Ђауме I Освајач

Скулптура Насија Бајарија Љука, направљена 1976, а постављена у парку Оријенте у Мадриду 9. октобра 1979.

Лични подаци

Датум рођења	2. фебруар 1208.
Место рођења	Монпеље, Краљевина Арагон
Датум смрти	27. јул 1276.
Место смрти	Валенсија, Краљевина Валенсија

Династија

Барселонска династија

Владавина

Претходник	Пере Католички
Датум и место крунисања	септембар, 1218.
Период владавине	1213—1276.
Наследник	Пере Велики

Породица

Отац	Пере II од Арагона
Мајка	Марија од Монпељеа
Супруге	Леонор од Кастиље Виоланта од Угарске
Деца	Са Маријом: Алфонсо од Арагона Са Виолантом: Пере (Пере Велики), Феран, Санчо, Виоланте, Констанса, Санча, Марија и Изабела

Ђауме I од Арагона (катал. Jaume d'Aragó; шп. Jaime I de Aragón) био је краљ Арагона, Валенсије (1239—1276) и Мајорке (1229—1276), гроф Барселоне и каталонски принц (1213—1276), као и господар Монпељеа (1219—1276) и других феуда у Окситанији. Због својих успешних похода на маварске територије, у историји је познат још и као Ђауме Освајач (катал. Jaume el Conqueridor; шп. Jaime el Conquistador). Хронике и анали га описују као неустрашивог и неукротивог ратника, краља и војника. Ђауме I је био и један од најдуговечнијих владара у историји средњовкеовног Арагона — умро је у 68. години живота. Такође је био и владар са најдужим стажом у читавој историји Шпаније — владао је Круном Арагона пуне 63 године[1]. Сахрањен је у манастиру Поблет, у Тарагони (Каталонија, Шпанија).

Рођење и крштење

За Ђаумеово рођење везана је једна необична анегдота. Његови родитељи, Пере Католички и Марија од Монпељеа никад се нису слагали — Пере, човек који је волео жене и био склон љубавним авантурама, једва да је и виђао своју побожну жену. Краљ је покушао и да поништи тај брак, али папа Иноћентије III то није дозволио.

С обзиром на такву ситуацију, на двору је постојао страх да ће престо остати без наследника, те су арагонски племићи сковали план како да дођу до наследника — једне ноћи су на превару одвели краља Переа у замак Латес и рекли му да га тамо чека нова љубавница, која је у ствари била доња Марија[2][1].

Када се Ђауме родио, краљица је наредила да се запали дванаест истих свећа, по једна за сваког апостола. Дете је требало да добије име по оном апостолу чија би се свећа последња угасила. Пошто је последња била свећа апостола Јакова, дечак је добио име Ђауме (на каталонском, Јаков је Ђауме)[2][1].

Детињство и младост

Последње године владавине Переа Католичког биле су веома бурне. Иако је носио надимак Католички (због борбе против Мавара), Пере је у крсташком рату против катара бранио своје окситанске вазале који су још од 1209. године били изложени константним суровим прогонима папских трупа под вођством Симона де Монфора[1] и француског краља, Филипа II. Пораз у бици код Муреа (13. септембар 1213) и погибија Переа Католичког била су два трагична догађаја са далекосежним последицама — круна је припала петогодишњем детету које уз то није ни било у земљи већ у рукама непријатеља свог оца, и то у моменту када је земљи био потребан лидер са ауторитетом и угледом како би земљу извукао из ситуације у којој се нашла.

Арагонци су уложили велике напоре да поврате Ђаумеа кога је његов отац 1211. године предао Симону де Монфору[3] на чување, уз обећање да ће се млади принц оженити Монфоровом нећаком.

Након посредовања папе Иноћентија III и претње војном интервенцијом, Монфор није имао другог избора него да врати малог краља његовим поданицима 1214. године [4]. Папа је такође послао и кардинала Педра де Бенавента, у Каталонију да организује владу и регентство[4]. Исте године у Љеиди је била одржана скупштина Каталонаца и Арагонаца на којој је Ђауме проглашен за краља Арагона и грофа од Барселоне и склопљен је десетогодишњи мир са Маврима[4]. Пошто је био малолетан, према жељи своје мајке, Марије од Монпељеа[4], Ђауме је стављен под туторство Гиљена де Монтреда, вођа темплара у Шпанији и Прованси. Санчо Рајмундез, гроф од Русијона и син Рамона Беренгера IV, био је именован за генералног регента свих земаља Арагонске круне. Такође су били именовани регионални управитељи — два за Арагон, један за Каталонију и један за Монпеље[3].

