Псеудо-Фредегарова хроника је средњовековно историографско дело непознатих аутора. Има форму светске хронике и обухвата период од стварања света и завршава се око средине 7. века (642. године). Значај хронике као историјског извора састоји се у томе што попуњава празнину у историографији између дела Гргура Турског и историографије Каролиншке ренесансе.

Када је хроника пронађена у 16. веку, помислило се да је у питању дело аустразијског свештеника Фредегара. Историчари 19. века су ипак дошли до закључка да дело није написао Фредегар већ неки анонимни аутори. На основу анализе језика и стила претпоставља се да су хронику писала три аутора. Двојица од њих готово сигурно су били Бургунђани, а један је био из околине Меца у Aустразији. Текст је подељен у четири књиге. Први аутор је написао увод и преглед светске историје на основу дела Јевсевија, Јеронима и Хидација. Други аутор је направио изводе из дела Гргура Турског, а трећи је углавном довршио дело. Четврта књига је као историјски извор најзначајнија јер обухвата перидо од 594. до 642. године.

У делу се поред података за франачку историју налазе и подаци за историје Лангобарда, Визигота и Словена, а међу њима и Срба.

Хроника је имала тројицу настављача. Први је анонимни Аустразијац који ју је продужио до 732. године. По наређењу кнеза Хилдебранда продужена је до 752. године а Нибелунг, Хилдебрандов син, наредио је да се текст продужи све до 768. године. Захваљујући овим наставцима хроника је добила у потпуности прокаролиншки карактер.

Литература

• Милош Антоновић, Наративни извори за историју Европе. Средњи век, Београд, 2007.