Франческо Гатилузио (Frencesco I Gattilusio) био је ђеновљански гусар и авантуриста који је, захваљујући служби византијском цару Јовану V Палеологу, постао царев зет и господар острва Лезбос. Франческо је тако био родоначелник племићке породице која је највећим егејским острвом владала све до османског освајања 1462. године.
Гатилузио и пад Јована VI Кантакузина
Франческо Гатилузио је био ђеновљански гусар који је средином 14. века оперисао на Егејском мору са своје две галије. Несређене прилике у Византији, чија је територија у то време била сведена на егејско приобаље, острва, Пелопонез (Мореју) и велике градове, Цариград и Солун, пружале су прилике бројним страним факторима да се мешају у унутрашње сукобе уј Византији. Кључни сукоб био је борба између Јована VI Кантакузина (1347—1354) који је 1347. успео да се наметне за савладара свом младом зету Јовану V Палеологу (1341—1391). Кантакузин је временом плански потискивао Јована Палеолога у корист својих синова. Јован V Палеолог је 1353. званично избрисан из акламација и молитви пошто је Кантакузин свог сина Матију прогласио за цара и савладара који је и крунисан у Константинопољу 1354. године. Једна од главних полуга Кантакузинове превласти били су пријатељски односи са турским емиратима који су му били извор савезничких одреда помоћу којих је побеђивао Јована Палеолога и његове српске и бугарске савезнике. Најпосле, османски принц Сулејман заузео је тврђаву Цимпе, а потом и Галипоље чиме су ударени темељи будућем ширењу Османлија у правцу Европе. Присуство Турака је у самом Цариграду изазвало стреловит пад Кантакузинове популарности и отворило је Јовану Палеологу прилику да се учврсти у престоници и заузме предачки престо. У том циљу Палеолог, који се скривао на острву Тенедос, повезао се са Ђеновљанима, старим Кантакузиновим противницима, а вешти Франческо Гатилузио је понудио младом цару своје услуге како би се Јован V докопао Цариграда[1]. Заузврат, цар је Гатилузију обећао руку своје сестре Марије и острво Лезбос.
У току ноћи између 21. и 22. новембра 1354. године Гатилузио је стигао пред цариградске капије док су Јован Палеолог и његови људи били скривени на Франческове две галије. По византијском историчару Дуки, који је своју историју саставио у 15. веку, Франческо Гатилузио је прво скренуо пажњу ноћне страже ломљењем великог броја празних посуда за уље о цариградске приморске зидине. Након ове заглушујуће буке Гатилузио је својом слаткоречивошћу успео да добије дозволу да уплови у цариградску луку Хептаскалон представљајући се као власник трговачких лађа које су биле наводно оштећене у морској олуји[2][3]. У зору 22. новембра, Јован V Палеолог се после две и по године појавио у Цариграду и у друштву својих присталица приказао се престоничкој светини на Хиподрому где је акламацијом прихваћен за владара. Кантакузин је ипак још увек у палати Влахерна располагао каталонским најамницима и одржавао је живе везе и са Турцима и са својим сином и присташама у Тракији. Уследио је нелагодни период усиљеног савладарства који је прекинут на изненађење већине 10. децембра 1354. када је Кантакузин церемонијално одбацио царске инсигније и повукао се у монашки живот као калуђер Јоасаф. Био је то, како ће показати каснији догађаји, највећи тријумф Јована V Палеолога, којој је, бар у првом периоду, немерљиво допринео ђеновљански гусар Гатилузио[4][5].
У пратњи византијског цара
Франческо Гатилузио је био прописно награђен за своје услуге онако како му је Јован то и обећао. У лето 1355. оженио се царевом сестром Маријом, ћерком цара Андроника III и његове друге супруге, кнегиње Ане Савојске. Франческо је такође постао владар острва Лезбос који се у византијско време обично називао Митилена, према највећем граду на острву. По Дукиним речима, Франческо је био добар и одан пријатељ цара Јована V Палеолога. У наредним догађајима, који су обележили латинофилску политику Јована V Франческо Гатилузио се помиње готово редовно, увек из другог плана.
Већ у јулу 1356. поводом преговора о црквеној унији папа Иноћентије VI писао је цару да ће упутити у Цариград двојицу високих клерика, кармелићанина Петра Тому, бискупа града Пати на Сицилији, и доминканца Вилијама Контија, који је требало да преузме епископску столицу Созопоља у Тракији. Папа је такође писао и цариградском патријарху, припаднику чувене византијске племићке породице Метохита, Гергију Тагарису, а најпосле и Франческу Гатилузију. Самим тим, папа је рачунао да би у прихватању уније важну улогу могао да има и новоопостављени владар Митилене[6]. Преговори о унији, које је покренуо сам василевс, завршили су се, као и бројни претходни, неславно, пошто је цар желео конкретну војну помоћ са Запада ради борбе против Турака Османлија, док је папа на прво место стављао питање супрематије столице св. Петра.