Санчо Рајмундез је покушао да поправи катастрофалну ситуацију која је настала у земљи након битке код Муреа, и да спасе Окситанију. Међутим, имао је превише јаке противнике — поред струје Арагонаца и Каталонаца који су били огорчени противници грофа Санча, Монфора, папских изасланика и крсташа, био је ту сад и сам папа — Хонорије III. Након неколико папских була издатих против русијонског грофа и претње крсташким походом, гроф Санчо Рајмундез је на крају био присиљен да се повуче[4].

Од тог тренутка почео је десетогодишњи период унутрашњих немира и превирања који ће се завршити у Алкали, 1227. године, споразумом којим су коначно били утврђени Ђаумеова владавина и ауторитет на територији земаља Круне Арагона.

Борбе с арагонским племством и споразум из Алкале

Септембра 1218. одржана је заједничка скупштина каталонског и арагонског Кортеса на којој је деветогодишњи Ђауме проглашен пунолетним, чиме се завршио период регентства. Краљ-дете морао је одмах да се суочи са надобудним племићима који су се борили, што између себе, што против круне. У току тог периода, Ђауме је више пута допао заточеништва самовољних племића и богаташа[4], са својом првом супругом, принцезом Леонором од Кастиље, кћерком кастиљанског краља, Алфонса VIII, којом се оженио 6. јануара 1221. године, када је имао само 13 година. Два пута су успели да га заробе, и само захваљујући својој разборитости Ђауме је успео да побегне из заточеништва. Ђауме се такође у овим сукобима држао политике добрих односа са градовима и Црквом, што се показало као добра стратегија[3].

Гиљем де Монткада (кат. Guillem de Moncada), Перо Аонес (кат. Perо Ahones), Педро Фернандез де Азагра (лат. Pedro Fernández de Azagra), Герао Кабрера (лат. Guerao de Cabrera), само су неки од племића и богаташа који су устали против Ђаумеовог ауторитета, што су учинили и принц дон Фернандо, Ђаумеов стриц и сами краљеви саветници које је поставио папа[4].

Уз помоћ каталонских барона и неких арагонских племића Ђауме је успео да угуши и последње трагове побуне и коначно, 22. марта 1227. године, потписан је споразум у Алкали који је значио победу круне над непослушним племићима[4]. Овим споразумом се завршава један веома буран и неизвестан период у Ђаумеовом животу у коме је пољуљани краљевски углед повраћен.[4] .

Стицање Урђела

Пре него што је започео своју Реконкисту, Ђауме је вратио у посед Арагонске круне грофовију Урђел, коју је породица Кабрера отела од легалне наследнице, грофице Орембије (кат. Aurembiax)[4].

Када је гроф од Урђела, Арменгол VIII, умро 1208. године, за собом је оставио само једну кћерку, Орембију као наследницу грофовије Урђел која се налазила на северозападној граници каталонских земаља и која је раздвајала Барселону од арагонских северних провинција. Орембијин рођак, Герао де Кабрера (кат. Guerao de Cabrera), полагао је право на Урђел на основу закона да жена не може бити наследница. Орембијина мајка, Елвира, затражила је заштиту од Переа, Ђаумеовог оца, међутим, 1220. након Елвирине смрти, Герао је преузео власт у Урђелу. искористивши Ђаумеову малолетност и заузетост борбом за сопствени престо. Ђауме je исплатио Гераоа, и дао Орембији Урђел као феуд. Орембија је заузврат Ђаумеу предала Љеиду. Орембија се удала за Педра, португалског краља, тако да је након Орембијине смрти 1231. године, Педро дао Ђаумеу Урђел, а заузврат од арагонског краља добио Балеаре, које је касније опет разменио за неке градове у Валенсији. Породица Кабрера је, међутим, у више наврата покушала да поврати Урђел, тако да је грофовија била поприште многих сукоба који су се коначно завршили 1278. године[3].

