне који су мудро говорили.[118]

Сабор је прво размотрио аријанско учење. Евсевије из Цезареје је поднео брижљиво припремљен документ који је доказивао његову правоверност и коме његови непријатељи нису могли ништа приговорити. Константин је затим рекао да се Евсевијева веровања подударају с његовима, и да би била свима прихватљива ако би Евсевије додао једносушност (homoousios) Оца и Сина. Евсевије је прихватио царев предлог и тиме пред своје непријатеље поставио дилему: могли су или да признају Евсевијево учење као правоверно, или да Константина прогласе јеретиком.[118] На крају је Евсевије од Цезареје, заједно са још два епископа, Теодотом и Нарцисом, био враћен у окриље Цркве.

На сабору је било прочитано и писмо које је Евсевије из Никомедије послао и у ком је одбацио једносушност, реч коју је цар одобрио. Евстатије из Антиохије такође помиње да је било прочитано нешто чији је аутор био Евсевије (не зна се да ли је Никомедски или Цезарејски), и што је шокирало све присутне и што је симболично било поцепано[118].

Никејски сабор 325. године. На фресци су приказани цар Константин велики и црквени оци. Арије се налази испод њихових ногу. Манастир Мегали Метеорон у Грчкој.

Након излагања обе сукобљене стране, сабор је осудио је учење Арија из Александрије и прихватио симбол вере који је наглашавао једносушност Оца и Сина[118]. Василије из Цезареје ће педесет година касније тврдити да је символ вере написао кападокијски свештеник Хермоген[118]. Осије је 19. јуна 325. године објавио Символ вере који су потписали скоро сви аријански епископи осим двојице — Секунда из Птоломеје и Теоне из Мармарике. Они су били протерани заједно са Аријем и још неким свештеницима који су одбили да се одрекну својих убеђења[119].

Сабор је након тога наставио с радом и посветио се другим битним црквеним питањима, због којих га је Константин и био сазвао, као нпр. одређивање јединственог датума за Ускрс, статус шизматичких група, начин извођења литургија, проблеми дисциплине и покајања, као и услова за припадање свештенству. Донет је закон по коме неко ко се добровољно подвргао кастрацији или је позајмљивао новац уз интерес није могао да буде свештено лице. Такође се расправљало о јурисдикцијама и хијерархији у оквиру цркве. Сабор је нпр. потврдио традиционалне привилегије митрополита које су се с новом поделом царства поприлично смањиле. Тако је александријски бискуп и даље имао јурисдикцију ван граница римске провинције Египат — осим Египта, он је имао јурисдикцију и у Либији и Пентаполису, док је римски епископ проширио своју јурисдикцију широм Апенинског полуострва[120].

Ипак, Никејски сабор није донео толико жељени мир и слогу унутар цркве, штавише, само је заоштрио још више поделе и донео нову еру у црквену политику[121] која се огледала у подели и рату између табора. Две године након сабора Арије се припремио да прихвати Симбол вере, а Константин је почео да тражи његову рехабилитацију и рехабилитацију првака аријанске струје[116]. Од 327. аријанство је поново почело да добија на снази, да би 337. кад је цар умро, имало готово апсолутну супрематију у источној хришћанској цркви[121]. Након Константинове смрти, група Аријевих следбеника окупљена око Евсевија Никомедијског и потпомогнута Констанцијем II, прихватила је формулу сличносушности (homoiousios) Сина, што је било довољно блиско никејском учењу о једносушности (homoousios)[122].

Како Никејски сабор није успео да реши горућа питања хришћанске доктрине, током последњих година Константинове владавине настаје период бескрајних верских расправа и политичких и верских натезања и надмудривања који су трајали све до Другог васељенског сабора у Константинопољу који је сазвао Теодосије 381. године[116].

Погубљење Криспа и Фаусте

Остаци римских купатила у Триру изграђених почетком 4. века. У овим купатилима је Фауста највероватније угушена по наређењу свог супруга Константина.

