Милован Видаковић

Портрет Милована Видаковића израђен у бакрорезу.

Лични подаци

Датум рођења	1780.
Место рођења	Неменикуће
Датум смрти	28. октобар 1841.
Место смрти	Пешта
Националност	Српска
Занимање	Писац, професор, приватни учитељ и ментор

Стваралаштво

Књижевни правац	Сентиментализам, предромантизам
Период стварања	прва половина 19. века
Жанр	Роман, религиозни спев, драма, аутобиографија
Под утицајем	Доситеј Обрадовић, Атанасије Стојковић, Јован Рајић, Павле Соларић, немачки сентименталистички роман, српска народна књижевност
Утицао на	Јован Стерија Поповић, Тимотеј Илић, Јован Чокрљан, Јевстатије Михаиловић, Атанасије Николић, Нестор Исаковић, Јаков Игњатовић, Владан Ђорђевић, Чедомиљ Мијатовић

Дела

Усамљени јуноша (1810) Велимир и Босиљка (1811) Љубомир у Јелисијуму (1814, 1817, 1823) Касија царица (1827) Силоан и Милена (1829) Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице (1833) Селим и Мерима (1839)

Милован Видаковић (рођен 1780. године у селу Неменикуће код Космаја, умро 28. октобра 1841. у Пешти, Хабзбуршка монархија) је био српски књижевник који се сматра утемељивачем романа у модерној српској књижевности.

Рођен у селу Неменикуће, подно Космаја, Видаковић је први књижевник нове српске књижевности који је потекао из области данашње централне Србије. Још у детињству пребегао је у Угарску, где се првобитно настанио у Иригу и где је отпочело његово школовање, које је потом наставио у Новом Саду, Сегедину и Кежмарку. У Кежмарку се спријатељио са Димитријем Давидовићем који га је сматрао за свог ментора. Убрзо је почео да ради и као приватни учитељ и ментор а још током школовања се бавио и књижевним радом. Једно време је био професор Новосадске гимназије али је отпуштен из службе 1824. године и од тада до своје смрти 1841. године живео је углавном у оскудици, од давања часова и књижевног рада.

Видаковић је био један од најплоднијих и најпопуларнијих српских књижевника прве половине 19. века. Објавио је седам романа: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Јелисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице и Селим и Мерима али и већи број дела других родова од којих се као књижевно највредније истиче његова Аутобиографија у којој је описао почетак свог живота и која је објављена тек 1871. године. Видаковићеви романи били су резултат сложене генезе, која је своје изворе имала у грчком љубавном роману и барокном витешком роману али су присутни утицаји и педагошког и сентименталистичког романа. Домаћи узори који су одредили Видаковићево стваралаштво била су дела Доситеја Обрадовића и Атанасија Стојковића. Видаковићеви романи у својој основи имају приповест о растављеним љубавницима или сродницима који пролазе кроз различите авантуре како би, као логичан завршетак романа, уследила сцена сусрета или препознавања. Ипак ову фабуларну основу Видаковић је кроз различите романе модификовао и надграђивао стварајући многе особености раног српског романа. Током свог књижевног рада Видаковић је био оспораван и хваљен, а његови романи истовремено служили као узор књижевницима и били жестоко оспоравани. Његова полемика са Вуком Стефановићем Караџићем око Вукове рецензије Видаковићевог роман Љубомир у Јелисијуму је означила почетак српске књижевне критике а привлачила је пажњу како ондашњих књижевника тако и потоњих изучавалаца.

Видаковићеви романи утицали су на више књижевника али је његово дело због конфузног стила и подражавања застарелих страних узора било означено као превазиђено још од стране савременика. Дело Јована Стерије Поповића Роман без романа (1838) представљало је пародију Видаковићевог романа и поетски га је обесмислило. Без обзира на малу књижевну вредност Видаковићево дело се сматра значајним за развој српског романа а потоњи историчари књижевности су истицали да чак и ако је превазиђен као књижевник Видаковић остаје значајан као појава у историји српске књижевности.

Биографија

Порекло и рани живот

Панорама Космаја, родног краја Милована Видаковића.

За реконструкцију раног живота Милована Видаковића од превасходног је значаја његова Аутобиографија¹. Милован Видаковић рођен је вероватно маја 1780. године² у селу Неменикуће подно Космаја. Породица Милована Видаковића дуго је била настањена у Неменикућама, а његов чукундеда Драгутин доселио се у ово место вероватно још крајем 17. или почетком 18. века.[1] Милованов отац звао се Стеван и био је један од имућнијих домаћина у селу, а мајка Станка је умрла још у Миловановом раном детињству. Имао је петоро браће и сестара: Давида, Босанку, Дамјана, Радосава и Теодору од којих су Дамјан и Теодора умрли као деца. О деци се осим родбине старала и старица Сара које се Милован Видаковић са поштовањем сећао и након више деценија. Oсим приповести које су му причали отац и нарочито стриц Апостол, који је изгледа био нешто образованији у својој средини, Милован Видаковић до своје девете годије није добио никакво образовање због тешког породичног стања и политичких превирања у овој пограничној области Османског царства осетљивој на сукобе са суседном Хабзбуршком монархијом. Приповести стрица Апостола, Видаковић се присећао и касније, током свог књижевног стваралаштва.[2]

Године 1788. избио је рат између Османског царства и Хабзбуршке монархије. Већ на вест да се велика аустријска војска окупила у Срему са намером да нападне Београд и да се пребаци у северну Србију, почели су да се формирају збегови. Још у јесен 1787. Неменикућани су отишли у збег на Космај где су у тешким условима живели све до лета 1788. године. Тада су отишли до Забрежја на Сави, код Обреновца, одакле су преко моста прешли у Хабзбуршку монархију.[3] Наредне године Милованов отац се вратио у Неменикуће, а Милован је остао у Срему, код свог стрица Момира Видаковића у Иригу, где је отпочело и његово школовање.³. Није познато колико је Милован Видаковић остао у Иригу, можда чак и до 1799. године када се спомиње у Сегедину.

Школовање

Гимназија у Кежмарку, у данашњој Словачкој.

У време када је Милован Видаковић прешао у Срем, Ириг је био велика варош са три православне цркве и школом чија зграда потиче из 1730. године.[4] Ту се налазила и такозвана Слепачка академија, наводно школа где се учило гусларење, чији карактер и домашај нису у потпуности разјашњени. У посмртном слову одржаном Видаковићу историчар Александар Стојачковић износи да је с не малим успехом изучио серпске школе, вероватно већ првих година по доласку у Ириг. У Иригу је Видаковић вероватно боравио и 1795. године, када је место захватила куга која је однела велики број жртава. Након првог периода школовања Видаковић је почео да помаже стрицу у различитим пословима, али су га због његових интересовања упутили на даље школовање.

Године 1799. Видаковић је постао ученик гимназије у Сегедину. Ту га је материјално помогао Аксентије Андрејевић, грађанин Сегедина и земљопоседник, који је био познат као љубитељ књига и забележен је као претплатник на више српских књига почетком 19. века. Извесна средства Видаковић је могао да стекне и давањем часова млађим ученицима. У Сегедину је Видаковић слушао прву класу гимназије, није познато где је слушао другу класу, а трећу је слушао у Новом Саду 1801/02. године, чиме је завршио трогодишњи курс граматике. Једну годину је боравио у Темишвару, а затим опет у Новом Саду. Године 1805. објавио је своју прву књигу, Историју о прекрасном Јосифу. Под утицајем дела и идеја Доситеја Обрадовића, у српској култури с почетка 19. века порасла је свест о значају просвете, књижевности и издаваштва, те се и Видаковић под утицајем оваквих струјања одлучио на први списатељски подухват.[5] Књига је била посвећена издавачу Дамјану Стефановићу Каулицију, који је такође био и добротвор сиромашних српских ђака и књижевних посленика.[6] У предговору Видаковић је напоменуо да је ово његово прво дело (перви плод мога труда) и да намерава да се посвети писању (јербо то ми је конац и намјереније).[5]

Након гимназије у Новом Саду, Видаковић је 1805/06. похађао течај филозофије у Сегедину, месту где је слушао први разред гимназије. На студије филозофије и права отишао је у Кежмарк (данас у Словачкој) 1807. године. Ондашњи имућнији Срби обично су своје синове слали у Кежмарк како би усавршили немачки језик, јер је место тада било насељено углавном немачким становништвом. Кежмарк је био чувен и по протестантском лицеју који је похађао и Видаковић. На лицеју у Кежмарку предавали су и неки истакнути професори попут Адама Подконицког, који је био ректор, Данила Михалика, Јана Генержија, од којих су неки касније били претплатници на Видаковићеве романе. У Кежмарку се Видаковић спријатељио са Димитријем Давидовићем (1789—1838), потоњим српским новинарем и дипломатом, а њихово међусобно пријатељство ће и касније остати непомућено. За Давидовића у Кежмарку Видаковић је представљао ослонац и код њега је свакодневно долазио по савет и поуку (Ти си, Видаче, ментор мој, ја тебе радо слушам, твоја ме је искреност уверила да ми управо добро желиш.[7]). У Кежмарку Видаковић се сигурно издржавао и од давања часова. Други његов пријатељ из Кежмарка био је извесни Гавански, кога је Видаковић помињао у вези са једним Давидовићевим испадом. Наиме Давидовић није скинуо шешир током једне процесије што је учинио тек кад га је пандур-каплар ударио штапом по глави, а Гавански га је спасао тежег физичког кажњавања.