Каталонска реконкиста

Освајање Балеара

Детаљ са неоготичког мурала на Краљевској палати у Барселони, 14. век. На слици се могу видети витезови реда Светог Ђорђа, Месеца и Крста и Алагона.

Ђауме је био свестан да бунтовнички дух племића може да држи под контролом само ако их ангажује у неком рату ван граница Арагона. Тако се окренуо Балеарским острвима, које је још његов отац намеравао да освоји. Као изговор за напад, Ђауме је навео пиратерију која је била уобичајен разлог за покретање репресалија са каталонске стране. Читава акција освајања Балеарских острва била је искључиво каталонска, с обзиром да су Арагонци одбили да подрже овај поход. Након освајања, опустошене Балеаре су населили Каталонци.

На скупштини одржаној у Барселони, у децембру 1228, трговци из Барселоне, Тарагоне и Тортосе понудили су Ђаумеу бродове, а каталонски племићи су обећали да ће учествовати у подухвату у замену за ратни плен и територијалне уступке. Године 1229. Ђауме је отишао у Љеиду где се састао са папским легатом и затражио развод од своје прве жене Леонор. Том приликом арагонски и љеидански племићи предложили су краљу да се крене против муслимана у Валенсији, јер је маварски краљ Валенсије, Заид aбу Заид, био збачен с престола под изговором да фаворизује хришћане и пребегао је на Ђаумеов двор од кога је очекивао помоћ у борби против узурпатора. Ђауме је одобрио Арагонцима да крену у помоћ збаченом маварском краљу у замену за одређене територије, али он сам није одустао од експедиције на Балеаре, коју је већ месецима припремао[3]. Иако је група арагонских племића учестовала у кампањи због обавеза према краљу, освајање Мајорке је искључиво каталонски подухват, као што ће и у каснијем насељавању острва досељеници бити искључиво Каталонци.

Дана 5. септембра 1229. године, експедиција од 150 бродова из Ђенове, Марсеја и Нарбона са око 1.500 коњаника и 15.000 пешака отиснула се са обала Салоуа, Камбрилса и Тарагоне и кренула пут Балеарских острва[3].

Алмохадски краљ, Абу Јахја, сакупио је војску и послао по појачање у Африку. Пред сам долазак хришћана, краљ је раскринкао заверу коју је против њега сковао његов сопствени ујак[3]. Каталонске трупе су се искрцале на острву Драгонера у Санта Понси и након два дана однеле победу над муслиманима који су потражили уточиште у граду Палма де Мајорки. Опсада Палме је трајала три месеца. Град се предао 31. децембра 1229. године и том приликом је неких 30.000 Мавара побегло у Африку, мада су многи побијени или одведени у робље, а град је био опљачкан. Затим је предузета потера за раштрканим групицама Мавара које су још увек пружале отпор (и које су се утврдиле у планини Трамонтана и тамо се одржале до 1232), плен је био подељен, а Беренгер де Санта Еухенија (кат. Berenguer de Santa Eugenia) био је именован за управника острва. Ђауме се у септембру 1230. године вратио у Тарагону.[3].

Мајорка је 1230. постала саставни део Круне Арагона под именом Краљевина Мајорка и суседна острва (лат. Regnum Maioricarum et insulae adyacentes). Године 1249. успостављена је општина Мајорка што је допринело институционализацији краљевства. Освајање Мајорке је представљало победу над маварским гусарењем на Балеарима које је ометало поморску трговину између Каталоније и северне Африке. Учесници су били богато награђени, нарочито племство, које је учврстило свој друштвени и политички положај[2].

Сукоби око плена ослабили су војску Ђаумеа Освајача, те је он сматрао да није у том тренутку способан да предузме поход на острво Менорку. Мађутим, ипак је постигао договор са муслиманским господарима острва да га признају за врховног владара и да прихвате вазлски положај у односу на Арагон (1231). Вазалство Менорке је пренето на краљевину Мајорку у тестаменту Ђаумеа I. Алфонс III од Арагона је коначно освојио ово острво 1287. године, након чега је, као и Мајорка, било насељено Каталонцима, иако се на Менорци задржао знатан део муслиманског становништва, које је касније било протерано.