Константинове последње године загорчала је породична трагедија чији нам узроци нису са сигурношћу познати, већ се могу само нагађати: Крисп, најстарији Константинов син, био је убијен на путу код Пуле по наређењу свог оца. Годину смрти сазнајемо из Consularia Constantinopolitana, а место од Амијана Марцелина[123]. Убрзо затим и Фауста, Константинова супруга, била је нађена мртва у јавном купатилу, угушена превеликом количином топле паре. И Крисп и Фауста били су осуђени на заборав (damnatio memoriae). Иако имамо само нагађања у каснијим изворима, не можемо порекнути чињеницу да су ове две смрти биле у некаквој вези. Зосим из 6. века и Зонара из 12. века, наводе да је разлог био љубавна веза коју је Крисп имао са својом маћехом, Фаустом[123][124]. Гргур Турски у својој Франачкој историји наводи да су Крисп и Фауста ковали заверу против Константина, али ова верзија је мало вероватна, с обзиром да њих двоје нису имали много заједничких интереса[123].

Новћић цезара Криспа (316—326), пречника 19 мм, и тежине 3,04 гр. Искован у Триру, 322. године. На анверсу се приказује лик Криспа с ловоровим венцем како држи копље и штит, а на реверсу глобус света положен на олтар на ком пише VO/TIS/XX. Новчић се сматра веома ретким.

Према Аурелију Виктору, Фауста, бесна што ју је Крисп одбио, лажно је оптужила свог пасторка код Константина за силовање, због чега је овај погубио рођеног сина. Међутим, када је Константин стигао у Рим јула 326. на прославу своје двадесетогодишњице ступања на престо, његова мајка Хелена, која је живела у Риму већ дуги низ година, састала се с њим након чега се Константин сукобио се са својом супругом Фаустом и оптужио је да га је преварила. Можемо само претпоставити да му је Хелена, у болу због смрти свог унука, рекла неке ствари које није знао у вези са Крисповом осудом, што га је навело да нареди и Фаустину смрт[125].

Такође треба потпуно одбацити тврдње Зосима који је био непријатељски расположен према Константину[126], да се Константин касније покајао, па је прихватио хришћанство зато што му је оно нудило опрост за грехе, за разлику од паганских богова[126][123]. Такође треба одбацити[123] тезу династичког легитимитета Патрика Гутрија који тврди да је Константин погубио свог ванбрачног сина Криспа како би обезбедио престо својим легитимним синовима, рођеним у браку с Фаустом[127].

Последње године

После победе над Лицинијем 324. Константин по узору на хеленистичке монархе почиње да носи дијадему. Дијадема од тада постаје обавезан део царских инсигнија и временом прераста у круну.

Након уклањања Криспа 326. године, Константин је био свестан опасности од узурпације у Галији, тако да је хтео што пре да постави свог дванаестогодишњег сина Константина за цезара у Трир како би обезбедио сигурност западних провинција[125]. У јесен 328. године, отац и син однели су победу над Аламанима, да би 1. јануара 329. свечано умарширали у Трир. Константин је врло брзо кренуо даље, оставивши младог цезара у Триру са свитом саветника који су имали два битна задатка: да саветују младог цезара, али и да воде рачуна да му не падну на памет идеје о узурпацији. Пролеће је Константин дочекао у Сирмијуму, а целу следећу годину провео је на потезу Наисус, Сердика, Хераклеја, да би 11. маја 330. године стигао у Нови Рим где је дошао да прослави формалну инаугурацију своје нове престонице[110].

Константин је пред крај живота разделио територије између својих синова, али је ипак задржао врховни ауторитет. Константин II је добио на управу Галију, Британију и Хиспанију, Констанције II је послат у Антиохију, Констанс I у Милано, одакле је управљао Италијом и Панонијом, а царев синовац Далмације (цезар од 335) је, вероватно, из Наиса надзирао границу на Дунаву.

Новчић с приказом Константина Великог и његова два сина, Криспа и Константина II, као два цезара. Искован је у Сирмијуму 320. године.

