Јованка Калић (15. септембар 1933, Београд) је српски историчар и академик.
Школовање и академска каријера
Јованка Калић је почела да се бави истраживачким радом и пре дипломирања на Филозофском факултету у Београду (1956). Између 1958. и 1961. године, радила је као асистент на Историјском институту у Београду, а 1961. добила је место асистента на катедри за општу историју средњег века на Филозофском факултету у Београду. Докторску дисертацију Београд у средњем веку одбранила је 1964. године. Као вандредни професор на катедри за општу историју почиње да ради 1970, а 1976. добила је посао редовног професора. Шеф катедре за општу историју постала је након смрти Ивана Божића. У Међународном комитету за историјске науке Европске заједнице науке у Стразбуру додељен јој је византолошки пројекат—део за Југославију. Учествовала је на бројним научним скуповима и држала је предавања на многим универзиетима у Европи (Беч, Грац, Минстер, Аугзбург, Лече, Варшава) и САД (Санта Барбара, Лос Анђелес, Станфорд). За дописног члана САНУ изабрана је 1994. године. Октобарска награда додељена јој је 1967. и 1974. а награда Фонда Радован Самарџић 1995. за књигу Срби у позном средњем веку.
Научни рад
Области истраживања Јованке Калић су вишеструка. Прва веома важна област је средњи век с нарочитим акцентом на београдској средњовековној историји. Објавила је више радова на тему средњовековног Београда у којима осветљава средњовековну топографију Београда, историју Земуна, улогу у трговини, ратове око Београда, београдску бановину итд.
Другу значајну област њених истраживање чини рана српска средњовековна историја и период владавине Стефана Немање. Написала је више значајних радова у којима коментарише списе Никите Хонијата и Јована Кинама и истраживање Раса где комбинује историјске, археолошке и географске методе изучавања. У оквирима њених истраживања српксе историје раног средњег века издваја се више радова о истакнутим личностима из династије Вукановића (Урош II Примислав, палатин и жупан Белош), радови о црквеним приликама на територији Србије у 12. веку као и рапсраве о сложеним политичким околностима које су обликовале српску историју 11. и 12. века односно преплитање византијских и угарских утицаја. У неколико радова се бавила владавином Стефана Немање и његовим местом у историографији. Изучавајући сложена питања у вези са средњовековним Расом као алтернативу убикацији средњовековног Раса на локалитету Градина-Трговиште предложила је локалитет Градина-Постење.
Трећа област Калићкиних интересовања је српска деспотовина. Овом темом се бави њених неколико научних радова као и поглавље о деспоту Стефану Лазаревићу у другој књизи Историје српског народа (1982) и књига Срби у позном средњем веку (1994) као и већи број мањих прилога (о палати српских деспота у Будиму, односима Стефана Лазаревића према Византији и др.). У својим научним радовима се бавила везама средњовековне српске државе са Европом, односима Стефана Немање и немачког цара Фридриха Барбаросе, контактима Срба са Француском у средњем веку као и црквеним саборима у Ферари и Фиренци. Библиографија њених радова објављена је у Годишњаку САНУ 101 из 1994. године. Изабране студије Јованке Калић о историји средњовековне Србије објављене су у књизи Европа и Срби. Средњи век (Београд, 2006). Према речима Јованке Калић, критеријум по коме су сакупљене студије у овој књизи је јединствено схватање историје и потреба да се српска средњовековна историја сагледа у својим европским оквирима.
Литература
- Годишњак САНУ 101, 1994.
- Јованка Калић у Енциклопедија српске историографије, Београд 1997.
- Јованка Калић, Европа и Срби, Нови погледи, Зборник Матице српске за друштвене науке 122 (2007), 7—9.