Ибица и Форментера су, под вођством архиепископа из Тарагоне, такође потпале под власт каталонске аристократије 1235. године. Острва су населили сељаци из Ампуријаса (Ђирона) (1236).

Због значајних доприноса у освајању, грофовија Барселона је добила посебне повластице за трговину земљом и морем са свим острвима[4].

За Каталонију, освајање Балеарских осрва имало је вишеструки значај — представљало је територијално проширење и почетак експанзионистичке политике на Медитеран. Такође, пошто су острва била насељена Каталонцима, представљала су стварни део Каталоније, како то каталонски историчар, Солдевила, каже по крви, језику и обичајима. Дефинитивну потврду Балеара као каталонских земаља дао је Ђауме 1231. године, када је прокламовао употребу законâ (Усађес на каталонском — кат. Usatges) који су важили у грофовији Барселони на острвима, а Мајорки доделио статус града, чиме ју је изједначио са осталим великим градовима у Каталонији, као што су били Тортоса, Љеида и Аграмунт[4].

Освајање Валенсије

Мурал на зиду тврђаве Алкањиз: Свечани улазак Ђаумеа Освајача у Валенсију

Ел Сид је таифу Валенсију освојио 1094. године, а Алморавиди су је повратили 1102. и од ње направили независно краљевство. Валенсија је била веома плодна провинција са развијеном привредом — систем наводњавања чији се остаци и данас могу видети значајно је унапредио Заид абу Заид, који је био арагонски вазал, збачен под изговором да је подржавао хришћане. На његово место је дошао Зајан ибн Марданикс, који је дао савршен изговор Ђаумеу за напад — учестали упади на хришћанску територију и одбијање плаћања позамашног пореза који је арагонски краљ тражио[3]. Међутим, један од арагонских племића, Бласко де Алагон (шп. Blasco de Alagon), искористио је слабу одбрану муслиманских господара и освојио град Морељу, важно погранично утврђење. Ђауме је одмах отишао у Морељу и натерао Бласка да врати град, мада му је дозволио да га задржи као феуд[3].

Године 1233. у Алкањизу се планирало освајање Валенсије — папа Гргур IX је издао булу којом је овај рат проглашен крсташким походом, каталонски и арагонски кортеси су одобрили да финансирају овај поход, Заид је пребацио на Ђаумеа сва своја права која је полагао на Валенсију и Ђауме је позвао племиће да му се придруже у Теруелу у мају исте године. Одзив, међутим, није био велики, али то није поколебало Ђаумеа. Исте те 1233. године освојио је Буријану, Пењисколу и још неке суседне градове, чиме се завршила прва етапа освајања. Наредних годину и по дана био је заузет другим проблемима, тако да се освајању Валенсије враћа 1237. Ђауме се утврдио на брду Пуђ де Себоља (Брдо лýка), које се налазило на око 19 километара од Валенсије. Обновио је тврђаву коју су Маври уништили при повлачењу и послао по појачање како би се спремио за одлучујући поход на град Валенсију. Међутим, у међувремену је видео да је ентузијазам за освајањем опао. Присталице његовог ујака, Фернанда, који је ковао заверу против Ђаумеа, заговарале су напуштање похода, међутим, Ђауме је оштро одбио све такве predloge и спремио се за напад. Средином 1238. кренуо је ка граду Валенсији, а у међувремену су стигла и појачања — надбискуп Нарбона му је послао четрдесет витезова и шестсто пешака, а такође се тврди да је и Хенри III од Енглеске послао војску[3]. Након пропасти трупа које је краљ Туниса послао у помоћ Валенсији, град је капитулирао 28. септембра 1238, а Ђауме је ушао у град 9. октобра. Тиме се завршила друга етапа освајања Валенсије. Маварском становништву је дозвољено да се исели и да понесе са собом све што је могло. За то им је датп 20 дана током којих им је гарантована безбедност. Неких 50.000 Мавара је тада отишло из Валенсије, што се никако није свидело Ђаумеовој војсци која се спремала на пљачку и убијање у граду. Међутим, Ђауме их је натерао да поштују услове споразума о предаји.