Крајем 1808. Видаковић је, према сопственим речима, одлучио да пређе у Србију.[8] Ипак, на пут је кренуо тек у јуну 1809. године, а на вест да му је отац умро и да је отпочела замашна турска офанзива на Србију одлучио је да се задржи у Пешти.[9] Ту је живео знатан број Срба, а сам град био је динамично трговачко место са угледним универзитетом.[10] Иако је главни део његовог школовања завршен слушањем прве године права, Видаковић је 1809. забележен у Кежмарку у списку претплатника Историје Синдипе философа као јестествених (природних) наука слушатељ. Видаковић је тада имао скоро тридесет година па није могао бити студент, али је свакако одржавао везе са универзитетом о чему сведочи и чињеница да су поједини професори били претплатници на његове књиге.

Путујући учитељ и писац

Димитрије Давидовић (1789—1838), блиски Видаковићев пријатељ кога је сматрао и за свог ментора. Њихово пријатељство је остало непомућено дуги низ година а Видаковић је после Давидовићеве смрти написао његову кратку биографију.

У Пешти је главно Видаковићево занимање постала брига о ученицима које су му поверавали њихови родитељи. Чим је чуо да се Видаковић настанио у Пешти, и Димитрије Давидовић му се убрзо придружио. Давидовић је у Пешти слушао другу годину филозофије (физику), а затим је отпочео студије медицине. Поред Давидовића, Видаковић је имао и других штићеника. У књизи Историја Синдипе филозофа (1810) забележене су две Видаковићеве песме, обе посвећене његовим ученицима.[11] У питању су извесни Павле М. и Атанасије, о којима није познато ништа више осим имена. Наредне, 1810. године, Видаковићеви ученици су били Димитрије Шевић, син угледног новосадског трговца Јована Шевића, и Никша Стојановић. Међу Србима који су тада живели у Будиму и Пешти било је и истакнутих личности као што су будимски епископ Дионисије Поповић, за кога Павле Поповић претпоставља да је могаo бити близак Видаковићу, затим Јоаким Вујић на чију је књигу Јестествословије Видаковић био претплаћен, Урош Несторовић, који је био врховни надзорник српских, грчких и румунских школа и кога је Видаковић високо ценио,⁴ и српско-мађарски песник Михаило Витковић. Крајем 1810. у Будиму је боравио и Атанасије Стојковић, српски писац и научник, о коме је Видаковић такође имао високо мишљење, а касније се Стојковић пријатељски заузимао за Видаковића па се претпоставља да су се и лично упознали.[12] У истом граду 1810. године боравио је и Вук Стефановић Караџић као и неколицина њему блиских личности (Јован Берић, Сава Мркаљ, Платон Атанацковић), али било какве појединости о њиховим евентуалним односима са Видаковићем нису познате.[13] Током свог боравка у Пешти Видаковић је објавио своје дело Усамљени јуноша (1810). Писање романа Видаковић је, како сам наводи, планирао одмах по доласку у Пешту.[13] Роман је био завршен током 1809. године, а Видаковић је исте године поједине одломке читао својим штићеницима. Књигу је издао до јуна 1810. године захваљујући помоћи његовог старог добротвора Аксентија Андрејевића.

Након две године проведене у Пешти, Видаковић се вратио у Кежмарк заједно са Димитријем Шевићем. У Пешту је опет отишао 1811/12. године и у том периоду објавио је два своја дела: Велимира и Босиљку (1811) и уџбеник латинског језика Љубав к младој муси серпској (1812). Писање Велимира и Босиљке отпочео је одмах по завршетку Усамљеног јуноше и чим је написао прве делове романа одмах је упутио позив на претплату. Први претплатник је био Јован Шевић који је дао 100 форинти за штампање и Видаковић, охрабрен замашним прилогом, завршио је роман вероватно већ до краја 1809. године. Позив на претплату није давао резултате готово две године, али је дело ипак објављено, захваљујући помоћи Јована Јанковића, новосадског штампара, и његовог брата Емануела Јанковића, крајем 1811. године са скромнијом опремом од Усамљеног јуноше. Књига Љубав ка младој муси серпској (1812) била је уџбеник латинског језика састављен од преведених посланица, а Видаковић га је издао уз помоћ Константина Каулиција, сина издавача Дамјана Каулиција. Крајем 1812. године Видаковић је поново отишао са својим ђацима у Пешту да презими. Ту је добио и нове ученике, Константина Перишића и Петра Стојановића, који су дошли на школовање у Пешту. Крајем 1812. Димитрије Давидовић је отишао из Пеште у Беч да настави студије медицине од којих је брзо одустао да би се посветио новинарском послу. На Ускрс 1812. забележен је још један несмотрен Давидовићев поступак — он је у православној цркви у Пешти одржао слово што је запањило присутне. Видаковић је забележио ову епизоду и себи приписао ауторство беседе коју је Давидовић изговорио, али иако су каснији истраживачи углавном оспорили ову тврдњу, Видаковићев приказ догађаја сматра се веродостојним. Током 1813. и 1814. Видаковић је поново боравио са својим ученицима у Кежмарку, Пешти, Новом Саду и Тителу. У то доба одигравао се и слом устаничке Србије, за који је Видаковић сазнао још у Тителу, а поближе се о току догађаја обавестио у Кежмарку. Потресен страдањима српског народа, Видаковић је написао песму у седмерцу која је касније била и објављена. За школску 1814—1815. годину нема никаквих података о Видаковићевом месту боравка, а 1815—1816. боравио је у Пожуну, где је било и једанаест српских ђака од којих су неки сигурно били његови штићеници. Као и ранијих година, Видаковић је по завршетку школске године одлазио натраг, најчешће у Нови Сад, а 1816. или 1817. боравио је и у Бечу. У предговору Силоана бележи да је боравећи у Бечу одлучио да посјети свог љубезног Давидовића који ту серпске новине издаваше.[14]⁵ Одласком из Беча период сталних путовања Милована Видкаовића се завршава јер је 1817. постао професор у новосадској гимназији.

Професор гимназије у Новом Саду

Стара зграда Гимназије у Новом Саду где је предавао и Видаковић. Фотографија из 19. века.

Тежња ка оснивању српске православне гимназије у Новом Саду јавила се почетком 19. века међу српским грађанством. На Савиндан 1810. године Сава Вуковић је у ту сврху приложио 10.000 форинти, а убрзо су почели да пристижу и други прилози па су оснивачка средства релативно брзо прикупљена, али је због административних тешкоћа гимназија основана тек почетком 1816. године. За професора првог разреда постављен је Мојсије Игњатовић, другог Димитрије Стефановић, а трећег (школске 1817/18) Георгије Магарашевић. У другој половини 1817. године умро је Димитрије Стефановић, а на његово место постављен је Милован Видаковић. У својим успоменама о Давидовићу, Видаковић бележи да сам није био спреман да се прихвати јавне службе али да није општеству могао одрећи.[15] Ипак вероватније је да се наставничког посла прихватио из финансијских разлога. Наиме, Хабзбуршка монархија је у два наврата— 1811. и 1817. године — проглашавала државни банкрот. Друго банкротство из 1817. године довело је до готово катастрофалне економске ситуације, што је несумњиво отежало и Видаковићев посао путујућег ментора и учитеља.

Рана историја новосадске гимназије јесте период наглог ширења и развоја. Од 1819. године међу наставничким кадром био је и Павле Јосиф Шафарик који је увео значајне новине. Видаковић је предавао нижим, граматичким класама, прво другом, а затим трећем разреду где је остао до краја службе. У првом периоду он се истицао више у општем раду гимназије него у настави.[16] За велику свечаност 26. октобра 1819. године написао је говор на српском језику⁶ који је привукао пажњу и ондашње штампе. Забележено је у више наврата да је Видаковић као професор био омиљен међу ученицима јер је често на часовима приповедао не држећи се строго лекције. Ђорђе Рајковић бележи:

У школи, више пута у по предмета, сав разред као из једног грла виче:narrare! а Видаку то није потребно два пута рећи већ удари у приповедање каквог романа[17].

Видаковић се такође бринуо о својим ђацима и ван гимназије, а сиромашније је и финансијски помагао. Међу његовим ученицима касније су се истицали Адам Драгосављевић, Вуков пријатељ и писац политичких списа, Стефан Стефановић, писац трагедије о цару Урошу и Лазо Зубан, преводилац Жила Блаза и Хаџи Бабе. Са управом гиманзије, а посебно са митрополитом Стефаном Стратимировићем, Видаковић је био у добрим односима. Са личностима блиским Вуку имао је променљиве односе — на пример, са Георгијем Магарашевићем је углавном имао коректне односе али је од 1819. године дошло до погоршања па се у Магарашевићевој преписци о Видаковићу говорило са подсмехом.[18] За разлику од свог ранијег живота испуњеног путовањима, Видаковић је овај период провео готово константно у Новом Саду, са изузетком два кратка путовања — 1817. био је у Карловцима у посети митрополиту Стратимировићу, а 1819. у Пешти да надгледа штампање треће књиге Љубомира у Јелисијуму.

