Арсен Ђуровић

Арсен Ђуровић

Лични подаци

Датум рођења	1959.
Датум смрти	22. април 2012.
Место смрти	Београд, Србија

Арсен Ђуровић (рођен 1959, умро 22. априла 2012, Београд) је био српски историчар. Бавио се темама везаним за модернизацијске процесе у Србији с краја 19. и почетком 20. века, историјом модерног српског и европског образовања, методиком наставе историје и архивистиком.

Биографија

Ђуровић је дипломирао историју на Филозофском факултету у Београду 1983. године. Магистрирао је 1999. године са темом Модернизацијски изазови XX века у систему средњошколског образовања у Београду 1880—1903. а докторирао је 2003. године са темом Модернизација образовања у Краљевини Србији 1905—1914. Од 2001. до 2003. био је на студијском боравку у Институту Георг Екерт у Брауншвајгу. Првобитно је радио у средњошколској настави у Београду да би се затим запослио на Филозофском факутлету у Београду. Године 1999. постао је асистент за за Методику наставе историје а 2004. доцент за ужу научну област Општа историја новог века.

Поред историографског рада Ђуровић је велику пажњу посвећивао архивистици као посебној научној области, истраживањима у области методике наставе историје, унапређивању наставног процеса и уџбеничког материјала. Ових неколико кључних тема детерминисале су умногоме његов истраживачки и стручни рад. Био је члан више стручних и научних удружења: Internationalen Gessellschaft für historische und systematische Schulbuchforschung (члан од 2001, потпредседник од 2007), IARTEM , Комисија за виша звања у области архивистике у Архиву Србије (2005—2007), Научно веће Историјског института у Београду, ISCHE, History of Education Society (од 2007), The Editorial college of the Contributions to the Historical and Systematic Research on Schoolbooks University of Augsburg. У оквиру Министарства просвете Републике Србије обављао је дужност председника комисије за добијање лиценце за рад у образовању (од 2007) а у оквиру Архива Србије председника комисије Фонда Андрија Арнаутовић за додељивање награде Златна архива. Од 2008. био је рецензент за југоисточну Европу међународног удружења за издавање уџбеника ЕЕPG, члан комисије Министарства просвете за евалуацију уџбеника и члан Комисије за израду наставног програма за предмет историја за 7 и 8. разред. Министарство просвете. Ђуровић је био и члан редакције часописа Настава и историја и Шумадијски анали (оба од 2006. године).

Преминуо је у Београду 22. априла 2012. године.

Научни рад

Арсен Ђуровић на отварању изложбе у Историјском архиву Пожаревца, Пожаревац 2006. године.

Истраживачка интересовања Арсена Ђуровића могу се сврстати у неколико тематских целина: модернизацијски процеси у Србији у 19. и почетком 20. века, историја модерног образовања у Европи и Србији, архивистика, методика наставе историје и проучавање уџбеника. Прве своје истраживачке радове Ђуровић је посветио практичним проблемима извођења наставе историје (Ситуациона анализа структуре ученика првог разреда гимназије као основа за поставку диференцираног наставног метода у настави историје, Настава историје, 1996. године и Структурна анализа успеха ученика у настави историје у гимназијама као основа за поставку диференцираног наставног метода, 1998). Убрзо је своју истраживачку пажњу усмерио на историју образовања и историју идеја у образовању у Србији на размеђи 19. и 20. века. Ова истраживања заокружио је магистарском тезом која је објављена као књига Космолошко трагање за новом школом: модернизацијски изазови у систему средњошколског образовања у Београду 1880—1905. (Београд, 1999). Ова монографија која се бави идејама које су водиле реформаторе и организаторе средњошколског (пре свега гимназијског) образовања у Београду представљала је важан допринос не само у истраживању историје образовања већ прилог сложеној области друштвене историје где је омогућила да се многобројни ранији ставови о неуклапању српског образовања у главне европске образовне токове покажу као заблуде. Више краћих радова посветио је појединим установа и могућностима њиховог укључивања у образовни процес: Педагошки музеј у настави историје (Настава историје, 2000) и Архив Србије у савременој настави историје у основном, средњем и високом образовању (у Архивска грађа као извор за историју, 2000).

