Цвеће је био књижевни алманах на српском језику штампан у Будиму 1829. године у две свеске а приредио га је Георгије Лазаревић. Пут наслов алманаха био је Цвеће. Сочиненија и преводи за поученије, увесељеније и забаву. Постојао је и немачки наслов алманаха Die Blumen. Алманах је био посвећен брату кнеза Милоша Обреновића, Јеврему Обреновићу. Нема календарски део а по својој форми се налази између периодичне публикације и књижевног зборника. Од свих писаца чији су радови објављени у две свеске алманаха највише места посвећено је делима Доситеја Обрадовића.

Садржај

У алманаху је објављено највише дела Доситеја Обрадовића, односно Доситеј је једини писац чије је име штампано испод објављених прилога док су остали прилози штампани анонимно или под иницијалима. У првој свесци су објављене Доситејеве шаљиве песме Плач за два петака и Песма за петака а у другој поучне приче из наровоученија уз Басне, Пјесна о избављенију Сербије и писму Павлу Соларићу датовано 17. јуном 1804. године. Нејвећим делом су у питању дидактичко-шаљиви текстови ако се изузме Пјесна о избављенију Сербије која је заправо свечана ода о аустријском освајању Србије 1789. године. Песме о два петака које је Доситеј изгубио у игри писане су искључиво као шаљиве песме, а остали радови који стоје на размеђи хумористичког и дидактичког имају наглашен први елеменат. Хумором је интонирано и Доситејево писмо Павлу Соларићу где говори како је пронашао ефикасан лек за своје оболеле ноге. Остали прилози нису писани хумористичким тоном већ заправо представљају различите родољубиве књижевне саставе. Поред Доситејеве песме објављена је и непотписана Ода на Београд 1821. год, затим Качићева песма о Милошу Обилићу и народна песма Лов цара Стефана која у ствари представља песму Наход Момир коју је ВУк Стефановић Караџић објавио у својој збирци. Ода на Београд 1821. год. писана је у римском размеру, по узору на алкејску строфу карактеристичну за дела Лукијана Мушицког. Ипак иако настала подражавањем изразито формалистичке песничке форме Јован Деретић истиче да је песма написана са лакоћом и спретношћу које уопште нису биле карактеристичне за епигоне Лукијана Мушицког. Потом су објављени списак највећих српских јунака састављен према Качићу и родослов народног јунака Реље Омуђевића (Реља Крилатица, кога поједини аутори идентификују са историјским Хрељом Охмућевићем) сачињен према истом аутору. Деретић наводи да својим садржајем алманах репрезентује два правца у ондашњој српској књижевности, један настао под утицајем Доситејевог дела који се обично означава као просветитељски и други који се тек афирмисао а који се развијао под утицајем народних умотворина које је објавио Вук Стефановић Караџић.

Доситеј Обрадовић (1742—1811), литографија Анастаса Јовановића објављена у збирци Споменици Србски из 1852. године. У алманаху Цвеће објављено је највише Доситејевих дела у односу на све друге писце. Заправо Доситејева дела су једина потписана у алманаху док су остала објављена под псеудонимом или иницијалима.