Писање Љубомира у Јелисијуму и полемика са Вуком

За више детаља погледајте Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића

Насловна страна другог дела Љубомира у Јелисијуму, прво издање, Пешта 1814. године.

Почев од 1812. до 1823. године Видаковић је писао и издао три књиге свог најобимнијег дела Љубомир у Јелисијуму. Већ у јесен 1812. године, по доласку у Пешту, отпочео је писање романа, а убрзо је дао и позив на претплату са врло скромним одзивом. Разочаран, Видаковић више месеци уопште није писао, али су га на писање приволели његови штићеници којима је приповедао епизоде из започетог дела, да би крајем 1813. године завршио писање првог дела. Књига је издата у Будиму 1814. године захваљујући помоћи Павла Перишића, брата Видаковићевог ученика Константина. Заједно са првим делом Љубомира у Јелисијуму, Видаковић је штампао и спис Примјечаније о серпскому језику у ком се бавио питањем српског књижевног језика. У септембру 1815. године Вук Стефановић Караџић је у Новинама сербским објавио рецензију Видаковићеве књиге Усамљени јуноша у којој је углавном критиковао Видаковићев језик, док се књижевних питања једва дотицао, а кад их је помињао, углавном је писао похвално. Ипак, Видаковић је на критику жустро одговорио већ у октобру 1815. године где је, осим што је спорио све Вукове филолошке замерке, такође критиковао и Вукову граматику.[21] Видаковић је намеравао да се још позабави питањем књижевног језика, па је у вези с тим консултовао Јосифа Добровског, чешког филолога и једног од најистакнутијих ауторитета у области словенске филологије. Добровски је у начелу подржао Видаковићево решење да се као српски књижевни језик прихвати средњи слог између народног и славеносерпског језика,[20] што је овог охрабрило да настави полемику.

Писање друге чести Љубомира у Јелисијуму Видаковић је почео вероватно одмах после прве, а позив на претплату упутио је читаоцима 3. марта 1816. године. И за овај део одзив претплатника био је слаб, па је књига издата тек крајем јуна 1817. године захваљујући помоћи тителског трговца Тимотија Георгијевића, деде Видаковићевиг ученика Петра Стојановића. У оквиру предговора другог дела Љубомира у Јелисијуму Видаковић је објавио други одговор на Вукову рецензију, знатно оштрији од првог, где је дубље разрадио своју мисао како је народни језик исправљен према славеносербском најбоље решење за српски књижевни језик. Вукова језичка решења означио је као пагубну заразу литературе наше и навео је да би радије престао да пише него да пише према Вуковој граматици.[21]

Када је дошао до другог дела Љубомира у Јелисијуму, Вук је одлучио да одговори Видаковићу, али и он и Копитар су били поколебани писмом Јосифа Добровског које је у предговору Видаковић објавио.[22] Копитар и Вук су писали Добровском, али он није био спреман да у стане на њихову страну, иако није у целости прихватао ни Видаковићева решења. Друга рецензија србска излазила је у Новинама сербским од 14. јула до 21. августа 1817. године[23] и сматра се првом српском књижевном критиком. У овој критици Вук је оштро критиковао како Видаковићев језик тако и књижевне аспекте дела. Писана грубим тоном, некарактеристичним за дотадашње српске списатеље, Вукова критика је несумњиво изазвала знатну пажњу ондашње читалачке публике. Вук се такође критички освртао и на Видаковићеве објаве за претплату трећем делу Љубомира у Јелисијуму. Одмах после штампања другог дела Видаковић је отпочео писање трећег дела, и чак у три наврата је позивао претплатнике, готово без икаквог успеха па је и трећа чест штампана захваљујући помоћи добротвора, овај пут панчевачког трговца Ђорђа Варсана и његове супруге Персиде.[24] Књига је из штампе изашла тек у лето 1823. године и у њој је Видаковић штампао одговор на Вукову рецензију.

Штампан шест година након рецензије, Видаковићев одговор није имао знатнијег утицаја приликом формирања суда о њеном току али је полемика укупно узевши имала знатан утицај на ондашњу српску књижевност.

Приватни професор

Портрет Милована Видаковића, цртеж израђен на основу портрета у бакрорезу.

У лето или рану јесен 1824. године Видаковић је остао без службе у новосадској гимназији због афере чији карактер није у потпуности разјашњен.[25] Сматра се да је Видаковић био оптужен због недозвољене везе са једним својим учеником и да је због тога морао или да напусти службу или је из ње отпуштен.⁷ Оптпужба је била изнета пред патронат гимназије и у актима је забележено само да је једногласно решено да се Видаковић отпусти из службе.⁸ У прво време након афере Видаковић је морао да се склони из Новог Сада. Из Земуна је писао кнезу Милошу Обреновићу 31. августа 1824. године, а преко Уроша Несторовића је тражио намештење или у земунској гимназији или у некој сеоској школи.[26] Од пада у тешку материјалну ситуацију спасао га је бивши ђак Константин Перишић. Видаковић се вратио у Нови Сад где је живео у дому Перишића али је Константин настрадао већ наредне године у једном пожару, па је Видаковић, скрхан овим догађајем⁹ Након кратког времена током кога је био васпитач деце Константиновог брата Видаковић је поново запао у тешку материјалну ситуацију. Планирао је да отпочне издавање српских новина, јер Давидовићеве нису излазиле од 1822. године али ову замисао није успео да спроведе у делу. Ипак, убрзо је био поново ангажован као приватни васпитач, овај пут у Темишвару. Димитрије Тирол је писао Вуку 16. октобра 1825. године: Милован Видаковић доћи ће нам колко сутра; он се погодио са Дадањом да му децу учи и воспита. Код Дадање остао је Видаковић све до 1827. године, затим је покушао да постане цензор српских књига у Пешти али му ни то није пошло за руком, па је поново прихватио ангажман приватног учитеља у Темишвару. Ту му је васпитаник био Петар Алексијевић, код кога је Видаковић остао све до јесени 1829. године.

Временом се Видаковић укључивао и у локална темишварска збивања.[27] Ту је, вероватно по наруџбини, написао неколико пригодних списа. Написао је посмртно слово за гимназијалца Јована Вуковића које је изговорио неки ученик, а када је у град дошао нови владика Јосиф Путник приређен је свечани дочек за који је Видаковић написао две песме и говор, Пјесни и словце, које је темишварска општина убрзо штампала у виду посебне књижице. Током школске 1829/30. године Видаковић је боравио у Сремским Карловцима где је био префект Марку, сину Јована Карамате, а можда и другој двојици његових синова Ђорђу и Атанасију. И наредну школску годину провео је у Карловцима али није имао било какав посао па је 1831. године била за Видаковића посебно тешка.[28]

Ипак он је у то време приводио крају један значајан посао од кога ће имати и знатне финансијске користи. Наиме када је 1823. године штампано ново издање Историје разних словенских народов Јована Рајића, Атанасије Стојковић је предложио митрополиту Стефану Стратимировићу да когод од наших учених сочини на чистом серпском језику историју серпског рода. Почетком 1830. године Видаковић је написао први део историје који хронолошки обухвата период до Стефана Душана (средина 14. века). Стојковић је дело препоручио кнезу Милошу и Историја је штампана у четири свеске у Књажеској типографији у Београду између 1833. и 1837. године.[29] Током школске 1831/32. био је васпитач Ђорђа Стратимировића, сина Василија Стратимировића, митрополитовог рођака. Након што је Ђорђе Стратимировић положио испите у Новом Саду у лето 1832. године, отишао је у полугимназију у Нови Врбас, а његов васпитач у Темишвар где је три године провео у тешким материјалним приликама јер вероватно није имао никакав ангажман па је живео само од списатељског рада. Тек од 1835. године од је поново приватни учитељ, ангажован код браће Николића, рођака кнеза Милоша¹⁰, на имању Кикош недалеко од Темишвара.

И поред материјалне оскудице Видаковић је у овом периоду много писао. Још као професор у Новом Саду написао је роман Касија царица, а врло брзо након тога, онако још неисушеним пером[30], спев Млади Товија (1824. или почетак 1825). У Темишвару је 1825. године написао Пјесн ироическу о свјатом великомученику Георгију. Ту је написао још неколико дела: Путешествије у Јерусалим (1826), започео је вероватно роман Силоан и Милена¹¹, Слово надгробније ђаку Вуковићу (1828), Пјесни и словце (1829) и Граматику серпску исте године а наредне године отпочео је рад на Историји славеносерпског народа. Заједно са ђаком Караматом преводио је драму Девица из Маријенбурга, а након што је остао без ангажмана отпочео је роман Љубезна сцена на веселом двору Иве Загорице. Као и раније имао је проблема са објављивањем својих дела. Сам наводи:

Ја и опет кажем да сам ја свагда више труда и више бриге о изданију једне књиге имао нежели што сам ју сачинио, поправљао и начисто је за печатњу издао.