Његов најзначајнији рад представља књига Образовање у Краљевини Србији крајем XIX и почетком XX века проистекла из докторске дисертације а објављена у Београду 2004. године. Поред споменутих радова научни опус Арсена Ђуровића чине и радови о просветним установа у Србији, архивистичкој теорији и пракси (објављиваних претежно у часопису Шумадијски анали) и неким питањима из друштвене историје Србије крајем 19. и почетком 20. века: Енглески завод за српску сирочад (1999), Светосавска вечерња школа: улога у очувању националног идентитета српског народа у европској Турској (1887—1891) (2003), Улога хуманитарних организација у друштвеном животу Краљевине Србије почетком XX века (2004), О часопису Шумадијски анали (заједно са Михаилом Војводићем, 2005), Коло српских сестара Пожаревац (2007), Династија Обреновић у сећањима Божидара Николајевића (2008), Образовање у време владавине краља Милана (2008), Образовање у Португалу у 19. веку са освртом на образовање у Србији (2009), Историографија о образовању у Европи у 19. веку (2011).

Образовање у Краљевини Србији

Монографија Образовање у Краљевини Србији крајем XIX и почетком XX века најобимнији је и најзначајнији рад Арсена Ђуровића као и један од најзначајнијих прилога историји српског образовања. Како Петар Крестић напомиње Ђуровић је био најпозванији међу историчарима да се позабави овом темом. Хронолошки тема је обухватила период од оснивања Београдског универзитета 1905. године до избијања Првог светског рата 1914, када се услед ратних дешавања процес модернизације образовања привремено зауставио да би, у другачијим околностима, био настављен у новоформираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца по окончању рата. У писању ове књиге Ђуровић је користио мноштво необјављених извора из Архива Србије, Архива САНУ, Историјског архива Београда, Новог Сада и Котора, Архива Шумадије у Крагујевцу као и Архива Педагошког музеја и Народне библиотеке Србије. За сагледавање једне овакве теме од великог значаја су били и штампани извори: државни шематизми, статистички годишњаци, годишњи извештаји, стенографске белешке и други.

У овом истраживању Ђуровић је себи задао двојаки циљ: да покаже како је текао процес модернизације образовања у Србији почетком 20. века али и да упечатљивим примерима илуструје како је овакво образовање повратно утицало на целокупни развој српског друштва. Врхунски образована, неретко на страним универзитетима, српска просветна елита окупљена углавном око Професорског друштва и Учитељског удружења видела је у коренитој реформи образовања на свим нивоима један од кључних нацоналних циљева. Носиоци ових тежњи, како је Ђуровић показао, суочили су се великим бројем уутрашњеполитичких и спољнополитичких изазова: велика неписменост становништва (у градовима око 45% а у селима чак 85%), тешко стање државних финансија, патријархални оквири положаја жене који су онемогућавали њено укључивање у образовне токове и слаба свест о значају образовања као залоге сопствене будућности. Тешка искушења која су постављале спољнополитичке кризе (Царински рат, Анексиона криза, Балкански ратови) такође су били кочнице модернизацијских процеса у образовању. Ипак, како Ђуровић показује, и поред отпора конзервативних кругова у Министарству просвете и другим државним структурама носиоци реформаторских тежњи у образовању су успели да на оригиналан начин примене страна искуства (пре свих немачка, аустријска, угарска, руска, француска и енглеска) и унесу корените промене на свим нивоима образовања у Краљевини Србији, од предшколског до универзитетског. Ова реформска настојања подразумевала су и широку законодавну делатност и доношење низа дидактичко-методичких упутстава. Њихов настанак, утицај и значај такође су пажљиво приказани у овој монографији. Законом о основним школама тако је било предвиђено обавезно и бесплатно основношколско образовање и за мушку и за женску децу, док је за реформисану средњу школу предвиђан већи број ученика из нижих друштвених слојева. Истрајност интелектуалне елите, побољшање наставног кадра и образовног процеса, развијена законодавна делатност водили су, како је Ђуровић приказао, коренитом преображају српског образовања, његовим већим утицајем у целокупном друштвеном животу и приближавању образовној пракси развијенијих европских држава.

Литература

• Петар Крестић, Арсен Ђуровић, Модернизација образовања у Краљевини Србији 1905—1914, Историјски институт, Београд, 2004, Историјски часопис 53 (2006), стр. 433—435.