Као и за друге српске књижевне алманахе прве половине 19. века и за алманах Цвеће је карактеристично објављивање морално приповести и драма. У Цвећу су објављене три моралне приповести: Жене у Вајнсбергу, Рихард Маквил и Портре као и једна драма, једночинка Пријатељи. Приповетке Жене у Вајнсбергу и Рихард Маквил су типичне сентименталистичко-моралне приповести у којима се приповеда о врлинама као што су несебичност или оданост. Непоколебљива оданост овим врлинама доводи јунака у тешке ситуације али ова оданост увек бива на крају издашно награђена. Трећа приповетка у неким појединостима одступа од овог клишеа. У њој анонимни наратор приповеда о свом доживљају из 1780. године када је свратио и неко село где је посетио скромну али уредну кућу. На зиду је приметио портрет старијег човека са орденом светог Стефана а његову знатижељу о портретисаној личности својом приповешћу је задовољио Милан, домаћин куће. Наиме, на портрету се налази Миланов богати доброчинитељ који га је прихватио када је са 12 година остао сироче и који му је помогао да постане занатлија. Када је Милан хтео да се ожени Милицом, кћерком богатог земљоделца, отац нипошто није хтео да да своју кћер за сиромашног занатлију. Милан је опет одлучио да се обрати свом доброчинитељу али му овај није могао помоћи пошто је био на самрти. После неког времена, након што је доброчинитељ умро, Милан је начуо да удовица распродаје његово имање. Када је дошао до куће доброчинитеља преостао је само један портрет који нико није хтео да купи и који је он купио за последњи талир који му је преостао. У том портрету пронашао је сакривених петсто дуката са поруком да припадају ономе ко купи портрет. Са новостеченим богаством лако је приволео Миличиног оца да му је да за жену. По основној тематици и начину обраде приповетка се у потпуности уклапа у ондашње сентименалистичке рпиповетке. Оданост као главна врлина, љубав која наилази на препреке и необичан начин на који главни јунак стиже до свог циља су теме обрађиване у небројано много сличних књижевних остварења. С друге стране, приповетка одступа од клишеа начином приповедања, осећајем за карактеристични детаљ, драмску ситуацију, садржи развијени дијалог и што је уопште карактеристика прилога у овом алманаху осећај за хумористично. Књижевно је најразвијенија последња сцена када Милан открива сакривене дукате и када купује имање Миличиног оца. Ова сцена по много чему подсећа на књижевни манир српског реализма са краја 19. века. Врхунац радње не постиже се обртом ситуације (иако је и он наглашен) већ променом понашања земљопоседника и нотароша када схвате да пред њима није сиромашан младић него богат човек. Истицање промене понашања ликова које је мотивисано током радње потпуно се разликује од приповести српског сентиментализма где је мотивисаност радње често и најслабији књижевни елемент дела.

Најобимнији прилог у алманаху је комедија у једном чину Пријатељи. Радња комедије је једноставна: осиромашени богаташ Гаја узда се у помоћ својих пријатеља али му жена скреће пажњу да они не доазе код њих како би њему помогли већ због ње. Да би уверила свог мужа она у своју собу сакрива одвојено, једног по једног тројицу његових наводних пријатеља а онда уводи њега како би га уверила у њихове намере. Након овог открића појављује се анонимни пријатељ који даје новчану помоћ и избавља Гају из новчаних неприлика. Прилог је потписан првим словима азбуке А.Б.В. и није могуће са сигурношћу рећи да ли су у питању иницијали или псеудоним. Ова комедија се исте године појавила у издању Лазара Лазаревића, писца који заједно са Јованом Стеријом Поповићем и Стефаном Стефановићем стоји на почетку оригиналног српског драмског стваралаштва. Заједно са комедијом пријатељи Лазар Лазаревић је објавио и мелодраму Владимир и Косара. Како се комедија Пријатељи појавила пре прве Стеријине комедије Лажа и паралажа она, ако није у питању посрбљена верзија стране комедије, представља прву српску оригиналну комедију.

Међу осталим прилозима у алманаху издвајају се они са историјском тематиком (неколико са античком тематиком о боју Римљана и Албе, о Каталининој завери, о спартанском краљу Ликургу, о беседнику Демостену). Такође је издата и једна мала збирка анегдота и апофтегми о разним историјским и неисторијским личностима које потичу углавном из Доситејевих дела али и из дела других, неименованих писаца. Од поучних прилога својим обимом и књижевним квалитетима издваја се морални есеј Корист правог пријатељства.

Значај

Од свих књижевних прилога објављених у две свеске невеликог обима алманаха Цвеће, који се издвајају релативно високим књижевним квалитетима у односу на прилоге у многим другим ондашњим српским књижевним алманасима, значајем и квалитетом издвајају се приповетка Портре и комедија Пријатељи. Високом књижевном домету овог алманаха доприноси и објављивање појединих дела Доситеја Обрадовића. Ова дела не представљају избор најквалитетнијих или најзначајнијих књижевних радова Доситеја Обрадовића али без обзира на то спадају у сам врх српске оригиналне књижевности почетком 19. века. Према речима Јована Деретића Цвеће се најбоље може књижевно-историјски одредити као део хумористичко-реалистичке тенденције у српској књижевности која је свој почетак имала у делу Доситеја Обрадовића. У ову књижевну струју могу се поред Доситејевих комедиографских портрета убројати и Мали буквар за велику децу Михаила Максимовића из 1792. године и најзад Стеријине комедије. Значај овог алманаха се превасходно састоји у томе што стоји између зачетника овог правца, Доситеја, и његовог најзначајнијег представника Јована Стерије Поповића.

Литература

• Јован Деретић, Алманаси Вуковог доба, Београд 1979.