Трећа етапа је подразумевала период између 1243. и 1245. У тој етапи стигло се до границе одређене у Алмизри 1244, уговором којим су Ђауме I и принц Алфонсо од Кастиље (касније краљ Алфонсо Мудри и Ђаумеов зет), одредили границе експанзије Арагона и Кастиље на муслиманску територију.

Територије, укључујући и краљевину Мурсију, од линије Бијар-Виљахојоса, биле су резервисане за Кастиљу, да би се те исте територије укључиле у краљевину Валенсију након арбитраже у Торељасу (1304) и Споразума из Елчеа (1305)[2].

Арагонски племићи су сматрали Валенсију продужетком својих поседа. Међутим, Ђауме је од Валенсије направио нову краљевину — политичко-правну формацију којој је доделио сопствене законе, и путем династичких веза везао ју је за Круну Арагона, што је веома ражестило арагонско племство. Валенсију су населили Каталонци и Арагонци, међутим, још дуго је преовладавало муслиманско становништво. Систематско кршење и непоштовање споразума од стране хришћана испровоцирало је устанак муслиманског становништва 1247[2].

Освајање Мурсије

Мурсија је још за живота краља Фернанда Свеца постала вазал Кастиље (1243). Године 1263. муслимани Мурсије и Андалузије побунили су се против Алфонса X Мудрог[4], уз помоћ Гранаде и владара из Северне Африке. Краљица Виоланте, жена Алфонса Мудрог, краља Кастиље, затражила је помоћ од свог оца, Ђаумеа I. Ђауме је, на челу са принцом Переом (будући Пере III од Арагона, Пере Велики), у помоћ Кастиљи послао трупе које су освојиле Мурсију (1265—1266). Иако је Ђауме потом предао Мурсију Кастиљи, јер је тако прописивао споразум из Алмизре (1244), Мурсију су добрим делом населили Каталонци, како сам Алфонсо Мудри каже, они који су првобитно кренули да се населе у Валенсији. Због тога је Аликанте, насељен углавном Каталонцима, у доба Ђаумеа II престао да буде део Мурсије и постао је део краљевине Валенсије[4].

Губитак Наваре

Предајом Мурсије Кастиљи затворио се пут каталонског територијалног ширења на рачун маварских земаља. Такође се затварао други правац могућег ширења — ка Навари. Додуше, након освајања Мајорке, Ђауме је покушао да анектира Навару тако што је преговарао са Санчом VII од Наваре који није имао деце и који је тражио помоћ против свог синовца, Теобалда IV од Шампање, као и против Кастиље која је желела да освоји део Наваре. Зато су Ђауме и Санчо 1230. године о међусобном усвајању склопили споразум којим би краљевсвтво оног који први умре прешло у руке оном другом, што је био веома повољан споразум за Ђаумеа, с обзиром да је Санчо био много старији од њега. Међутим, четири године касније, након Санчове смрти, Теобалд од Шампање је уз помоћ Француске, наварског племства (1234) преузео наварски престо. Између Ђаумеа и Теобалда настао је сукоб, који се решио интервенцијом папе Гргура IX. На крају се Ђауме ипак повукао и препустио престо Теобалду[3] јер је био заузет освајачким походима на Мајорку и Валенсију[2]. Мир је владао током владавине три наварска краља — Теобалда I, Теобалда II и Енрикеа. Након смрти последњег који није имао синова, него само једну кћерку, Хуану, Ђауме је тражио круну Наваре за свог сина Переа, а на основу споразума са Санчом. Међутим, Хуана је тражила заштиту од француског краља, Филипа III, који не само да се одазвао, него јој је и свог сина, будућег Филипа IV Лепог, обећао за мужа, чиме је Навара прешла у руке Француске.

Губитак Тулуза и Провансе и споразум из Корбеја

Споменик Ђаумеу Освајачу у Валенсији

Као и у Навари, тако и у Тулузу и Прованси, владајуће династије су биле пред гашењем, у чему је Ђауме видео прилику да се на миран начин, путем бракова, те грофовије подведу под врховну власт Арагонске круне. Међутим, крвна сродност између кућа Тулуза, Провансе и каталонских принчева, као и низ смрти кључних личности у догађајима који предстоје, онемогућила је остварење Ђаумеових територијалних претензија у правцу Окситаније. Године 1234. Луј IX, француски краљ, оженио се са Маргаритом од Провансе, кћерком провансалског грофа, Рамона Беренгера IV, а 1237. његов брат, Алфонс од Поатјеа, склопио је брак са Жаном од Тулуза, кћерком Рамона VII Тулуског[4]. Овај брак је био уговорен још 1229. када је Рамон VII Тулуски (фр. Raymond VII de Toulouse) био је присиљен да потпише Париски мир, што га је практично довело у вазалски положај у односу на француског краља.

