Номоканон или Законоправило је у источно-православним црквама правни зборник који обухвата црквене законе и грађанске законе који се односе на црквено-правну проблематику.

Садржина

Основни општеприхваћени елементи Номоканона су:

• Правила светих апостола
• Правила васељенских сабора (Првог никејског, Првог цариградског, Првог ефеског, Халкидонског, Tрулског и Другог никејског)
• Правила помесних сабора (Анкирског (314), Неокесаријског (после 315), Гангрског (око 340), Антиохијског (341), Леодикејског (343), Сардикејског (344), Цариградског (394), Картагинског (419), Цариградског (861), Цариградског (879) )
• Правила светих отаца (Дионисија Aлександријског, Григорија Неокесарисјког, Петра Александрјиског, Атанасија Великог, Василија Великог, Тимотеја Александријског, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског, Григорија Ниског, Теофила Александријског, Кирила Александријског, Генадија Цариградског и Тарасија Цариградског).

Номоканон који обухвата све ове елементе је такозвани Номоканон у 14 наслова који је коначно уобличен 883. године. За Васељенску цркву је постао општеважећи на Сабору сједињења одржаном 920. године коме су присуствовала сва четворица патријарха источних цркава.

Историјат

Први помен канонског зборника датира из 451. године у вези са одлукама Халкидонског сабора. Састављање најстаријег каноничног зборника приписује се Стефану Ефеском. У овај зборник укључени су скраћени текстови свих правила (Синопсис). Цар Јован II Комнин је у првој половини 12. века наложио Алексију Aристину, номофилаксу Свете Софије, да напише кратка тумачења за правила Синопсиса. Синопсису је сличан збoрник који се приписује Симеону Логотету и који је састављен у време цара Нићифора Фоке. Постоје две редакције овог зборника: у прву су укљученa правила светих апостола, првих пет васељенских сабора (укључујући и Трулски), правила првих седам помесних сабора и правила Василија Великог; друга редакција обухвата поред елемента који су укључени у прву и правила десет светих отаца (осим Григорија Богослова, Амфилохија и Тарасија).

Постоје два типа канонских зборника. У првој групи материјал је организован или хронолошки или према ауторитету аутора. Другу групу чине они код којих се материја излаже систематски у односу на правну проблематику на коју се односи. Састављање канонског зборника другог типа приписује се цариградском патријарху Јовану III Схоластику, а познат је као Законик у педесет наслова. Патријарх Јован је поред овог зборника саставио и Зборник од 87 глава у који су укључени делови 12 новела цара Јустинијана I које се уско односе на црквено-правну проблематику. Нешто касније састављена је и проширена редакција која садржи 93 поглавља. Убрзо након Јовановог појавио се још један правни зборник око 580. године сличног садржаја. Крајем 6. века цариградски патријарх Јован IV Испосник саставио је збирку грађанских закона који се односе на цркву. Овај зборник познат је под називом Collectio tripartita. Садржи делове преузете из Јустинијановог законодавства.

Патријарху Фотију приписивано је састављање једног канонског зборника али је установљено да је овај зборник постојао и пре њега а да је у његово време само допуњен правилима насталим до краја 7. века. Ауторство је Фотију први приписао Теодор Валсамон крајем 12. века. Такозвани Фотијев номоканон познат и под називом Номоканон у 14 наслова садржи правила светих апостола, Десетог сабора, Картагинског сабора и правила светих отаца. Грађа је распоређена у 14 делова а Фотије је за овај зборник написао предговор. Никодим Милаш сматра да је овакав састав првобитнo настао у време патријарха Сергија (610—638).

Уколико су у зборнику номоканонског типа изложена само правила без тумачења он се назива синтагма.

Методије је приликом припреме мисионарског рада међу Словенима превео и један зборник црквено-правног карактера о чему се говори у 15. глави његовог опширног житија. Пошто рукопис овог зборника није сачуван није могуће утврдити о којем типу канонског зборника је реч (претпоставља се да су у питању или Синагога или Синтагма). Филолошким методама је покушавано да се у канијим зборницима пронађу елементи овог раног Методијевог зборника. Старо словенско црквено право познаје преводе оба зборника. Превод Синагоге сачуван је у два преписа Устјушком (13—14. век; рукопис РНД Румјанцев 230) и Јоасафовском препису (почетком 16. века) који се чува у Московској духовној академији. Препис синтагме сачуван је у рукопису број 227 Синодалне збирке Државног историјског музеја у Москви с почетка 12. века. Рукопис је познат под називом Јефремовска крмчија. А. С. Павлов, руски научник, утврдио је да је извор за Методијев превод била Синагога Јована Схоластика, мада је приметан слободан однос према извору.

Руски назив за номоканон била је крмчија, према поређењу цркве са великом лађом коју крманош по одређеним законима води ка циљу (претпоставља се да је овакву терминологију први употребио Јован Златоусти који је епископе назвао крманошима који укрућују буру заблуда). Овај термин у српској средини касно је преузет, са продором руских штампаних богослужбених књига у српску цркву (средина 17. века).

Фотијева Синтагма је у време Првог бугарског царства постала главни правни приручник у време цара Симеона највероватније после 920. године.

У српској средини Номоканон је први пут преведен захваљујући старањем светога Саве и то под именом Законоправило. Савин зборник састављен је на основу више византијских правних зборника. Претпоставља се да је компилатор (вероватно лично свети Сава сам или са тимом сарадника) слободно бирао номоканонску грађу. Синоптички канони Стефана Ефеског и Аристонова тумачења мењају се понекад пуним текстом канона или Зонариним коментарима. Компилатор поједине грчке параграфе проширује сопственим коментарима или их скраћује. Историјат настанка Савиног номоканона није у потпуности разјашњен, а главну тачку спорења представља питање утицаја ранијих руских и уопште словенских редакција на Савин номоканон. Протограф српске Савине верзије није сачуван, а најранији сачувани препис потиче из 1262. године (Иловички препис).

Номоканунац

Номоканунац је посебна врста зборника црквених правила која садржи прописе о покајној дисциплини. Други назив за овакве зборнике у православљу је епитимијни номоканон док су у западном хришћанству познати као пенинтецијали. Првобитни зборник овог типа саставио је цариградски патријарх Јован IV Испосник (582—595) у 6. веку. Касније је зборник прошириван. Садржи различите исповедничке формуле или упитнике па као такав помаже разумевање културних прилика у појединм хришћанским областима.

Поједини историчари претпостављају да је свети Сава у оквиру свог законодавног рада допринео формирању коначног облика Номоканунца у српској средини.

Библиографија

• Никодим Милаш, Православно црквено право, Београд 1926.