Видаковић и рани српски роман је књижевноисторијска књига, дело српског историчара књижевности Јована Деретића, коју је објавила Матица српска у Новом Саду 1980. године. Књига са позиција структуралистичке теорије књижевности бави комплексом проблема око структуре, генезе и утицаја раног српског романа који је свој врхунац имао у опусу Милована Видаковића. Књига је издата поводом двеста година од рођења Милована Видаковића.
Као и поједине друге књиге Јована Деретића и ова је настала од, у извесној мери измењених, есеја који су ранији објављивани у различитим периодичним публикацијама. Први део књиге је студија Роман Милована Видаковића објављена у књижевноисторијском часопису Књижевна историја (свеска 17, 1972) уз изостављање закључног дела ове студије. У други део књиге укључена је у виду екскурса расправа О првом српском романописцу Атанасију Стојковићу која је такође раније објављена у часопису Књижевна историја (свеска 8, 1970) под насловом На почецима српског романа—Атанасије Стојковић. Остатак другог поглавља написан је на основу модификованих, раније објављених студија: завршног одељка студије Роман Милована Видаковића (Однос према домаћој традицији), реферата О генези раног српског романа са међународног славистичког састанка у Вукове дане у септембру 1977. године (објављен у зборнику са истог скупа 1979. године) и кратког есеја Рани српски роман објављеног у дневним новинама Политика за 24. септембар 1977. године. Деретић је укључио и резултате до којих је дошао пишући своју студију о историји српског романа а која је парцијално објављивана под насловом Српски роман у часопису Књижевна историја од 1974. до 1978. године. Према речима самог аутора књига је требало да представља наставак његовог изучавања дела Доситеја Обрадовића оличеног у монографији Поетика Доситеја Обрадовића (1974).
Књига је подељена на два дела: први део насловљен је као Роман Милована Видаковића. Основна структура и Деретић овде настоји да испита основне структуре Видаковићевог романа док у другом делу књиге Настанак и развој српског романа испитује однос Видаковићевог романа према страним и домаћим узорима, пре свега у односу на дела Доситеја Обрадовића и Атанасија Стојковића. Испитујући основне елементе структуре Видаковићевог романа Деретић је указао на Видкаовићеву експлицитну поетику која наглашава значај морала у односу на романескну повест као и сктурктуре уз помоћ којих је Видаковић настојао да овај програм, често не нарочито успешно, спроведе кроз своје књижевно стваралаштво. Испитивање типолошких и структуралних особбина Видаковићевог дела омогућило је Деретићу да успостави генетичке везе између Видаковићевог романа и његових претходника (Доситеја Обрадовића и Атанасија Стојковића) као и да покаже како је текао Видаковићев утицај у српској књижевности. Деретић је као окосницу развоја раног српског романа установио вертикалу Стојковић-Видаковић-Стерија. Наиме, Стојковића је означио као првог српског романописца и зачетника раног српског романа, Видаковића као његовог најизразитијег и најзначајнијег представника а Стерију као писца који је својим делом Роман без романа учинио рани српски роман поетски немогућим, иако се са њим он није и хронолошки завршио. У историографији о српској књижевности ово дело је значајно јер је њиме дат значајан допринос изучавању првог значајног српског романописца Милована Видаковића, затим јер је Деретић ту увео термин рани српски роман који је додуше напустио већ у својој наредној монографији која се бавила историјом српског романа и на крају јер је критички испитано и оцењено књижевно дело Атанасија Стојковића.
Ненад Николић је књигу Видаковић и рани српски роман, поред позитивистичке монографије Павла Поповића о Миловану Видаковићу оценио као најзначајније допринос изучавању књижевног дела Милована Видаковића.
Литература
- Ј. Деретић, Видаковић и рани српски роман, Нови Сад 1980.