Ђауме је тражио начин да осујети неминовни прелазак ових двеју грофовија у француске руке. Унија Тулуза и Провансе чинила му се као добар почетак. Рамон VII Тулуски је био ожењен Ђаумеовом тетком, Санчом, која је живела одвојено од свог мужа повученим животом у Прованси. Ђауме је издејствовао развод Ремона VII Тулуског од своје тетке у намери да га ожени ћерком Ремона Беренгера IV, провансалског грофа — лично се побринуо да се изврше све припреме и да се добију све потребне дозволе од папе како би овај план могао да се приведе крају, с обзиром да су будући супружници били у крвном сродству[4]. Међутим, смрт прво једног, па онда и другог папе омела је овај план јер је папска столица остала празна неких 18 месеци, те није било никог да дâ папски благослов. У међувремену, ћерка Ремона Беренгера удала се за Ричарда од Корнвола, а гроф од Тулуза се 1241. године придружио устанку против француског краља. Устанике су предводили Иго де Лусињан, гроф од Марке и Хенри III, краљ Енглеске. Директан повод овог устанка била је суровост Инквизиције. У почетку су побуњеници имали успеха, међутим, у јулу 1242. године Луј IX их је победио у бици код Тајбера. Након овог пораза, Хенри III се вратио у Енглеску и одустао од даљих акција[3]. Трубадурска поезија доводи у везу краља Арагона са Хенријем и Игоом, међутим, нема никаквог конкретног доказа да је Ђауме заиста и учествовао у овом устанку.

Године 1244. Рамон VII Тулуски склопио је мир са Римом и признао врховну власт француског краља. Као последњи покушај спасавања Тулуза и Провансе од потпадања под француску власт, тулуски гроф је покушао да се ожени четвртом кћерком провансалског грофа и последњег изданка барселонске лозе, Беатрисом. Међутим, њен отац је умро 1245. године, а француски двор је утицао на папу да не одобри овај брак, тако да је Беатрис била на крају удата за Шарла, Лујевог брата, чиме је пропала последња прилика за уједињење Тулуза и Провансе[3][4].

Године 1249. Рамон VII Тулуски је умро, а његов зет, Алфонс од Поатјеа (фр. Alphonse of Poitiers), млађи брат Луја IX, постао је нови гроф од Тулуза, чиме су били уништене и последње Ђаумеове наде о припајању јужне Француске Арагонској круни[3].

Године 1255. Ђауме је захтевао остварење својих права над Монпељеом, на шта су Французи одговорили противзахтевом полагања права на Барселонску грофовију позивајући се на феудално право над тим територијама које су имали као легитимни наследници Карла Великог. Састављена је комисија у циљу решавања овог сукоба, међутим, није се састала све до 1258. године, када је у Корбеју потписан споразум којим се Ђауме морао одрећи полагања права на јужне француске провинције (на које је имао феудално право почев од 9. века). Заузврат, Французи су се одрекли полагања права на каталонске провинције[1][3]. Ђауме је, додуше задржао Русијон и Сердању, међутим, овим споразумом је дефинитивно била стављена тачка на арагонско-каталонске претензије на територије с друге стране Пиринеја.

Две године касније, 1260, Арагонска круна је изгубила још једну окситанску територију — Беарн — јер је умро Ђаумеов син из првог брака, принц Алфонсо, који је био ожењен наследницом овог надвојводства[4].