Након инаугурације, Константин је проводио велики део свог времена у Константинопољу, који је сматрао и својом престоницом и својом резиденцијом. Након победе над Лицинијем, Константин је наставио с освајачком политиком ван граница Царства, која је имала за циљ пре свега да обезбеди Подунавље и да потчини варваре који су живели северно од Дунава. Саграђени су камени мостови са тврђавама на ове обале у Келну на Рајни 310. и на Дунаву код Еске 328. године[126], што је јасно говорило да је желео да поврати изгубљене територије с друге стране реке. Предузео је три похода — 332. против Гота, 334. против Сармата, а 336. је највероватније поново освојио барем део Дакије, с обзиром да је те године узео титулу Dacus maximus[128]. У пролеће је увелико планирао рат са Сасанидском Персијом пошто је две године раније, 335. персијски краљ Шапур почео да напада границе код Антиохије, а следеће године је персијски принц Нарсес напао Јерменију и поставио персијског штићеника на престо. Константин је решио да овај поход води као крсташки рат[129]. Тражио је од епископа да пођу с војском и направио је шатор у облику цркве како би могао да га носи са собом. Такође је планирао да се, по узору на Исуса Христа, крсти у реци Јордану пре напада на Персију[129]. У зиму 336/337. персијски изасланици су дошли у Константинопољ с намером да преговарају и тако избегну рат, али Константин их је одбио. Штавише, прогласио је свог кандидата за персијски престо — Ханибалијана, сина Флавија Далмација, кога је такође оженио својом кћерком Константином[129].

Након Ускрса априла 337. Константин се изненада разболео. Иако је намеравао де се крсти у реци Јордану, на самрти је, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака[130]. Констанције је затим пренео очево тело у Константинопољ где је свечано сахрањено у гробницу уз цркву св. Апостола коју је он сам унапред припремио, заједно са 12 празних саркофага и његовим тринаестим, чиме је желео да се прикаже као тринаести апостол[129]. Наравно, у царству чија је христијанизација тек започета, Константин је и званично деификован и уврштен међу паганске богове.

Његова три сина уклонили су своје рођаке, потомке Констанција I и Теодоре, и 9. септембра 337. године су се прогласили за августе[131]. Преживела су само два мушка члана краљевске куће, дванаестогодишњи Гал и шестогодишњи Јулијан, делимично због тога што су били деца и делимично што им је сестра била жена Констанција II, кога је сам Јулијан касније наводио као главног подстрекивача убистава[131].

Напомене

Библиографија

Литература

• Odahl, Charles Matson. Constantine and the Christian Empire. London: Routledge: Tylor & Fransis Group e-Library, 2010. ISBN: 10:0-20385028-9
• Barnes, Timothy D. Constantine and Eusebius, Cambridge, MA: Harvard University Press, 1981. ISBN 978-0674165311 (извор)
• Barnes, Timothy D. The New Empire of Diocletian and Constantine. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1982. ISBN 0783722214
• Drijvers, Jan Willem. Helena Augusta: The Mother of Constantine the Great and her Finding of the True Cross. Leiden & New York: Brill, 1992.
• Пол Лемерл. Историја Византије. Плато, Београд 1997. (ISBN 86-81493-32-9)
• Averil Cameron. The later Roman empire, AD 284-430. Harvard University Press. 1993 (извор)
• Стивен Мичел. Историја позног римског царства 284—641. Клио, Београд 2010.
• Hans A. Pohlsander. Fausta. Roman Emperors (извор)
• Hans A. Pohlsander. Crispus. Roman Emperors (извор)
• Patrick Guthrie. The execution of Crispus. JSTOR (извор)

Референце

Препоручена литература

• А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, Serbia Homeland of the Roman emperors, Принцип-Бонарт Прес, Београд 2006.
• Н. Керавица, Непобедиви Константин, Еволута, Београд 2011, 247-289 et passim.
• М. Мирковић, Римска држава у доба принципата и домината (27. пре н. е. до 337. год), Од Августа до Константина, Београд 2003, 173-195.
• Радивој Радић. Константин Велики: надмоћ хришћанства, Еволута, Београд, 2010.

Погледајте још и…

• Света Јелена
• Фауста