Александар Василијевич Соловјев (18. септембар 1890, Калиш код Гродна, Руско царство, сада део Пољске — 15. јануара 1971, женева, Швајцарска) је био руски историчар, стручњак за српску средњовековну историју и средњовековну хералдику. Иако се образовао у Русији Соловјев је добар део радног века провео у краљевини Југославији након што је избегао током револуције у Русији. Након Другог светског рата Соловјев је, након неколико година живота комунистичке власти у Југославији избегао у Швајцарску где је радио као професор славистике и преводилац дела истакнутих руских књижевника Достојевског и Толстоја на француски језик.

Биографија

Школовао се у Варшави, која је тада била део Руског царства и где је његов отац Василиј Фјодорович радио као судија Врховног суда. Дипломирао је на Правном факултету Руског универзитета у варшави 1912. године а потом је завршио Историјско-филолошки факултет варшавског факултета. Варшава је тада важила за једно од најзначајнијих средишта славистике и историографије о словенским народима. Међу истраживачким интересовањима слависта у Варшави били су и историја средњовековног српског права. Соловјев је магистрирао код Фјодора Ф. Зигеља који је био истакнути изучавалац српског средњовековног права. године 1914. Соловјев се запослио као асистент на Правном факултету Универзитета у Варшави а потом је кратко радио као асистент на Московском универзитету. Приватни доцент за историју права и средњовековну руску историју постао је 1917. године, током драматичних догађаја руске историје током Првог светског рата, када је универзитет на коме је радио премештен у Ростов на Дону. Због револуционарних дешавања у Русији избега је прво у Истанбул чекајући како ће се развијати догађаји у Русији. Како се пораз белих снага чинио све извеснији Соловјев прво одлази у Софију а затим у Немачку, у универзитетски центар Хајделберг где је упознао истакнутог византолога Георгија Острогорског. Убрзо ступа у контакт са Теодором Тарановским који га је позвао да пређе на Правни факултет у Београду.

Асистент на Правном факултету псотао је 1920. где је предавао историју словенских права. Први радови које је написао у новој средини односили су се на историју права Дубровачке републике а затим се његова истраживачка интересовања оријентишу ка правној историји средњовеквоне Србије. Један од својих најзначајнијих радова објављује 1926. године под насловом Одабрани споменици српског права—од XII до XV века. Посебно интензивно се бавио законодавном делатношћу српског цара Стефана Душана па је 1928. стекао докторат дисертацијом која се односила на ову тему. Објавио је две студије каорезултате истраживања Душановог законодавства законодавство Стефана Душана, цара Срба и Грка (Скопље, 1928) и Душанов законик г. 1349. и 1354. (Београд, 1929). Године 1930. постао је 1930. а редовни 1935, након што је 1931. постао југословенски држављанин. Министарство просвете је његов избор на место редовног професора потврдило тек 1937. године. Поред универзитетске каријере предавао је руски језик у Руској гимназији у Београду. Његова научна интересовања су и даље била окренута изучавању српског средњовековног права па је заједно са Владимиром Мошином објавио 1936. зборник дипломатичке грађе Грчке повеље српских владара. Исте године објавио је и књигу Књига свих реформација града Дубровника. У ово време почело је његово интензивно бављење хералдиком. На основу својих предавања о словенском праву објавио је књигу Предавања из историје словенских права 1939. године.