Две пригодне књижице и Младог Товију издао је исте године када их је и написао док је за издавање осталих списа морао да чека и по више година. И поред свих потешкоћа Видаковић је увек имао и пријатеље и мецене који су помагали издавање његових књига. Младог Товију (1825) издао је новосадски књижар Павле Јанковић, син Јована Јанковића који је раније издао Велимира и Босиљку, Касију царицу је издала Матица српска (1827), Силоана и Милену Јован Стојановић, а Љубезну сцену у веселом двору Иве Загорице Димитрије Сервинац, обојица из Темишвара. Претпоставља се да је штампање Путешествија у Јерусалим помогао митрополит Стратимировић коме је књига посвећена, а трошкове штампања Дјевице из Маријенбурга платио је новосадски трговац Јосиф Мачвански. Штампање свих књига Видаковићеве Историје платио је кнез Милош.¹² Касију царицу Видаковић је предао Матици српској одмах по њеном оснивању (1826), а књига је штампана већ наредне године па је ово Видкаовићево дело прва књига коју је Матица штампала.[31]

Последње године

Августа 1835. Видаковић се преселио у Пешту где је провео последње године живота. Његов долазак у Пешту изазвао је знатну пажњу међу српским грађанством. Његове материјалне прилике и даље су биле тешке, а живео је од хонорара које је добијао као приватни професор или од списатељског рада. Наиме, већ 1836. године издао је Дјевицу из Маријенбурга и превод Благодарног отрока, а исте године је Књажеско-српска штампарија издала друго издање Усамљеног јуноше. Године 1838. Видаковић је преживео велику поплаву Пеште, током које је настрадао сав његов, иначе скроман иметак.[33] Од 1838. године његов ученик је био Јаков Игњатовић који је похађао гимназију у Пешти и који је становао код Видаковића. Он је о свом учитељу оставио више бележака па је овај период Видаковичевог живота нешто боље познат него ранији. Живео је у Српској улици (мађарски Szerb-utca). Подучавање ђака и списатељски рад били су ми главна занимања, а када би неретко запао у финансијске неприлике помагали су му добротвори. У питању су Евгеније Ђурковић, правник и истакнута личност међу српским грађанством у Пешти, Димитрије Јовановић и његова супруга који су 1840. године примили Видаковића у своју кућу где је подучавао њихову децу, као и прота Јован Витковић, редовни претплатник на Видаковићеве књиге у чијој је кући Видаковић био чест гост.[34] Видаковићу су помагали и Алекса Симић, политичар и министар у Кнежевини Србији, и његова супруга Катарина који су због приватних послова долазили у Пешту. У знак захвалности Видаковић је посветио једну песму Катарини Симић на дан свете Катарине, 24. новембра 1840. године.

Видаковић се укључивао и у књижевни живот пештанских Срба. У Пешти су постојала два књижевна круга, један који се окупљао око Теодора Павловића, а други око Антонија Арнота. Видаковић је био близак другом кругу.¹³ Арнот је објављивао књижевни лист Магазин у чијем раду су сарађивали и неки истакнути књижевници попут Симе Милутиновића Сарајлије, Станка Враза, Димитрија Тирола и Јована Хаџића. И Видаковић је постао стални сарадним овог листа. Он није писао много за Магазин али су текстови које је написао били изузетно разноврсни (анегдоте, пригодни историјски чланци и слично), а најдужи рад који је у Магазину објавио је биографија Димитрија Давидовића. Он је 1838. издао и своју Граматику чије је писање најавио још 1817. године.¹⁴ Издао ју је о свом трошку 1838. године, а Сава Текелија му је дао награду за ово дело. После поплава Пеште Видаковић је завршио Селима и Милеву. Први део је штампан 1839, а други је остао у рукопису. Године 1841. издао је збирку мешовитих текстова Смјесице нове, а отпочео је и писање аутобиографије.

У зиму 1840. године Видаковић се разболео а тада је и примљен у кућу Димитрија Јовановића. Поново се разболео у јесен 1841. године, овога пута смртно. Умро је 28. октобра 1841. године. Скромну сахрану платио је Димитрије Јовановић, а посмртно слово одржао је Александар Стојачковић. О пишчевој смрти известиле су Новене сербске 15. новембра 1841. године. Више година касније средствима Матице српске подигнут је мермерни крст на Видаковићевом гробу. Гробље је преорано, а Видаковићеви посмртни остаци нису одатле пренети.

Личност

Пешта 40-их година 19. века. У Пешти је Видаковић провео последње године живота.

Према опису који је написао Ђорђе Рајковић Видаковић је био омален, дугуљасте главе, без браде и бркова. Јован Суботић је забележио да је његово лице било сушта благост, душевна доброта, тихост и човечност.[35] Суботић и Игњатовић истичу његову благост и смерност, а Игњатовић још и родољубље о чему постоји низ сведочанстава у Видаковићевим делима. Од ране младости Видаковић је развио марљивост коју је у својим делима сврставао у ред најзначајнијих врлина. Животне прилике научиле су га да буде штедљив, и забележено је да се задуживао само у крајњој нужди. Видаковић је таkође описиван и као добар васпитач и учитељ. У његово време забележено је више случајева тешког физичког кажњавања ученика у новосадској гимназији док је Видаковић као васпитач био далеко стрпљивији. Такве особине вероватно су биле разлог да га током читавог живота бројне угледне и имућне српске породице ангажају да буде васпитач њихове деце. У време када су за њега наступиле повољније материјалне прилике, у Пожуну, а нарочито у Новом Саду, Видаковић је постајао склонији лагоднијем животу, а у више наврата је описан као љубитељ вина. Као негативну Видаковићеву особину Павле Поповић истиче то што није, након што је завршио школовање и домогао се релативно повољног друштвеног положаја, био спреман на даље учење и усавршавање па због тога није био кадар да прати главне европске књижевне токове.

Књижевно дело

Рана дела

Спев Историја о прекрасном Јосифу, прво дело које је Видаковић објавио, засновано је на старозаветној приповести о Јосифу. Видаковићев спев садржи све мотиве који се налазе и у Библији, од првог Јосифовог сна којим изазива завист браће до свеопштег помирења у Египту. Иако зависан од библијске приповести Видаковић ју је литерарно развио, са доста мелодраматичности и педагошких интенција. Спев је писан у народном десетерцу што Павле Поповић издваја као једну од најбољих особина овог дела. Историја о прекрасном Јосифу могла је настати по узору на неко дело из страних књижевности али је у оквиру српске књижевности независно дело.¹⁵

Романи Усамљени јуноша и Велимир и Босиљка по својим битним карактеристимама блиски су тзв. грчком љубавном роману¹⁶. Код овог романа у средишту радње налази се судбина двоје растављених љубавника. Они су растављени после кратког заједничког живота, а затим пролазе кроз низ авантура да би на крају поново били заједно. Како Ервин Роде, истраживач овог типа романа наводи љубавна и авантуристичка приповест су готово само механички спојене без јасне узајамне мотивације. У роману Усамљени јуноша растављени љубавници су Љубивој и Милена. Миленина маћеха и Љубивојев отац сурово се односе према њима, а поврх тога Милену маћеха хоће да уда на силу због чега су Љубивој и Милена хтели да побегну од куће. Ипак њих растављају на силу. Љубивоја отац тера од куће, а Миленина мајка је шаље у припремљену разбојничку заседу али су јој разбојници ипак поштедели живот. Током својих лутања Љубивој среће Тихомиља, усамљеног јуношу по коме је роман и назван, и коме приповеда своју животну причу.¹⁷ У даљем току романа и Милена среће Тихомиља, ту налази траг који је упућује на Љубивоја али је њена потрага неуспешна и она се заређује у једном манастиру али је ту, на самом крају романа, налази Љубивој и они одлазе у своју постојбину где се венчавају. И Тихомиљ напушта пустињу и венчава се Љубивојевом сестром Јецом.[36]

И други је роман имао сличну структуру, само његови јунаци, Велимир и Босиљка, пролазе кроз много више авантура. У најранијој младости Велимир и Босиљка се заљубљују једно у друго али их затим раздваја напад турских разбојника. У метежу који је настао само се Велимир и Босиљка спашавају, али и њих убрзо заробљавају и продају као робље па су на тај начин раздвојени. Велимир успева да се избави из ропства, придружује се разбојничкој дружини, а затим среће пустињака Радослава који га упућује на Свету гору да изучава науке али ту Велимир после краћег времена поново пада у ропство када га заробљавају гусари. После Свете горе следи читав низ мањих авантура на мору. На једном од острва он среће Босиљку, али је не препознаје јер је била одевена у мушку одећу, па му се она открива и приповеда свој животни пут, такође испуњен многобројним авантурама по Истоку. После сусрета уследио је, уз неколико мањих авантура, повратак у постојбину, Црну Гору, где налазе своје изгубљене родитеље и венчавају се.[37] По појединим својим особинама Велимир и Босиљка је ближи типу грчког љубавног романа од Усамљеног јуноше јер је простор авантура смештен на Средоземље, а не у Србију. Поред елемената грчког љубавног романа први романи Милована Видаковића садрже у себи и мотиве из српске историје, иако ови мотиви немају битнијег утицаја на фабулу романа. Тихомиљ, један од главних ликова романа Усамљени јуноша је наводно син Стефана Мусића, а сестрић Марка Краљевића. У више наврата ликови романа приповедају поједине епизоде из српске историје посебно у вези са Косовским бојем. Радња романа Велимир и Босиљка смештен је у време деспота Ђурђа Бранковића (средина 15. века). У Велимиру и Босиљки нема историјских личности нити догађаја али личности у више наврата приповедају о српској историји.