Неуспели крсташки поход у Свету земљу 1269. године

Године 1267. Ђауме је примио посланике тартарског кана који га је позивао да заједничким снагама помогну византијском цару Михајлу Палеологу у борби против Турака. Ђауме је одавно имао жељу да предузме један крсташки поход, чак је то и предлагао папи Клименту IV док је ратовао у Мурсији. Краљ Кастиље и Ђаумеов зет, Алфонсо Мудри, покушао је да га одговори од намере, али без успеха. Склопио је мир са маварским краљем Гранаде, сакупио средства и војску и 4. септембра 1269. кренуо из Барселоне са 30 бродова и неколико галија, 800 људи међу којима су били алмогавери, јовановци и темплари[4]. Међутим, због велике олује која је ухватила бродове, морао је да се искрца у Ег Морту (фр.Aigues-Mortes) у Лангедоку, да се врати у Барселону копненим путем и да заборави на цео подухват.

Разлози због кога је Ђауме одустао од крсташког похода никада нису разјашњени. Неки историчари као разлог наводе његове поодмакле године (имао је око 60 година) као и жељу да проводи време са Беренгелом Алфонсо, са којом је био у интимној вези[3].

Успон Каталоније и територијалне претензије Арагонске круне на Медитеран

Општеприхваћена оцена владавине Ђаумеа I међу историчарима, јесте да је као припадник барселонске династије, фаворизовао Каталонију над арагонским земљама. За време његове владавине, Каталонија је доживела прави процват у политичком и културном смислу. Иако је каталонска територијална експанзија била заустављена, на југу предајом Мурсије Кастиљи и на северу потписивањем споразума у Корбеју, Каталонија је за владавине Ђаумеа I знатно проширила своје територије освајањем Балеара и Валенсије и остварила је стабилнији мир са суседним краљевинама — Кастиљом, Наваром и Француском, што је био један од главних политичких принципа Ђаумеа I. Ђауме је такође донео повољне законе који су фаворизовали поморске и трговачке активности и издејствовао каталонски продор у северну Африку где је каталонска милиција била у служби краљева Туниса и Тремесена. На унутрашњеполитичком терену, дао је важне концесије барселонским консељерима (кат:consellers; посланици у каталонској скупштини која се звала Консељ, што на каталонском дословце значи Савет) да именују каталонске конзуле свуда где су постојале каталонске колоније, како би штитили каталонске интересе. Веома је значајно објављивање Књиге закона поморског конзулата (кат. Llibre del Consolat de Mar), која представља збирку обичаја и норми у поморству као и решења правних проблема чији је велики део био написан баш за време владавине Ђаумеа I[4].

Након заустављања експанзије Арагонске круне на север и на југ, експанзионистичка политика Ђаумеа I окренула се у правцу Медитерана. У том смислу, 1267. године тражио је од папе Климента IV подршку за своје планове које је имао у вези са Сардинијом, али је није добио. Такође је уговорио и брак између свог сина, будућег Переа Великог и Констанце, кћерке Манфреда Хохенштауфена, краља Сицилије и Напуља (1262), чему су се оштро супротставили папа и француски краљ Луј Светац. На основу тог брака Пере Велики ће касније полагати право на сицилијански и напуљски престо, што ће на крају резултирати проширењем поседа Арагонске круне на Медитерану[4].

Културни просперитет Каталоније за време Ђаумеа I

Насловна страна Књиге мудрости Ђаумеа I, издање из 1908.

У доба владавине Ђаумеа I, Каталонија је доживела процват и на културном плану. Ђауме је био веома учен човек и љубитељ уметности и лепе речи и сматра се да је он прогласио каталонски званичним језиком Круне Арагона. На каталонском језику настају прва вредна дела из области филозофије из пера Рамона Љуља (кат. Ramon Llull)[4]. Каталонски језик доживљава процват у хугларској поезији која је славила каталонске подвиге у борби са муслиманима[4]. У његово време пишу се прва историографска дела на каталонском језику, из пера Переа Рибере де Парпеђе (1267)[4], Рамона Мунтанера (кат.Ramon Muntaner)[3] и наравно из пера самог Ђаумеа, који би се могао назвати и првим каталонским прозним писцем. Написао је хронику свог живота којој је дао име Књига дела (катал. Llibre dels fets). Дело је написано на каталонском и представља уједно и прву аутобиографију једног хришћанског краља. Осим што садржи аутобиографске податке, Књига дела говори и о концептима моћи и сврси монархије, даје примере лојалности и издајства у феудалном поретку, појединости војне тактике, описује развој националног осећања заснованог на појмовима домовине, језика и културе[3].