Пошто Правни факултет није радио током Другог светског рата Соловјев се у потпуности посветио научном раду. И поред тешких околности какве је наметнула ратна ситуација Соловјев је објавио неколико чланака о законодавној делатности светог Саве. Пошто је неке своје радове објавио у гласилима које је издавала влада генерала Милана Недића након рата је одређен да Соловјев није погодна личност да предаје на универзитету. Отназ са универзитета добио је 1946. а 1947. постао је професор новооснованог Правног факултета у Сарајеву и као најугледнији научни радник међу професорима постао је и први декан овог факултета. током година проведених у Сарајеву посебно се бавио проблематиком богумилског покрета и црквом босанском. Ухапшен је 1949. године из идеолошких разлога и осуђен је на осамнаест месеци затвора. Са породицом је избегао у Женеву 1951. године. Након неколико година 1955. постао је редовни професор Факултета за књижевност Универзитета у женеви. Водио је катедру за словенске језике и књижевност до 1960. године када је пензионисан. Радио је на значајном пројекту превођења руских писаца Толстоја и Достојевског на француски језик. Његови преводи са коментарима издати су у Лозани између 1960. и 1962. године. У ово време објављивао је радове о руској историји у угледним светским часописима и завршио је своје најзначајније дело из области хералдике Историја српског грба које је објављено у Мелбурну 1958. године. Члан Међународне академије за хералдику постао је 1967. године. Умро је у Женеви 1971. где је и сахрањен. Пред крај живота завршио је рад на рукопису књиге Законик цара Стефана Душана 1349. и 1354. године која је објављена у издању САНУ 1980. године и која представља сумирање његовог рада на Душановом законику.

Његов син Александар Александрович Соловјев радио је у Конгресној библиотеци у Вашингтону. Радио телевизија Србије је посветила Соловјову једну епизоду серијала Заборављени умови Србије која је емитована 11. марта 2007. године.

Научни рад

Соловјев је био плодан писац и објавио је преко двеста научних радова на неколико језика. Инече је био полиглота, говорио је десетак словенских језика а предавао је и на енглеском, француском, немачком и италијанском. Његов обиман научни опус углавном је био концентрисан у вези са неколико основних тематских кругова. У први круг спада изучавање словенске правне историје, посебно компаративно изучавање српкског права у односу на друга словенска права и утицај византијског права на правни развој јужнословенских народа. На његово сагледавање историје српског средњовековног права од великог утицаја је био приступ Теодора Тарановског. Соловјем је напустио романтичарске представе о Душановом законику као о аутохтоном словенском правном споменику и врло скрупулозно је изучавао утицај византијског права на настанак овог правног споменика. Такође се бавио рукописном традицијом Душановог законика где је предложио, на основу темељне палеографске анализе, груписање рукописа Душановог законика у три фазе током којих су настајали. Разлике у преписима Соловјем није разумевао као резултат случајних промена већ као свесну намеру законодавца. За развој српске историографије, превасходно медиевистике, посебно је знчајан његов рад на објављивању извора. Радећи у бројним архивима значајним за српску средњовековну историју приредио је и објавио многе до тада непознате изворе, посебно повеље. Поред збирки дипломатичких извора објавио је низ појединачних документа значајних за правни развој средњовеквоне Србије (Закон градски, Номоканон светог Саве, српска црквена правила и законске компилације 17. века и друга). У вези са Душановом законику бавио се анализом Властареве синтагме и такозваног Јустинијановог законика. Бавио се и утицајем Душановог законодавства на правни развитак полуаутономних зетских области у оквирима Млетачке републике (Грбаљска жупа и Грбаљски статут, Књига привилегија грбаљске жупе, Богишићев нацрт закона за херцеговачке усташе). Соловјев је објавио већи број чланака који су се односили на богумиле и цркву босанску (Јесу ли богумили поштовали крст?, Вјерско учење босансек цркве, Нестанак богумилства и исламизација Босне, Фундијати, Патарени и Кудугери у византијским изворима и други). Један његов обиман рад о богумилима налази се у рукопиној заоставштини. Значајан допринос Соловјев је дао у развоју српске хералдике. Поред капиталног рада Историја српског грба објавио је и већи број мањих прилога (Постанак илирске хералдике и породица Охмућевић, Приноси за босанску и илирску хералдику и други). Последње године његовог научног рада посветио је изучавању руске историје и писао је о државној организацији ране Русије у 10. веку, историји руске цркве а нарочито је значајан његов превод Историје Ивана Грозног принца Курског.

Научно дело Александра Соловјева одиграло је значајан утицај на развој правне историје и хералдике у српској историографији.

Литература

• Соловјев Александар (С. Аврамовић, стр. 640—642), Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.

Линкови

• Љубав без граница-чланак о књизи Историја српског грба Александра Соловјева у Политикином забавнику (извор)