Неколико необичних и крајње чудних догађаја наговестили су сјајну будућност сина сиромашног јерменског сељака, досељеника у Тракију, која је у 9. веку припадала теми Македонија. Међутим, како пословица каже, Бог помаже оном ко себи помаже, Василије је умео да искористи неколико прилика које су му се указале у животу како би се претворио у оснивача једне од византијских владарских породица, Македонске династије.
 |
| Новчић Василија I Македонца, искован у Константинопољу (868—879). На аверсу, приказан је Христ Пантократор на престолу, а на реверсу су приказани цар Василије и његов син Константин, како држе патријаршијски крст имеђу себе. |
| Извођач: Драган Николић. >>> |
Василије се родио, по свој прилици, 25. маја 836. године у једном трачком селу у сиромашној сељачкој породици. Отац и мајка су му били скромни јерменски досељеници који су хлеб свакидашњи зарађивали неуморно радећи на земљи. На први поглед, дечака који им се родио, чекао је исти тежак живот земљорадника, међутим, предање је забележило низ предсказања Василијеве успешне каријере.
Још пре Василијевог рођења, Василијева мајка је сањала како из њене утробе излази златно дрво препуно златних плодова, које је порасло толико велико да је бацало сенку на скромну кућу Василијевих родитеља. Опет, другом приликом, Василијеву мајку је према предању у сну посетио пророк Илија који је њеном сину предсказао сјајну будућност.
Једног дана, док су Василијеви родитељи радили у пољу, наједном се појави орао и који је прво кружио, а онда и слетео крај детета које је мирно спавало у хладовини. Василијева мајка се силно уплашила, те је потрчала да отера застрашујућу птичурину од свог чеда, међутим одмах је схватила да се ради о божјем знаку: птица је нежно заклонила дете својим великим крилима.
Кад је Василијев отац умро, младић је кренуо из свог села у Тракији "трбухом за крухом". Упутио се у Цариград, престоницу царства. Са собом је имао само штап и један завежљај, а на себи је имао више него скромну одећу. Кад је стигао, задивљено је разгледао простране улице и велелепна цариградска здања, све док није пала ноћ, када је, преморен од пута и препун утисака, легао на трем манастира светог Диомеда и чврсто заспао.
Игуману тог манастира је те ноћи у сан дошао непознати глас и рекао му да устане и да отвори врата цару, што је овај и урадио. Бунован устаде и крену право ка улазним вратима манастира, отвори их, али не виде никог. Вратио се у кревет, међутим, глас се опет јавио и опет му рекао да оде да пусти у манастир цара. Игуман је опет послушао и устао, али кад је отворио врата манастира, само је видео просјака на трему како спава дубоким сном праведника. Збуњени игуман затвори врата, и врати се у кревет, али само што је заспао, по трећи пут му се јави глас и нареди му:
Изађи и уведи онога што спава на степеништу, он је цар!
Испрепадани и збуњени игуман одмах скочи и журно оде по трећи пут до улазних врата манастира, отвори их и пробуди Василија, те га уведе у манастир и даде му да вечера, а ујутро му је даоо да се окупа и обдарио га новим и чистим оделом.
Игуманов брат, који је био лекар, препоручио је Василија једном свом пацијенту, рођаку цара Михаила III, који се звао Теофил. Теофил је био слабашан и низак, па је ваљда због тога волео да буде окружен великим и снажним слугама, као што је био Василије. Теофилица, како су га звали због ниског раста, кад је видео Василија, много се обрадовао и радо га примио у своју службу као коњушара.
Једном приликом, на двору је био организован свечани ручак ком је присуствовао и Теофилица са својим великим слугама. Након ручка, као што је био обичај, организовао се меч у рвању. Бугарски посланици, који су тад били у пролазу кроз Цариград и присуствовали су ручку, хтедоше да се размећу, те устврдише да њихов рвач има да победи било ког византијског атлету. Такмичење је почело, и бугарски атлета збиља савлада све византијске противнике. Византинци се снуждише, јер није било лако поднети пораз, међутим, Теофилица онда самоуверено устврди да његов слуга Трачанин може победити Бугарина без по муке. Борилиште се изнова припреми, те се Василије ухвати у коштац са непобедивим Бугарином који се врло брзо нађе на поду. Одушевљени Византинци су громко поздрављали коњушара који им је спасао част, и чије је име било добро запамћено од тог момента у високим дворским круговима.
Василије је тако врло брзо прешао у службу самог цара, пошто је укротио коња који је цар био купио. Михаило III, одушевљен, одвео је свог новог слугу да га покаже својој мајци, царици Теодори. Међутим, мајка као мајка, Теодора предосети да стасити странац представља опасност по њеног сина, те то и рече цару, међутим, цар је није и задржао је Василија у служби.
Василије је провео десетак година у Михаиловој служби , и успео је да од коњушара, дође на место начелника царске ложнице, а потом врло брзо је добио и круну цара-савладара. Међутим, Василије није хтео ништа да препусти случају, те је једне ноћи организовао заверу против Михајла и након дворске гозбе у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, пијани цар је био убијен у својој спаваћој соби. Са Михајловом смрћу нестала је и Аморијска династија и сменила ју је нова, Македонска, чији је оснивач био неустрашиви и дрски Василије, скромно сељаче из Тракије.
Литература
Радивој Радић, Византија. Пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2006. стр. 103—110.