Ђауме је такође написао и Књигу мудрости (катал. Llibre de la Saviesa). Ова књига садржи пословице разних аутора из прошлости, обухвата период између времана краља Соломона и Алберта Великог. У овој књизи могу се наћи и пословице старих арапских филозофа из дела која су вероватно преведена у Барселони у току његове владавине. На барселонском двору у то доба живео је и радио јеврејски преводилац Јехуда [3].

Што се ктиторског ангажмана тиче, саградио је катедралу у Љеиди чија архитектура носи елементе прелаза између романичког и готичког стила са примесама маварске архитектуре[3].Такође је био покровитељ Универзитета у Монпељеу[3]. Основао је међународно признат универзитет Студијум Генерале у Валенсији (1245) и добио подршку од папе Иноћентија IV, али универзитет није имао очекивани успех[3].

Правне науке су такође у ово доба доживеле велики процват у Каталонији, под утицајем ренесансе римског права и великог прилива каталонских студената на Болоњски универзитет. Посебно место у овој области заузима Ђаумеов лични исповедник, Рамон де Пењафорт (кат. Ramon de Penyafort), аутор збирке Декрета папе Гргура IX, као и дела на латинском, Summa de Poenitentia et matrimonio[4].

Године 1263. Ђауме је председавао чувеном Расправом у Барселони између јеврејског рабина Нахманa и Паола Кристијанија, угледног покрштеног Јеврејина, коју је организовао Рамон де Пењафорт. Кристијани је покушавао да Јевреје из Провансе наговори да се покрсте. Ослањајући се на претпоставку да његов противник неће смети да говори посве отворено из страха да не повреди осећања хришћана, устврдио је пред краљем да може да докаже истинитост хришћанства на основу Талмуда и других рабинских списа. Нахман се одазвао позиву краља, али је захтевао да му се гарантује потпуна слобода говора. На крају је победу однео јеврејски рабин, а Ђауме га је још и наградио и рекао да "никад није чуо да је један тако неоправдан став био тако племенито брањен"[5]

Ђауме, иако прозни писац, умео је да цени песништво. Након албижанског похода, многи трубадури из Француске пребегли су у Арагон и Каталонију. Међутим, иако је заштитио албижанске песнике, под утицајем свог исповедника Рамона де Пењафорта био је први који је довео Инквизицију у Арагон, с намером да спречи било какав тип превода Библије на народни језик[3].

Потомство

Са својом првом женом, Леонор, имао је једног сина, Алфонса (1229—1260), који се оженио Констанцом од Монкаде и Беарна. Алфонсо би, да је поживео, постао наследник Арагона, Валенсије и Каталоније, међутим, након његове смрти, Ђауме је направио нови тестамент у коме Арагон, Валенсију и Каталонију оставља свом првенцу из другог брака, Переу.

Брак са Леонор је био поништен због крвне сродности, те је Ђауме 8. септембра 1235. склопио други брак са принцезом Виолантом, кћерком угарског краља, Андреје II. Млади арагонски краљ је био фасциниран угарском принцезом и плод овог брака било је деветоро деце, међу којима су били и Ђауме II и Педро III, будући краљеви Мајорке и Арагона[1]. Са другом женом, Виолантом имао је деветоро деце[2]:

• Пере (будући Пере III Велики), који је наследио краљевине Арагон и Валенсију, као и каталонске грофовије.
• Ђауме (будући Ђауме II од Мајорке), наследио је краљевину Мајорку која је подразумевала Балеарска острва, од којих је Менорка још увек била у рукама муслимана који су плаћали данак од 1231, као и грофовије Русијон и Сердања и територије које је Ђауме I задржао у Окситанији.
• Феран (1245—1250), који је умро са 5 година.
• Санчо (1250—1279), надбискуб од Толеда, умро је као заробљеник Мавара из Гранаде.
• Виоланте од Арагона (1236—1301), удата за Алфонса X Мудрог
• Констанса (1239—1269), удата за кастиљанског принца Мануела, брата Алфонса X Мудрог
• Санча, која се замонашила и умрла у Јерусалиму.
• Марија 1248—1267), такође се замонашила.
• Изабела (1247—1271), жена француског краља, Филипа III Храброг

Литература

Погледајте и…

• Алмогавери