Готово све епизоде из српске историје Видаковић наводи према историографском делу Јована Рајића. Из њега су преузети описи готово свих важнијих догађаја и многи ситнији детаљи. Понешто преузима из народне епске традиције, а извесне појединости из Земљописа Павла Соларића. Поред историјског код Видаковића је наглашен и поучни моменат. Уз географске појмове неретко даје кратка обавештења, а како би употпунио излагање географије личности његових романа често предузимају путовања без било какве мотивације. Од излагања научних сазнања и идеја значајније су моралне приповести. И историјски догађаји се приповедају како би била истакнута њихова морална страна. Као и у другим старим романима и у Видаковићевим романима постоје уметнуте песме, по две у Усамљеном јуноши и Велимиру и Босиљки. Једна од њих, Багрјаношерна от востока зорја, радо је певана међу Србима у јужној Угарској.

Љубомир у Јелисијуму

Илустрација из првог издања Љубомира у Јелисијуму, Пешта 1814. године.

Своје најобимније дело, Љубомира у Јелисијуму, Видаковић је писао и штампао од 1812. до 1823. године. У питању је изузетно обимно дело, штампано у три књиге на 1260 страница. У складу са Видаковићевим начелом да у роману треба што више разројивати мисли, радња романа је изузетно разуђена, како је још Вук Стефановић Караџић приметио роман има седамдесет и седам предмета. Радња је смештена у време цара Стефана Душана па мотива и личности инспирисаних онима из српске историје има више него у другим Видаковићевим романима.[38] Такође у Љубомиру у Јелисијуму Видаковић је изнео далеко више својих идеја о васпитању и моралу него у другим делима. Према Павлу Поповићу Љубомир у Јелисијуму припада типу романа у које је дата биографија једног идеалног јунака. Главни лик романа, Љубомир је, како Видаковић пише славни иногда херој, потом философ и на конец велике фамилије честњејши патријар. Већ на почетку романа Љубомир је приказан као човек од око педесет година тако да је херојско доба његовог живота већ било прошло, па се о њему у роману само приповеда. Зато су други и трећи период Љубомировог живота исцрпно приказани. Други главни ток радње чини историја и биографија заљубљеног пара, Светозара и Драгиње. Иако у средишту структуре романа стоје биографије главних личности Љубомир у Јелисијуму није само биографски већ у многим битним елементима и авантуристички роман. Главни ток радње често се прекида обимним авантуристичким дискурсима, који често нису јасно мотивисани и повезани са радњом.

Љубомир Соколович, главна личност романа, служио је у војсци под краљем Стефаном Дечанским, а онда се уморан од војне службе повукао. Ипак он бива оклеветан код новог краљВидаковићевог а Стефана Душана, а затим и заточен, али ипак успева да се избави из тамнице у чему му помаже пријатељ Милорад и то је заправо прва епизода описана у роману. По избављењу он одлази у Тесалију где је купио имање Јелисијум, у прекрасном месту, у тихој пустињи. Затим Љубомир на свом имању проналази напуштено дете, Светозара, кога усваја, а потом је усвојио и Драгињу и Чедомиља. До Јелисијума и Љубомира стижу гласови о појединим историјским догађајима који се везују за Стефана Душана, а које Видаковиће излаже према Рајићу. Ипак Љубимир се и сам сусрео са царем и овај сусрет Видаковић потанко излаже на осамдесет страна. Овај сусрет цара и оклеветаног поданика је према Поповићу обрада књижевне теме о сусрету византијског цара Јустинијана и његовог војсковође Велизара која је много пута приказивана у различитим европским књижевностима.¹⁸ Између разговора са Душаном и повратка у родно село Савину (у Херцеговини) смештен је дуги низ разноврсних авантура. Поједине се односе на образовање његове нахочади, а у једној од њих Љубомир открива да су му Светозар и Чедомиљ унуци.¹⁹ Са Љубомировим одласком у Савину завршава се прва чест романа.

У другом делу у роману су више него у претходном делу присутне личности и догађаји инспирисани српском историјом, а главне личности романа активно суделују у политичким и војним дешавањима. Љубомир је поверљива личност на двору цара Стефана Душана и његов саветодавац. Најдинамичнији пасажи романа описују отмицу Драгиње. Њу је отео Влајко који је Светозаров супарник, а затим је уследила велика битка коју је повео Светозар са намером да ослободи Драгињу. У трећем делу романа Видаковић излаже Љубомиров друштвени успон и његово наименовање за гувернера Црне Горе. Потом је уследио дуг опис путовања у Црну Гору уз мноштво мањих авантура. У Црној Гори венчавају се Светозар и Драгиња. Однос између Светозара и Драгиње пролази кроз неколико фаза, а Видаковић је уметнуо низ епизода како би њихова љубав била стављена у тешке ситуације и како би та искушења превазишла. Видаковић наводи и смрт цара Душана, и последице тог догађаја које предвиђа Љубомир, нарочито у вези са узурпацијом Вукашина Мрњавчевића²⁰. На крају романа Љубомир гуши једну побуну и убрзо затим умире у кругу своје многобројне породице.[39]

Поред приповедања авантура у роману је изражен и поучни, васпитни аспект. У овом роману Видаковић излаже своја педагошка гледишта, заснована на традиционалној педагогији са којом се Видаковић упознао током свог школовања и као приватни учитељ.²¹ У роману је доста засебних одељака који садрже моралне поуке и савете. Писац је у роман унео велики број беседа са поучним садржајем. Њих изговарају различити ликови романа, најчешће Љубомир, а понекад представљају и пишчев коментар на различите епизоде романа. И карактери ликова грађени су на тај начин да дају морални пример, позитиван и негативан.

Каснија дела

И након Љубомира у Јелисијуму и оштре Вукове рецензије Видаковић је наставио интензивно да пише. Роман Касија царица није изворно Видаковићево дело већ је у питању прерада Цара Октавијана, дела из серије тзв. немачких народних књига.²² Видаковић се определио за овај, према речима Павла Поповића, превазиђени књижевни узор али је углавном излагао својим речима, уз бројна одступања од оригинала, а само у мањем броју случајева је реч о дословном преводу. У средишту приповести је средњовековна, хришћанска легенда о страдању праведне цареве супруге, сукобу хришћана и муслимана, а придодата је и повест о љубави хришћанина и муслиманке. Као и у претходним Видаковићевим романима карактеристично је да ликови при међусобном сусрету опширно излажу све догађаје кроз које су прошли, поједини пасажи су морализаторски обојени, а присуство тема из српске историје је далеко мање него у претходним романима. Ни наредни Видаковићев роман Силоан и Милена није оригинално дело већ прерада неке немачке приповетке како Видаковић наводи.[40] Роман се састоји из два, готово потпуно раздвојена дела. Први део је љубавна прича у три лица у којој је наглашена великодушност супарника где један (Силоан) уступа (Иларион, енглески престолонаследник) девојку (Милена). Смрт Илариона и Милене и Силоанов повратак из крсташког похода означава крај првог дела романа. У другом делу Силоан спашава Миленину ћерку, истог имена од разбојника, а затим је усваја и васпитава. Врхунац радње испуњене интригама и авантурама је Миленина удаја за принца Јулија и њихово ступање на престо. Ако се изузму наивности карактеристичне за Видаковићев књижевни поступак роман Силоан и Милена има најдоследнију радњу, са најмање екскурса и недоследности у сликању атмосфере и карактера.[41] Роман Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице приповеда историју једне растављене породице, чији сваки члан има сопствену, не мање компликовану историју. На крају романа долази разјашњење, свеопште препознавање, тј. љубезна сцена. У овом делу до крајности су наглашене, и у ранијим Видаковићевим делима присутне дворске интриге, преоблачења и прерушавања, лажња представљања и све друго што доприноси да односи између ликова буду што конфузнији.[42]

Видаковићеви спевови нису оригинална дела, већ препеви старијих религиозних песама, које потичу или из канонских књига Библије или из апокрифне књижевности. Млади Товија (1825) заснован је на старозаветном апокрифу, делу религиозне новелистике, у коме се приповеда о несрећи две јеврејске породице и њиховом срећном избављењу. Видаковић се углавном верно држао оригинала само што је свој спев поделио на тридесетак песама. Спев Путешествије у Јерусалим (1834) заснован је на теми из Јеванђеља по Луки (II, 41—51), где се приповеда о Исусовом боравку у храму, а ова тема је разрађивана у апокрифним јеванђељима, посебно у тзв. јеванђељима младенства. Видаковић се углавном прецизно држи свог предлошка као и у спеву Пјесн ироическа о свјатом великомученику Георгију (1839) који је песничка обрада легенде о светом Ђорђу који убија аждају и тако ослобађа цареву ћерку.

