Раде Михаљчић

Раде Михаљчић, српски историчар

Лични подаци

Датум рођења	21. јануар 1937.
Место рођења	Средња Јурковица, Босанска Градишка

Раде Михаљчић (21. јануар 1937, Средња Јурковица, Босанска Градишка) је српски историчар који се претежно бавио средњовековном српском историјом. Према Ђорђу Бубалу историографска интересовања Радета Михаљчића била су усмерена на оне теме које су историјским значајем и местом у предању пресудно утицале на формирање модерне историјске свести српског народа.

Основну школу похађао је у Сиску и Котор Вароши а гимназију у Бањалуци. Групу за историју на Филозофском факултету у Београду завршио је 1960. године где је две године касније изабран за асистента на Катедри за националну историју средњег века. Магистарски рад Селишта, прилог историји насеља у средњовековној српској држави одбранио је 1965. Током 1966. и 1967. провео је три месеца на специјализацији у Екс ан Провансу код професора Жоржа Дибија, а седам месеци на универзитету у Атини као стипендиста грчке владе. Докторску дисертацију Крај Српског царства одбранио је 1971. на Филозофском факултету у Београду где је од 1984. па све до пензије као редовни професор предавао Националну историју средњег века. Објавио је више радова у домаћим и страним часописима. Један је од аутора Историје српског народа у издању Српске књижевне задруге. Огледао се као писац уџбеника и приручника за основне и средње школе. Одговорни је уредник Историјског гласника часописа савеза друштава историчара Србије. За књигу Јунаци косовске легенде добио је Октобарску награду града Београда и Књижевну награду БИГЗ-а. Члан је удружења књижевника Србије по позиву. Заједно са Симом Ћирковићем био је уредник Енциклопедије српске историографије и Лексикона српског средњег века.

Бавећи се тешким питањима српске средњовековне историје око којих се конституисала српска критичка историографија Михаљчић је настојао да превазиђе позиције супростављених страна (псеудоисторичара који су предању поклањали безрезервно поверење и критичких историчара који су одбацивали сваку изворну вредност предања чији је најизразитији представник Иларион Руварац) и да на прави начин валоризује предање и смести га у историјски и друштвени контекст времена у коме је настало и деловало као покретачка снага и основ историјског идентитета. На коришћење предања на овај начин први је указивао Стојан Новаковић па се може рећи да је Михаљчићев рад настајао под утицајем овог историчара, уз сва методолошка осавремењавања која је донео развој историјске науке.

Важнији радови

• Крај Српског царства, 1975,1989, 1989.
• Лазар Хребељановић- историја, култ, предање, 1984, 1989,1989.
• Јунаци косовске легенде, 1989,1989,1993.
• The Battle of Kosovo in History and in Popular Tradition, 1989.
• Безимени јунак, 1995.
• Бој на Косову у бугарштицама и епским песмама кратког стиха, 1995, заједно са Јелком Ређеп
• Прошлост и народно сећање, 1995.
• Изворна вредност старе српске грађе, 2001.
• Владарске титуле обласних господара — прилог владарској идеологији у старијој српској прошлости , 2001.
• Закони у старим српским исправама, 2006.

Литература

• Михаљчић, Раде у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
• Ђ. Бубало, Раде Михаљчић, Сабрана дела (приказ), Зборник Матице српске за историју 63—64 (2001), 291—299.

Линкови

• Библиографија на сајту Академије наука и уметности Републике Српске (извор)