Иако је натерао Јована VI Кантакузина да се одрекне престола, Јован V Палеолог је и даље имао снажног ривала из ривалске породице Кантакузина у лику титуларног цара Матије. Матија Кантакузин је у лето 1357. провалио на српску терирорију, али је поражен и заробљен код града Филипа. Душанова удовица Јелена, која је владара југоисточним кутком Српског царства, одобрила је да кесар Воихна, локални заповедник Драме, изручи Матију Кантакузина цариградском двору. Матија је са породицом прво интерниран на Тенедос, а одатле накратко на Лезбос опет захваљујући високом поверењу према Франческу Гатилузију. Матија Кантакузин је истина до краја живота (1383. или 1391?) носио царску титулу, али је морао да препусти првенство Јовану Палеологу и његовим потомцима[7].
Следећа важна прилика у којој се истакао бивши гусар наступила је 1366. године. Пред навалом Турака, који су почетком седме деценије 14. века заузели најзначајније градове Тракије, Дидимотику и Хадријанопољ (Једрене), византијски цар је по први пут кренуо ван граница своје државе да тражи помоћ. Јован V Палеолог се без успеха обратио моћном угарском краљу Лајошу I, а на повратку је доживео још веће понижење пошто су га Бугари заточили у Видину, вероватно по одобрењу царевог властољубивог сина Андроника IV, бугарског зета[8]. Најпосле, Јованов боравак у заробљеништву поклопио се са доласком његовог брата од ујака, савојског грофа Амадеа VI (1343—1383), ватреног присталице идеја крсташког рата и црквене уније. Амадео Савојски, је организовао малобројну крсташку војску од 1.500—1.800 ратника које су двадесетак бродова, што млетачких, што ђеновљанских, пребацили на Егејско море. Познато је да се крсташка флота зауставила на Лезбосу где их је Франческо дочекао и ставио им на располагање своје Галије. Амадеова експедиција била је изненађујуће успешна пошто је 26. августа 1366. Зелени гроф1 je Османлијама преотео Галипоље, да би затим оружјем натерао Бугаре да ослободе његовог рођака Јована V[9][10]. Међутим, како су се планови о грандиозном крсташком походу у који би се укључили Угри, Млечани и родоски витезови изјаловили, и како су му финансијска средства потрошена, Амадео је покушао да испуни свој други циљ — да наговори Јована Палеолога на унију. Ипак, преговори о унији су на крају спали на личну цареву посету Риму у којој су га упадљиво пратила световна лица, присталице Уније, на челу са славним ретором Димитријем Кидоном. Међу царевим пратиоцима био је Франческо Гатилузио што још једном открива његову блискост са византијским царем.
Посета Италији била је нови показатељ слабости положаја византијског цара. Иако је Јован Палеолог јавно и театрално прихватио католичку веру и, како је то на Западу гледано, одбацио шизму, резултати су били незнатни. Папа Урбан V могао је само да, по ко зна који пут, позове западне владаре да помогну угроженом византијском цару, док је Јован V код својих поданика могао да изазове само гнев и равнодушност. Цар је затим отпутовао у пролеће 1370. у Венецију не би ли тамо бар испословао финансијску помоћ. Уз пут га је напустио Гатилузио који се вратио на Лезбос. Да би разрешио питање међусобних дуговања и добио какву-такву новчану помоћ цар је пристао да Млечанима уступи острво Тенедос. Стратешки важно острво, на самом улазу у Босфор, било је исувише крупан дар за Млечане да би то њихови ривали из Ђенове мирно прихватили. Супротно очевим налозима, Андроник IV је одбио да преда острво. Највероватније је да је Јованов регент у свом одбијању да препусти Тенедос Млечанима био под снажним ђеновљанским утицајем, највероватније управо преко свог зета Франческа Гатилузија[11]. На крају, и цар је одустао од пословног споразума са Млетачком републиком због њихове ситничавости и шкртости, али се у Цариград вратио тек у октобру 1371. након што му је млађи син Манојло обезбедио средства[12]. До тада Османлије су извојевале своју најдалекосежнију победу у 14. веку победивши војску српског краља Вукашина и његовог брата деспота Јована Угљеше на Марици 26. септембра 1371. године. Византијски цар је, баш као и хришћански владари Македоније, краљ Марко Мрњавчевић и деспот Константин Дејановић, морао да постане вазал неверничког владара, султана Мурата I[13].
Сукоби међу Палеолозима
Повратак са неуспешног и понижавајућег пута по Италији и прихватање османског сениоријата били су до тада најнижа тачка политичке каријере цара Јована V. Ипак, уследио је период сталних сукоба унутар владарске породице који су, као и у време грађанских ратова из прве половине 14. века, увлачили у византијске међусобице и стране силе, неизбежне Ђеновљане и Млечане и надмоћне Османлије.