У последњем периоду свога стваралаштва током боравка у Пешти, Видаковић је писао дела разних родовa: роман, приповетке, историју, драму, аутобиографију. Његова Историја славено-серпскаго народа (1833—1837) махом је заснована на Рајићевом делу због чега се Видаковић убраја у ону групу писаца српске историје који су стварали између Рајића и раног периода српске критичке историографије. Видаковић, попут других писаца из ове групе, није дао значајнији допринос познавању српске историје и развитку историјске мисли. Дело је оригинално само у ситним појединостима, а потпуно је оригинална последња књига у којој се сажето излажу догађаји до 1835. године. Драму Девица из Маријенбурга (1836) Видаковић је превео како би могла да послужи у поучне сврхе. Заправо, највећи део превода је дело Видаковићевог ученика Марка Карамате коме је Видаковић задао овај превод као језичку вежбу, а касније ју је само прерадио. У питању је дело немачког драмског писца из 18. века Франца Кратера (1758—1830). У драми је до крајности наглашен значај врлина за друштвени успон, што је била особина дела која је Видкаовића посебно привлачила. У преводу нису вршене никакве знатније измене текста у односу на предложак, само је Видаковић један чин поделио на два тако да његова драма има шест, а не пет чинова. Због поучности Видаковић је вероватно превео и драму Благородни отрок (1836), дело немачког писца Ј. Ј. Енгела (1741—1802). Ови преводи указују да се Видаковић заинтересовао за немачку књижевност 18. века и да је настојао да преузме оне узоре који су ценили књижевни кругови што није чинио у својим ранијим делима.[43] Последњи Видаковићев роман Селим и Мерима није довршен, а 1839. године издат је први део романа док је други део остао у рукопису. По својим карактеристикама и књижевном квалитету роман не одудара од ранијих Видаковићевих дела. Интрига је компликована, а фабула пренатрпана споредним епизодама. Роман садржи две теме: главна је љубавна интрига Селима и Мериме, а споредна приповест о Мерими и њеним завидљивим сестрама. За разлику од Силоана и Милене ове две приповести нису међусобно одвојене већ паралелно теку. Последње Видаковићево дело објављено за пишчева живота су Смесице нове (1841). У овој књизи објављено је пет песама писаних углавном у првим годинама Видаковићевог стваралаштва Похвала мађаском театру, песма Шићаревићу, песма учитељу Петру Стојановићу (1813), Ах престанте невине (1813) док је једна Приветсшвија настала у позном периоду Видаковићевог рада и посвећена је пакрачком владици Стефану Поповићу, некадашњем вршачком учитељу. У Смесицама су објављена и три чланка: Мало о Црној Гори преузет из неке немачке публиакције, Укратко нечто сверху заслуг и судбеј народа серпскаго во Венгрији²³ и азбучни списак древних места и градова у Панонији. У Смесицама је под насловом Преповетка објављена и једна оријентална приповетка.

Пред крај живота Видаковић је отпочео да пише своју аутобиографију. Павле Поповић претпоставља да је Видаковић кроз аутобиографију хтео да пружи апологију свог живота и књижевног стваралаштва. Аутобиографија је издата постхумно 1871. године у Гласнику Српског ученог друштва а пронашао ју је и приредио Стојан Новаковић. Према Јовану Деретићу у аутобиографији Видаковић се, као књижевник, показао у најбољем светлу.[44] Аутобиографија је релативно кратак, непотпун и недовршен спис. Наиме, Видаковић је описао само рани период свога живота до преласка у Аустрију. Дело је насловљено као Почетак животоописанија и представља заокружену приповест о детињству у идиличном завичају које је прекинуто ратним збивањима. Није познато да ли је Видаковић написао још неке делове аутобиографије па они нису сачувани или је написао само сачувани спис. Ипак, иако има свега двадесетак штампаних страна Аутобиографија више него било које раније Видкаовићево дело одсликава његову приповедачку вештину којом су насликане бројне живописне појединости. Спис почиње носталгичним спомињањем отаџбине, а завршава се неоствареном жељом о повратку у родну земљу. У потпуности саткана од приповедања, без дидактичко-моралистичких екскурса, Аутобиографија се сматра најуспелијим Видаковићевим књижевним делом.[44][45]

Видаковићев роман

Тематска структура

Илустрација Љубомира у Јелисијуму, издање из 1858. године. Склоност ка поучавању и идилични приказ природе карактеристичан за Видаковићеве романе присутан је и на овој илустрацији.

Према речима Јована Деретића четири основна елемента чине тематску структуру Видаковићевог романа: романтична историја растављених/изгубљених љубавника или рођака, лик пустињака-филозофа, идеја идиличног простора (земног раја, Јелисијума) и слика света као шира позадина збивања у роману.[46] Под појмом роман Милован Видаковић не подразумева целовито књижевно дело већ само романескну фабулу, која по његовом мишљењу има споредну улогу у обликовању књижевног дела. Павле Поповић наводи причу о растављеним љубавницима као окосницу фабуле прва два Видаковићева романа.[47] мада су елементи ове фабуле присутни и у другим његовим романима. Тако је у роману Љубомир у Јелисијуму поред основне приповести о Љубомиру, приповедана и она о Светозару и Драгињи где они нису растављени једно од другог већ од својих породица. Основни тип фабуле романа Љубомир у Јелисијуму само се удаљава, а не напушта основни тип фабуле успостављене у прва два романа.[48] Основни мотив растављености и непрепознавања Видаковић варира и у осталим романима.²⁴ Романескне историје, испричане на више различитих начина могу се свести на један основни тип—причу о растављеним љубавницима или сродницима. С обзиром на овакав основни тип фабуле циљ романескне повести је спајање и/или препознавање растављених, и Видаковићеви романи се углавном и завршавају оваквом сценом.

Други карактеристични мотив Видаковићевих романа је лик пустињака-филозофа. У роману Усамљени јуноша млади пустињак Тихомиљ је главна личност. Тихомиљ се, након смрти родитеља, повукао у пуст крај где је годинама живео у самоћи. Типичан пустињак Видаковићевих романа је Љубоомир који се после интрига које су му нарушиле друштвени углед повукао у Јелисијум где је васпитавао своју нахочад. Пустињаци су и Силоан и Паулијан из романа Силоан и Милена, Иво Загорица и његова супруга мада највише пустињака има у роману Велимир и Босиљка, мада су они у њему махом споредне личности. Готово сви средовечни и стари људи који се појављују у роману Велимир и Босиљка приказани су по обрасцу пустињака.[49] Видаковићеви пустињаци нису изопштеници из друштва нити су се одрекли уобичајних задовољстава попут аскета, већ се добровољно повлаче у самоћу и ту налазе све оне радости које нису могли наћи међу људима. Њихова усамљеност је филозофска усамљеност, и они одвојени од људи ипак понекад помажу давањем мудрих савета. То је педагошка компонента њиховог деловања која је у мањој или већој мери наглашена код свих Видаковићевих пустињака, а посебно је истакнута код Љубомира и Силоана.[50] Делатност пустињака-филозофа одражава се и на друге јунаке, оне који су носиоци динамике радње, па тако они нису само субјекти фабуле већ постају објекти одређеног педагошког програма.[51] Историја растављених љубавника је зато само једна од компоненти сижејне структуре која се преплиће са фабулом о пустињаку-филозофу.

Сликање идиличних предела, земаљског раја, чини битан елемент Видаковићевог приповедања. Места где живе пустињаци Видаковићевих романа су тихи предели у којима царује природа. И други предели кроз које пролазе или где бораве остали јунаци приказани су као идилични. Визија Јелисијума или земаљског раја је средишња слика света у тим романима, наводи Јован Деретић.[52] Предели које слика Видаковић нису они које су формирале искључиво природне силе већ су они култивисани људским радом. Људски рад је, истиче Видаковић кроз своје ликове, способан да преобрати оскудне пределе у земаљски рај:

Ова земља, хотја да је слабог качества, будући да је каменита, ништо мање што је природа у томе отрекла, художество надокнади. Овде је неки не далеко манастир који има лепшу и много више него ми земљу, али која хотја кад у њему неке от свега ленштине живе. [Отац Теофило у роману Велимир и Босиљка.]

Рајски предели које приказује Видаковић заправо је идеализовано приказан грађански свет у коме је и сам живео. Пусти предели, као слика грађанске идиле, нису у потпуности одсечени од света већ су повезани са околним насељима одакле често долазе посетиоци. Иако је радња смештена у средњовековну прошлост ликови Видаковићевих романа су по навикама, схватањима и обичајима слични људима његовог времена. На овој противречности Видаковићу је оштро замерао још Вук Стефановић Караџић. Заправо у Видаковићевим романима нису само у средњовековном костиму приказани људи његовог времена већ у њима има личности директно преузетих из српског грађанског друштва. Приказивање ликова је тако смештено између две крајности: унапред постављеног идеалног обрасца и стварног живота који нарушава задати образац. Љубавна чежња је тако дата као идеални модел који пак не потискује свакодневне активности јунака па тако Видаковић не пропушта, на пример, да прикаже како његови јунаци уживају у јелу или пићу.[53] Видаковићеви критичари су овакав начин приказивања ликова разумевали као недоследност у приказивању карактера, мада Јован Деретић напомиње да те недоследности и анахронизми доприносе живописности његових јунака и да су због тога привлачили читалачку публику.

