Логотет је титула преузета у средњовековној Србији из Византије а служио је на дворовима српских владара као старешина владареве канцеларије и целокупног особља које је тамо радило. У његовој надлежности су били сви послови везани за издавање јавноправних аката.

Изрази коришћени у средњовековним текстовима да означе његову делатност показују да је имао релативно широка овлашћења у стилизовању, писању и редиговању исправа које је издавала владарева канцеларија. Како би могао да успешно обавља ове послове логотет је морао да поседује широко образовање које би обухватало како познавање световних правних норми и црквених канона тако и познавање црквене књижевности, учења православне цркве и дипломатског протокола а вероватно и владарске идеологије.

Први познати логотет је био Рајко, који се налазио у служби српског краља Стефана Дечанског али уз његово име није обавезно стављана титула логотета. Врло је вероватно да је службу логотета у време краља Стефана Душана обављао будући први српски патријарх Јоаникије. После њега ову службу вршили су Прибац (отац кнеза Лазара), Хрс (или Хрис) који је водио преговоре са протатом Свете Горе 1345. године око облика признавања Душанове власти, затим Ђурађ Повика и Гојко. Сви они су вршили ову службу у време краља или цара Стефана Душана. За руковођење и рад у царевој канцеларији логотетима је припадала материјална надокнада. приликом издавањахрисовуља у којима цар записује баштине логотет је добијао по тридесет перпера за свако баштинско село док је дијак добијао шест перпера. Ово вероватно нису били и једини приходи логотета.

У време цара Душана служба логотета је уздигнута у ранг логотетства великог које је у своју надлежност укључивало и власт над црквама што показује и 25. члан Душановог законика (Црквама да облада господин цар и патријарх и логотет, а нико други). Власт или надлежности логотета у вези са црквом нису обухватала питања црквеног учења или службе већ су се односила на послове везане за црквене поседе и имунитетска права. Посебно је сложен, са правне тачке гледишта, био посао приликом којег су поједина црква или манастир потчињавани неком знаменитом манастиру. Од Душановог времена па све до пада под турску власт забележен је само један логотет са овим овлашћењима.

Логотет је поред ових био надлежан за поштовање свих старих закона и јавноправних аката којима су регулисани односи између српских владара и поморских градова, без обзира да ли су се они налазили у оквирима српске држава или су били аутономне комуне (попут Дубровачке републике). Због овога су логотети биле погодне личности за обављање дипломатских мисија. За време цара Уроша његов логотет Дејан је преговарао са Дубровчанима око спорних питања насталих после рата између Дубровника и кнеза Војислава Војиновића. Регулисање односа између владара и приморских градова било је у надлежности и логотета деспота Ђурђа Бранковића. Његов логотет Mанојло се помиње као извршилац на повељи којом се утврђују обавезе Будвана према деспоту.

Након распада Срспког царства и обласни господари су настојали да на свој двор уведу логотетско звање. Први је то увео краљ Твртко, убрзо након крунисања. Краља Твртка служио је логотет Владоје који је водио преговоре са Дубровником о поштовању старих законских прописа а утврђивао је и међе града Сплита.

Пред краљ живота цара Уроша ово достојансто је на свом двору настојао да уведе краљ Вукашин али му то није пошло за руком. Без подршке Српске православне цркве звање логотета великог нису могли да уведу ни многи други обласни господари. Једино су то извели кнез Лазар и његови наследници. На двору кнеза Лазара и његових наследника логотету је припадало прво место међу достојанственицима који су управљали цивилним пословима. До овога су сигурно довели присне везе између кнеза Лазара и Српске цркве.

Логотетима или логофетима називају се понекад и управници канцеларија обласних господара а нарочито често управници словенске канцеларије у Дубровнику.

Литература

• Логотет (М. Благојевић, стр. 369—371), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
• С. Новаковић, Служба логотета (или великог логотета) у старој српској држави, Београд 1886. (више пута прештампавано)
• М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Београд 1997.