Појава и ширење ватреног оружја по бојиштима Европе у позном средњем веку водиле су ка једној од фундаменталних промена у историји ратовања. Топови и лично ватрено оружје — претече пушака и пиштоља — споро су истискивали традиционално наоружање али су тамо где су се појављивали у већем броју доносили значајну премоћ страни која их је користила. Ипак, и поред тога што су се релативно споро пробијала, ова борбена средства била су предмет осуде многих ренесансних учењака и уметника…
 |
| Опсада Орлеана 1429. године, минијатура. Марсијал Д'Оверњ је у делу Vigilles de Charles VII à neuf psaumes et neuf leçons израдио серију минијатура које приказују различита дешавања из Стогодишњег рата. |
| Извођач: Милица Бараћ. >>> |
На бојном пољу на западу Европе топови су се појавили у бици код Кресија 1346. године. Како наводи историчар Жан Делимо, ова прва оружја била су једноставна и веома опасна, како за непријатеља тако и за оне који су њима руковали. Слични топови израђивани су и после готово стотину година. Иако је у ово доба у Европи већ постојао знатан број високих пећи, топови су се ретко израђивали од ливеног гвожђа јер су лако прскали. Нови материјал за израду топова био је бакар који се користио од половине 15. века. Приликом опсаде Цариграда 1453. године, топови изливени од бакра имали су изузетан значај за пад овог града. Угарски инжењер Урбан је за Мехмеда Другог израдио чудовишно велики топ, а током опсаде је коришћено и више мањих оружја. Ипак, баратање овим оружјем било је врло тешко. Њих је вукло по тридесет пари волова, а стотине људи су морали да поправљају пут током њиховог преношења између Једрена и цариградских зидина. Након сваког пуцња циљање је морало бити поправљано и подешавано.
Друга половина 15. и почетак 16. века представљају значајно доба у развоју артиљерије. Топови Карла Смелог коришћени у Морау 1476. године већ су били постављени на постоље. Артиљерија је постала убојитија када је барут почео да се гранулира око 1480. године. Употреба гранулираног барута уместо ранијих нехомогених смеша, омогућила је прецизније подешавање снаге паљбе. Прва ватрена оружја избацивала су камена зрна. Браћа Биро који су усавршавали артиљерију Карла VII, увели су у француској војсци употребу металне кугле. Усавршавање ливења гвожђа водило је томе да се овај материјал поново масовно употребљава за израду топова негде од половине 16. века. Ово побољшање настало је вероватно у Енглеској, а ливени топови израђени у овој земљи одиграли су велику улогу током Тридесетогодишњег рата, нарочито у арсеналу хабзбуршких непријатеља, Холанђана.
Топови су значајне измене увели и у поморским биткама. Они су се на бродовима користили још раније него на копну, у Арнемујдену 1338. и у Леклизу 1340. године. Први топови коришћени на бродовима нису циљали непријатељски брод већ морнаре распоређене на палуби. Тежи, бронзани топови потом су постављани тако да дејствују по трупу непријатељског брода. Од средине 16. века поједини бродови су могли бити наоружани са чак двадесет топова.
И лично наоружање је доживело велике промене с појавом барута. Ручни топови вероватно су употребљавани још 1364. код Перуђе и 1381. у Аугзбургу. Ручно ватрено оружје приказано је у Белифортису Конрада Кјесера (1366. — после 1405), зборнику састављеном између 1390. и 1405. године. Ово оружје било је врло незграпно и тешко за употребу. До почетка 16. века оно је доживело значајна побољшања. Током Тридесетогодишњег рата пешадија је користила лакшу и краћу мускету са фитиљем.
Развој коњичког ватреног оружја ишао је другим правцем. Године 1544. на бојном пољу се први пут појавила кубура, оружје немачког порекла. Она је често била коришћена приликом вршења политичких убистава. Коњаници су неретко носили по више кубура.
Иако релативно малобројно и са бројним техничким недостацима, ватрено оружје имало је велику улогу у доба ране модерне. Бројчано инфериорнији, Шпанци су сејали страх међу Астецима и Инкама. Фрацуска лака артиљерија била је значајан фактор у победама Луја XII и Франсое I у Италији, док су шпанске острагуше донеле одлучујућу победу Карлу V у бици код Павије 1525. године.
Употреба ватреног оружја изазивала је приличну нелагоду код многих ренесансних људи. Често су сматрали да оно са собом носи већи ризик да се почини грех негохладно оружје, које су сматрали мање смртоносним, али и часнијим начином борбе. Поједине војсковође вршиле су сурове одмазде према заробљеним тобџијама и војницима наоружаним мускетама — наређивали би да им се одсецају руке.
Ова осуда је оставила трага и у хуманистичкој књижевности. Франческо Гвичардини сматра да су топови више паклене, него људске справе. Полидоро Вергилио у спису De inventoribus rerum из 1499. пише: Од свега што је смишљено за уништавање човека, топови су најђаволскија ствар. Стари начин ратовања оличен у витезовима бранио је и Ариосто. О топу је писао с гађењем:
Како си ти, злочиначки и одвратни изуме,
Нашао места у људском срцу?
Уништио си војничку славу.
Због тебе је војнички занат изгубио своју част.
Ти си уништио врлину и храброст.
И велики енглески драматург Вилијам Шекспир изразио је своје жаљење због употребе ватреног оружја у Хенрију Четвртом:
…И да је велика штета — како јесте —
Што је нитковска шалитра ископана
Из утробе те земље покварене,
Што много доброг, храброг човека
Убија подло…1
Ипак, без обзира на ове критике, ватрено оружје је временом постало један од кључних чинилаца у европској и светској историји ратовања. Такође, омасовљавање употребе ватреног оружја потпуно је променило тактичке концепције европских војски. Ватрена моћ постала је још један параметар коме су војсковође морале да посвете значајну пажњу.
Литература
Литература
Жан Делимо, Цивилизација ренесансе, Нови Сад — Сремски Карловци 2007.