Формална структура

Између растанка и коначног сусрета односно препознавања које чине расплет фабуле, роман је испуњен најразноврснијим авантурама. Авантуре су углавном резултат сплета случајности и непредвидљивих околности, на које јунаци романа могу да реагују само узалудним опирањем. Насилни растанак је у појединим романима само композициона мотивација авантура, а не мотивација за деловање ликова.[54] Тако у роману Касија царица породица цара Октавијана је од почетка растављена док крај романа обележава њено поновно окупљање. Ипак у међувремену ниједан јунак не предузима ништа како би дошло до поновног сусрета. У романима Усамљени јуноша и Велимир и Босиљка присутна су и свесна настојања ликова да превазиђу ситуацију у којој су се нашли али коначан расплет опет долази као последица сплета срећних околности. Ипак у појединим авантурама свесно деловање јунака, условљено њиховим карактером или педагошко-дидактичким интенцијама аутора, представља одлучујући чинилац.[55] Тако у Велимиру и Босиљки Велимир улази у поједине авантуре само да би читалац уочио као крајњу поуку веру у снагу разума и природних (јестествених) закона. Стварајући под утицајем Доситејевог рационализма Видаковић кроз бројне епизоде својих романа показује како појаве имају искључиво рационално, природно објашњење. Једна од главних идеја Велимира и Босиљке је да свака појава има рационално објашњење без обзира колико необично и компликовано оно било. Неке авантуре нису мотивисане током радње или потребом да се илуструје неки педагошки принцип већ се могу разумети искључиво у односу на неке од основних структура Видаковићевог романа. Неке авантуре генерише пустињак-филозоф (драмски тип одвијања радње) док је други изазван путовањима јунака романа (епски тим одвијања радње). Епски тип је претежан код Велимира и Босиљке, у роману Касија царица су два типа у равнотежи док је код осталих претежнији драмски тим одвијања радње (изузев недовршеног Селима и Мериме). Тежња ка просторном згушњавању радње најизразитија је у Усамљеном јуноши.

Изузетно значајан елемент структуре је поука. Поука је елемент уз помоћ кога Видаковић настоји да од романа створи моралну повест. Поуке су дате на посредан начин, кроз различите романескне елементе, или на непосредан начин у виду експлицитних поука које наводе или сам писац или ликови романа. По свом садржају поуке се могу поделити на основне информације из различитих наука док другу скупину чине моралне поуке, правила о понашању и други савети. Њих има у свим Видаковићевим романима, а посебно у Љубомиру у Јелисијуму где је педагошки елемент наглашен. Љубомир Светозару пре него што га пошаље у Призрен држи беседу дугу преко двадесет страна која садржи правила понашања у различитим ситуацијама. У беседама не пропушта прилику да нагласи важност разума и науке:

Наука је оно огледало, у ком ми сва дела божија, следоватељно и самог Бога, гледамо и гледајући славимо. Она се сваком подаје, само тко њу хоће и за њом се труди. Србин исти велику науки способнос има, но он није јошт њену оћутио сладост. [Велимир и Босиљка, стр. 92.]

Морална разматрања у Видаковићевим романима су саставни део живота и тај морал заснива се на грађанском моралу Видаковићевог времена. Поред општих моралних начела која истиче (значај науке и разума, етика рада) Видаковић неретко даје сасвим конкретна упуства за сналажење у различитим животним ситуацијама.²⁵

Визија земног раја код Видкаовића је повезана са пејзажем као структурним елементом романа. Све пределе Видаковић описује на сличан начин. Приповедним поступком прво читаоца уводи у предео, затим описује осећања која предео изазива и тек на крају износи конкретне појединости. Сви конкретни елементи подређени су унапред задатом апстрактном обрасцу.[56] Одушевљење природом један је од битних мотивационих елемената Видаковићевих романа. Усамљени јуноша и Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице почињу монолозима у којима је исказано одушевљене природом. Дивљење природи прати и одушевљење према Богу, кога Видаковић означава као творца природе.

Комика у Видаковићевим романима

Преовлађујући тон Видаковићевих романа је дидактичко-поетски али ни у овоме Видаковић није у потпуности доследан. Наиме, постоји велики број комичних сцена и ликова. Комични ефекти код Видаковића понекад настају нехотично, као последица наивности ауторовог стила, али су поједини ликови и сцене намерно комично приказани. Тамо где намерно слика комичне ликове Видаковић уноси и елементе свакодневног говора.[57] Употреба некњижевног дијалекта је битан елемент комике. У Видаковићевим романима има више комичних ликова (Бурјам, Мон ами, Марко Краљевић). Нехотична комика потиче из противречности Видаковићевог романескног света. Наиме, Видаковићеви јунаци номинално припадају средњовековној елити али се они понашају и говоре као грађани Видаковићевог доба. Вулгаризација средњовековног света је тако стални извор комичног. Други извор нехотичне комике су наивности Видаковићевог књижевног поступка, односно наивни заплети и расплети засновани на прерушавању (маскарада). У раним Видаковићевим романима у великој мери је присутна нехотична комика која потиче из противречности његовог романа али у потоњим романима та комика се ослобађа и постаје свестан књижевни поступак. У познијим романима пристутни су елементи комедије заблуде и пародија што указује на Видаковићеву склоност ка драмском жанру.

Типологија и извори

Доситеј Обрадовић, литографија Анастаса Јовановића објављена у збирци Споменици Србски из 1852. године. Доситејево дело је остварило снажан утицај на Видаковићево стваралаштво.

На формирање Видаковићевог романа утицали су бројни, страни и српски, књижевни и ванкњижевни чиниоци. Његова сложена генеза онемогућава једнозначно типолошко одређење. Код Видаковића је присутан старији тип романа оличен у грчком љубавном роману и барокном витешком роману, а од новијег типа присутни су морална повест, поучно-педагошки и сентименталистички роман. Поетско сликање природе оличава изразиту тежњу ка новијим струјањима у књижевности. У стари тип романа, већ увелико превазиђен у ондашњој европској књижевности, Видаковић уноси модернија осећања и склоности (морализирање, сентименталност, култ природе, поучно-дидактички тон). Трансформацију Видаковићевог романа од барокно-витешког ка модернијем типу карактерише и готово потпуно одсуство надприродног. Ипак елементи старијег романа код Видаковића су увек присутни, а често и преовлађујући. Полазна основа свих Видаковићевих романа је тип фабуле карактеристичан за старији роман док се тематска надградња врши елементима карактеристичним за нови тип романа. Модерна тематска оријентација само модификује стару структуру без да је коренито трансформише. Необична фабула и авантуре карактеристичне за стари тип у мањој или већој мери се мешају са елементима новог типа. И поред тога што Видаковић није био способан да оствари стваралачку синтезу ових међусобно супростављених типова романа у његовом књижевном поступку приметна је тежња ка систематизацији елемената преузетих из различитих типова романа. Према Јовану Деретићу књижевно су највреднији они Видаковићеви романи код којих је процес консолидације разнородних елемената највише одмакао и то тако што су се елементи различитог порекла надградили на једну основну структуру. Према овом критеријуму Деретић као најуспелије Видаковићеве романе наводи Велимира и Босиљку (фабула одговара типу грчког љубавног романа али доживљај природе, описи предела и лирске песме указују на поетски роман), Силоана и Милену (поред бројних авантура као средишњи мотив издваја се однос васпитача и васпитанице) и Касију царицу (у средишту је фабула витешког романа која је тако обрађена да приближава дело пародијском роману). Епизода о имању Иве Загорице је једна од ретких где је Видаковић у потпуности концентрисан на грађански живот и морал и он је ту по начину приповедања и схватањима модеран грађански новелиста.

Поред страних извора који су несумњиво били одучујући за формирање Видаковићевог романа његов књижевни рад и поступак могу се делимично разумети и у контексту развоја српске књижевности. У време Видаковићевог књижевног рада кључан утицај у српској књижевности имало је дело Доситеја Обрадовића, са којим Видаковић дели поједине стилске и структурне карактеристике. Наиме Доситеј је у српску књижевности увео шлатки стил чији је Видаковић изразити представник, а дидактичко-сентименталистички тон и сликање идиличних предела присутни су и код Доситеја и код Видаковића. Видаковић је сам себе схватао као доситејевца, а тако су га и други разумели. Између просветитељско-дидактичке литературе какву је стварао Доситеј и Видаковићевог романа постоји генетичка веза. Из Доситејевог синкретичког дела које је у себи обухватило све главне жанрове популизаторско-ерудитске и поучне литературе његовог времена текао је процес жанровске диференцијације ка посебним књижевним формама. Међуфаза те диференцијације је књижевно дело Атанасија Стојковића које стоји на размеђи поучне литературе и романа. Крајње исходиште једне гране жанровске диференцијације је и Видаковићев роман где дидактично-поучни елемент чини само једну, додуше изузетно важну, надградњу романескне основе.

Видаковићева поетика

Видаковић није био књижевно-теоријски наиван стваралац.[58] Он је познавао поетичка начела, нарочито оног рода у коме је оставио највише остварења. У више предговора својих романа Видаковић се осврће на књижевнотеоријска питања романа износећи притом низ поетичких начела која, иако не у потпуности разрађена чине једну експлицитну поетику. У предговору Усамљеног јуноше Видаковић своје дело дефинише као лепу приповетку која може да послужи за исправљеније младога серца. У истом предговору даље наводи да је:

Подражавао паметним неким и моралним списатељем, који познавајући својство серца у младому веку, краснејша су морална правила у одежду неке љубови завијали.[…] Заисто има неки романа који су отров морални за децу, и греше који јуност неискусну оваквима трују; но такове не треба ни у руке узети. Ја сам сам виђао који су чрез неваљале романе науку пренебрегавали, у мјакост неку женску пали, духом унили и много себе несретне учинили. Обаче тога се из моје књиге бојати није.

