Сок је у српском обичајном и средњовековном праву био назив за тајног сведока, односно посебно доказно средство у судском поступку. Сам обичај вероватно је потекао из словенске прапостојбине а уклопио се у предфеудални и феудални период друштвеног развитка у средњовековној Србији. Сама установа трајала је дуже од српских средњовековних држава јер је наставила да постоји у областима где се задржало племенско друштвено уређење. Сок је давао изјаву пред судским органима али се од уобичајних сведока разликовао по томе што је његово сведочење било тајно а идентитет је могао остати тајан чак и судским органима. Овакво сведочење је по правилима било плаћано а у судским актима наводили су се трошкови за сочбину.

Сама тајност сведока није умањивала доказну вредност његовог сведочења. За суд је од прворазредног значаја било да се кривац што пре открије и да поступак што краће траје тако да се неретко морало прибегавати и оваквим обичајима. Разним путевима прикупљани су докази о нечијој кривици па се она онда лакше могла и јавно доказати пред судом. Пред мешовитим судом и поротом није постојао неки строго утврђени систем судског поступка већ је било дозвољено све што је тужиоцу могло да користи. Сок је добијао накнаду за своје сведочење а изјавом је помагао тужиоцу. Оштећена страна је исплаћивала накнаду за сочбину. Главна обавеза сока била је да укаже на кривце и да открије њихова имена али и да прибави доказе који би пороту убедили у кривицу оптужених. Могао је и да склопи уговор о сочбини. Овакав уговор најчешће се склапао приватно али је могао бти склопљен и пред судом. Сок је био оптерећен својом обавезом све до краја поступка. Тек када би кривци били пронађени и осуђени сматрало се да је извршио своју обавезу и онда му је исплаћивана накнада. Ако би пре осуде оптуженог примио део награде а потом се испоставило да тужени није крив морао је да врати примљени део награде.

Из српског обичајног права ова пракса прешла је и у судски поступан Дубровачке републике. У судским поступцима изван територије Дубровачке републике било је веома тешко спровести устаљени судски поступак јер је власт није била довољно чврста. Сок је могао да сведочи и као јавни сведок али на то није био обавезан. Када би сведочио на овај начин његов статус је био исти као и сваког другог сведока у доказном поступку. Сок није сведочио само оно што је лично видео већ и што је чуо или сазнао на неки други начин. Ако би се испоставило да је приликом сведочења дао лажну изјаву могао је да буде кажњен. У појединим подручјима, нарочито тамо где се задржао облик племенске друштвене организација, сок се као доказни поступак одржавао све до 19. века. Сточарско становништво које је насељавало планинске пределе је по доласку Турака задржало делимичну самоуправу која је подразумевала и извесни степен судске аутономије. Због кланске солидарности или страха од освете било је јако тешко наћи некога ко је спреман јавно да сведочи. Институције обичајног права су се на тај начин одржавале и биле незамењив пут утврђивања нечије одговорности. Сок је могао судске органе да информише о кривцима и доказима у свим оним случајевима када кривац није био ухваћен на делу или када није било признања. Још 1873. године сок је као део судске праксе био забележен у Херцеговини, Црној Гори и Албанији. Обиајно право је чак утврђивало извесне форме које су пратиле склапање уговора о сочбини. Оштећени је обично пред неким збором упутио позив непознатом кривцу да се сам јави и том приликом му је, у складу са претходно постигнутим договором са племенским главарима, обећавао да неће бити кажњен а некада је за враћање украдене ствари нудио и симболичан поклон или чак кумство. Ако би овај позив остао без резултата прелазило се на оклињање сумњивих лица и на објављивање да ће бити тражен сок. Ако у први мах сок не би био пронађен оштећени би повисио сочбину. Поступак се настављао све док се не би нашао сок и онда би био склопљен уговор о сочбини. Јачањем државне организације и строгом формализацијом судског поступка овакви обичаји су губили на значају. Сок је постајао редован сведок а његова улога одређена обичајним правом губила је на значају.

Литература

• Сок (Б. Марковић. стр. 679—680), Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
• Б. Недељковић, Сок и сочбина и старом српском праву, Историјски часопис 7 (1957), 53—81.