Огледи из српске књижевности је постхумно приређена и објављена књига српског историчара књижевности Јована Деретића, коју је 2007. године објавило Друштво за српски језик и књижевност Србије из Београда. Књигу чини тринаест књижевноисторијских студија које су као најрепрезентативније одабрали његови сарадници. Књигу је приредио Мило Ломпар, један од Деретићевих ученика.

Начела приликом избора студија

Према речима историчара књижевности Зорице Несторовић приређивач је у ову збирку студија укључио оне радове који представљају тежишне тачке Деретићевог књижевноисторијског пута. Избор спаја три макроформације српске књижевности (како их означава Мило Ломпар): стару, народну и нововековну књижевност и по Деретићевом мишљењу граничну формацију, дубровачку књижевност.

Садржај књиге

Поједине студије објављене у овој књизи и раније су објављиване као посебни радови у зборницима и часописима, а неке представљају делове монографских или синтетичких остварења о појединим писцима (Доситеј Обрадовић, Петар II Петровић Његош, Саво Мркаљ) или теме и јунаке из српске књижевне историје и културе (Марко Краљевић, српска житијна књижевност, статус дубровачке традиције српске књижевности, књижевни путници, поетичке особености српске књижевности и друге). Неке студије које су раније објављиване као део књига Загонетка Марка Краљевића (СКЗ, Београд 1995), Пут српске књижевности (СКЗ, Београд, 1996), Поетика српске књижевности (Филип Вишњић, Београд 1997) и Етиде из старе српске књижевности (Светови, Нови Сад, 2000) биране су тако да се могу читати независно од шире целине чији су део. Зорица Несторић сматра да је овакав избор довео до тога да су многе теме из Деретићевог истраживачког опуса постале доступне ширем круги читалаца. Неке од студија претходно објављене у књигама Доситеј и његово доба (1969) и Огледи из народног песништва (1978) биле су недоступне и многим истраживачима с обзиром да су публикације у којима су првобитно објављене биле ретке чак и у библиотетичким фондовима.

Прва студија објављена у књизи је Деретићева интерпретација епске песме Бановић Страхиња, за коју историчари књижевности сматрају да је једна од најважнијих радова написаних о овој истраживачима увек привлачној песми. Како Несторовић примећује у овој студији се најбоље исказује став присутан у целом Деретићевом књижевноисторијском опусу да истраживање књижевних појава треба да се креће од теорије ка историји, с тим да то не подразумева пуко примењивање теоријских методолошких начела већ се она прожимају са историјском, филозофским и психолошким аспектима истраживаног књижевног дела. Сличан поступак Деретић је применио и у књизи Загонетка Марка Краљевића одакле је у Огледима поново објављено поглавље које говори о Марку као слуги и посинку османског султана, што је Деретић видео као особито прожимање епске и историјске биографије Марка Краљевића.

У својим радовима о српској средњовековној књижевности, Деретић се углавном користио резултатима специјалиста, историчара, историчара књижевности, религије и културе, филолога а сам је са доста акрибичности настојао да да иновативне интерпретације. Као и код других књижевноисторијских тема и овде је Деретић настојао да испита однос између историје и књижевности, који је видео као једну од константи и кључних принципа српске књижевности. Тако је српску житијну књижевност разумео као приповест о историји оствареној унутар светородне владарске лозе чији је родоначелник био Стефан Немања. Централни део Огледа чине студије о нововековној српској књижевности која је била и централна Деретићева истраживачка преокупација током педагошког и научног рада на Катедри за српску књижевност са југословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду. У овом делу књиге објављени су радови о Предисловију Славено-сербском магазину Захарија Орфелина који је био претеча Доситејевом просветитељском програму, затим филозофским и књижевним основама Доситејевих наравоученија где је овај српски књижевник јавља као интелектуални саговорник великана западне мисли (античких филозофа, Декарта, Лока, Гетеа), лингвистичким и филозофским основама Азбукопротреса Саве Мркаља и везама између Мркаљевих и Вукових дела са њиховим претечама у сфери филозофије језика, Локом и Аделунгом и на крају Његошевом поезијом и његовим делом Шћепан Мали као политичкој драми.

У осталим студијама објављеним у оквиру Огледа примећује се Деретићево кретање од историје ка поетици и тежња да испита на који се начин унутар једног развитка манифестује идеја трајања. У студији Цртеж српске књижевности, којом се завршава приређени избор Деретићвих радова, сведени су основни постулати његовог интерпретативног метода. У овој студији Деретић је као основну линију развоја српске књижевности видео кретање од модела литературе у најширем значењу речи до литературе као лепе књижевности, односно литературе у најужем смислу. На крају овог огледа Деретић је дао сопствено виђење књижевне историје:

Цртеж српске књижевности чији су битни моменти садржани у основном начелу песничке филозофије Лазе Костића израђен је с истом намером. Да предочи оно што је стабилно и трајно у српској књижевности. Јер, као што још примећује Ејхенбаум, историја говори о постојаном, непромењивом, непокретном, мада има посла с пременом, с покретом. За разлику од друштвене или политичке историје која се бави стварима што су се некад догодиле а сада их више нема или су само остали њихови трагови у каснијим збивањима, историја књижевности говори о творевинама које су, додуше, настале у прошлости али које и сада стоје пред нама у старом а сваки пут обновљеном сјају.

Литература

• Зорица Несторовић, Огледи из српске књижевности, приредио Мило Ломпар, друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд 2007, Прилози за КЈИФ, 73 (2007), стр. 209—214. [приказ књиге]