Најстарији син Јована V, већ поменути Андроник IV, био је већ очев регент за време два пута на Запад. У оба наврата, Андроник је покушао да продужи очев боравак ван земље, а у пролеће 1373. отиснуо се у отворену побуну у једном необичном савезу. Наиме, док су османски султан Мурат I и његов вазал Јован боравили у Малој Азији у једном походу, њихови синови Сауџи Челебија и Андроник су у Тракији покушали да изврше преврат и, иако су већ били престолонаследници, убрзају задобијање престола. Мурат I се брзо вратио из Анадолије, поразио и заробио принчеве. Сауџи Челебија је кажњен ослепљивањем од чијих је последица умро, док су Андроник IV и његов трогодишњи син Јован VII по царевом наређењу ослепљени врелом киселином тако да им вид није у потпуности био одузет. Андроник IV је затим са породицом притворен, док је његов млађи брат, солунски деспот Манојло 25. септембра 1373. крунисан и проглашен за очевог савладара и наследника[14].
Међутим, ни овакав расплет није био коначан. Јован V Палеолог је био склон да испуни своје обећање Млечанима у вези са Тенедосом и додељивањем даљих привилегија. С друге стране, Ђеновљани су у млетачкој власти на Тенедосу видели покушај да се угрози њихов приступ Босфору а самим тим и превласт на Мраморном и Црном мору. Да би преокренули ситуацију у своју корист Ђеновљани су помогли Андронику IV да се дочепа престола. Андроник је из цариградског манастира у коме је био притворен побегао у ђеновљанску колонију на Босфору Галату, а затим је уз османску помоћ опсео Цариград и тријумфално ушао у град 12. августа 1376. године. Сад су Јован V и његов млађи син Манојло бачени у злогласну тамницу цариградске куле Анема. Андроник IV (1376-1379) је сада морао да исплати своје савезнике Османлије и Ђеновљане[15]. Мурат I је поново добио Галипоље, природан мостобран између Азије и Европе, који је Амадео Савојски преотео Турцима 1366. године. Затим, Франческу I је дарован град Енос на трачкој обали, мада није познато какву је конкретну улогу имао Гатилузио у преврату из 1376. године. Најпосле, Тенедос је поклоњен Ђенови, али је локални византијски намесник заједно са становништвом острва драге воље примио млетачки гарнизон на челу са Марком Ђустинијанијем. На крају, сукоб око Тенедоса се претворио у прави рат између Ђенове и Венецију у коме је Византија била само марионета. Слично догађајима из 1376, тако је и 1379. извршен нови преврат у Цариграду, само што је овога пута иницијатива била на страни Млечана. Јован V и Манојло су побегли из Константинопоља захваљујући својим венецијанским пријатељима и поново је султан Мурат имао завршну реч у одређивању византијског цара. Најпосле, 1. јула 1379. Јован V Палеолог се поново вратио на престо[16], али је Андроник IV споразумом из 1381. успео да себи обезбеди положај престолонаследника и апанажу у виду територија на црноморској обали недалеко од престонице. Ипак, нове међусобице су спречене када је Андроник IV напрасно преминуо после болести на свом поседу у Селимврији[17].
Франческо Гатилузио, некадашњи гусар, а сада царски зет и учесник у многим важним догађајима, макар и из другог плана, није доживео смрт свог властољубивог шурака. Кроз своје везе са византијским двором Гатилузио се последњи пут спомиње 1382. када је, након склапања мира између Византије и Ђенове, примио свог старог познаника Димитрија Кидона, изасланика Јована V Палеолога. Цар је тражио да му зет врати град Енос који је Гатилузијима уступљен за време владавине Андроника IV. Ипак, град је остао под влашћу Франческа Гатилузија будући да су се у њему производила морска со, а трговина сољу је Гатилузијима доносила знатне приходе[18]. Најпосле, острво Лезбос је 6. августа 1384. погодио тежак земљотрес у коме су погинули Франческо I и његова два сина Андронико и Доменико.
Каријера и успон Франческа Гатилузија имали су доста сличних црта са успехом других италијанских племићких породица које су се појавиле користећи слабљење власти византијског цара као што су биле породице Токо, која је овладала Јонским острвима и приморјем Епира, или почетком 14. века породица Орсини у Епиру. Ипак, Франческо Гатилузио је свој успон дуговао првенствено успешној помоћи коју је пружио Јовану Палеологу против његовог таста Кантакузина 1354. године. Затим је Гатилузио био неизбежни пратилац на царевој унионистичкој мисији у Италију и помагач крсташког похода који је покренуо савојски гроф Амадео VI. Најзад, једино се у случају спора око Тенедоса може сматрати да Франческо Гатилузио није био до краја одан Јовану V већ да се у компликованим играма око византијског престола прихватио подршке Андронику IV.
После смрти Франческа I, власт на Лезбосом и осталим поседима у северном Егеју прешла је на његовог преосталог сина Франческа II. Вреди споменути да је Франческо II своју ћерку Ирину доцније удао за Јована VII, сина Андроника IV, а другу ћерку, Јелену, за српског кнеза Стефана Лазаревића. Управо преко ове везе са Гатилутијима Стефан је постао сродник Палеолога и захваљујући томе је, између осталог, добио високу византијску титулу деспота.
Напомене
Библиографија
Литература
- D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453, London 1993. (друго издање).
- Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1998.
- The Oxford Dictionary of Byzantium, vol. II, стр. 824.
- Р. Радић, Време Јована V Палеолога (1332-1391), Београд 1993.