Износећи своја поетичка начела Видаковић је имао циљ да покаже како његова дела нису романи (у оном смислу у коме је он разумео тај термин) већ дела са вишим моралним намерама.[59] Видаковић је хтео да пружи поуку својим читаоцима, да их подучи и васпита. И поред тога Видаковић није схватио роман као просту илустрацију моралних идеја, односно оквир за њихово излагање, већ је имао свест о роману као о делу слободне књижевне фантазије. Видаковићу тако није циљ давање низа моралних поука, већ учитавање морала у књижевно ткиво фантастичног романескног света. Фиктивни карактер романа поставио је пред Видаковићеву поетику проблем односа између историјског и фиктивног у књижевном делу. За разлику од дела Атанасија Стојковића, радња Видаковићевих романа није смештена у апстрактни простор и време, већ је мање-више историјски и географски одређена.[60] Историјско-географска страна Видаковићевих романа била је честа мета критичара. Вуково инсистирање на фактографској тачности Видаковић је видео као пуко ситничарење:

Кад убо ја не назначих место оно гди је он затворен био, како може мој ценсор од неизвесна места месту извесноме растојаније оно мерити и мојим читатељем доказивати да Љубомир наш онамо ни за неколико дана стићи није могао? Та он ако је и био из Херцеговине, не следује да није могао ни у Србији затворен бити, која ја нисам морао написати, што је мојим читатељем до тога.

Видаковић је одговарао и на сличне замерке које му је упутио Георгије Магарашевић. Заправо и пре Магарашевићеве критике у предговору Касији царици Видаковић се још једном осврнуо на однос фикције и историје где строго раздваја ове две области. Из свих Видаковићевих предговора у којима се износе поетичка начела може се издвојити неколико кључних ставова: роман није историја па питање хронологије и фактографије у њему није од великог значаја, роман је дело слободне књижевне фантазије и близак је другим врстама књижевности и роман служи за исправљање и оплемењивање нарави па је он пре свега морална повест.

Морал и приповедање: питање рецепције

Вук Стефановић Караџић, најоштрији Видаковићев критичар који је између осталог критиковао и Видаковићев морал. Ненад Николић сматра да је тежиште полемике супростављени концепти морала, а не супростављене поетике.

Вишезначност и динамику односа моралне повести као исходишта Видаковићеве експлицитне поетике и романескне фабуле као формалног оквира његовог књижевног дела, коју је ранија књижевна историографија готово потпуно занемарила, испитивао је Ненад Николић у књизи Кастриране јуноше. Жеља и приповедање у делима Милована Видаковића. Морална повест у Видаковићевом делу нужно као тему има и питање сексуалности.[61] Однос мушкарца и жене се код Видаковића уклапа у систем друштвених норми па се на тај начин десексуализује, а сама сексуалност сублимира.[62] Како би се намера моралне приповести уклопила у романескну форму Видаковић ликове носиоце љубавне повести (растављени љубавници и њихови противници) своди на упрошћене антиподе. Због тога се жена код Видаковића приказује или као потпуно чедна или као потпуна блудница. Недоследност приповедачког уобличавања ових, морално детерминисаних, модела отвара низ парадокса у Видаковићевом делу.

У Роману без романа Јован Стерија Поповић је приказао Видаковићеве романе као доследан одговор на очекивања читалачке публике. Заправо овај процес је био двосмеран. Видаковић је утицао на формиање српске читалачке публике али је он, с друге стране, стварао у књижевним оквирима који су тој публици већ били познати из преводне књижевности с почетка 19. века. У формалном смислу Видаковић је усвојио превазиђене романескне форме и на тај начин је учинио корак назад у развитку жанра. Како би овај заостактак надоместио, како Николић сматра, он укључује теме из српске историје и грађанског морала и на тај начин настоји да превазиђе тематске оквире жанра у коме је стварао.[63] Прекорачење хронотипа о растављеним љубавницима најизразитије је тамо где је присутна психологизација јунака коју хронотип о растављеним љубавницима не познаје и где јунаци делују само у функцији заплета. Хронотип о растављеним љубавницима нарушава се тамо где су наглашени научни екскурси (односно безрерервно поверење у снагу научних закона), а читав расплет се интерпретира као нешто до чега је довела промисао.[64]

Инсистирајући на моралном примеру Видаковић од својих ликова настоји да створи идеалне моделе, примере моралног понашања (Бог да умножи у сербском роду Љубомире и да произведе у красни синови сербскиј тисјашчне Светозаре, у дшчерма љубезне и благообрразне Драгиње). Тежња ка потпуном моралном угледању (понављању) истиче морализам, а не приповедање као одлучујућу одлику Видкаовићевог књижевног дела.[65] Наводећи у Велимиру и Босиљки да како је сад овој девици било кад је то чула, сваки чувствителна серца да му се и не каже, може знати Видаковић импицитно захтева потпуно изједначавања моралних назора читаоца и приповедача, а не позива читаоца на дијалог кроз који би се преиспитао пишчев идеолошко-морални систем.[66] Поучни пасажи романа условљени су дидактичком интенцијом, а не током радње. У предговорима Видаковић јасно двоји приповедање и поуку. У предговору Велимиру и Босиљки он себе пореди са лекаром који горак лек увија у шећер па тако и он моралне поуке излаже кроз љубавне приче. Николић сматра да је сама љубавна прича могла да привуче читаоце односно да је она слађа него што горчина лека захтева.[67] Видаковић претпоставља потпуно пасивног читаоца који апсорбује моралне поуке али како је рецепција књижевног дела динамичан процес у рецепцији Видаковићевог романа долазило је до напетости између приповедања и поуке и између жеље и морала.[68] Популарност романа и животност ликова које истичу и Поповић и Деретић указују да читаоци нису били спремни да читају онако како им је било прописано. Они су спремни да прогутају и моралисање само да би могли уживати у причи, наводи Николић.[69] Овакво читање је, сматра исти аутор, омогућено тиме што је и Видаковићев положај расцепљен између жеље за приповедањем и жеље за моралисањем које су обе аутентичне:

Могло би се чак рећи да се између Видаковића и читаоца ствара однос као у огледалу: док Видаковић причу хоће као илустрацију морала, читаоци морал хоће да изведу из приче па им поуке нису ни потребне. Огледало је, очигледно, приповедање, расцепљено између поуке и приче, моралистичке интенције и приповедне жеље.[70]

Приповедна жеља и педагошке интенције својим сложеним међуодносом пресудно одређују структуру Видаковићевог романа. Динамика Видаковићевог романа условљена је супростављањем између фактора који потиче из ванкњижевног света (морала) и унутрашњег тока романа (приповедање). У историји рецепције Видаковићевог романа читаоци су све више тражили приповедање жеље па су његови романи уместо обрасца морала постали слика жеље што је својеврсни парадокс рецепије.²⁶

Језик Видаковићевих дела

Унутрашња страница Љубомира у Јелисијуму, Пешта 1814.

Поред значаја у историји српске књижевности Видаковић је имао значај и у развитку српског књижевног језика, нарочито његове источне варијанте.[71] Видаковић се такође радо бавио језичким питањима у својим делима, а његов језик је често био на мети критичара. Језик Видаковићевих дела није био статичан већ је пролазио кроз различите мене, у зависности од његовог односа према рускословенском језику. Кашић издваја три периода у развоју Видаковићевог језика у односу на присуство рускословенских елемената: први до 1814. који обухвата сва дела закључно са првом књигом Љубомира у Јелисијуму, други где расте утицај рускословенског језика и који обухвата друге две књиге овог дела и превод драме Благородни отрок и трећи од око 1836. до краја живота и стваралаштва. Писао је старим правописом и азбуком. Придражавао се углавном граматике Аврама Мразовића уз извесна одступања.[72] Сам Видаковић је сматрао да треба писати народним језиком уз исправљање према славеносербском (што му је Вук посебно замерао). У српску књижевност 19. века Видаковић је унео један дијалектетски коине чију су основицу чинили екавски говорни типови са територије Војводине (Срем и Бачка), али и ондашње северне Србије. И поред тога што је у свој језик уносио велики број ненародних елемената они су, судећи по његовој популарности били разумљиви широкој читалачкој публици. Видаковићев језик остварио је утицај и на стваралаштво појединих, додуше мање значајних, писаца.[73]

Критика и утицај

Критике током Видаковићевог живота

Видаковић је у своје време био један од најпознатијих и најпопуларнијих српских књижевника који је пивлачио пажњу како књижевника тако и ширoke читалачке публике. До Вукове рецензије Љубомира у Јелисијуму било је o њему речи и у критици, додуше не нарочито често. Већ 1810. године о њему је писао Јернеј Копитар у чланку Поглед на словенска наречја где је навео да Видаковић пише забавна дела, а у другом чланку Прилози за преглед српске књижевности (1812) осврнуо се укратко на његове поетске радове.[74] Вук је похвално писао о њему у предговору прве Песмарице где наводи да је Видаковић значајан јер је формирао читалачку публику и у књижевна дела уносио српска имена. Ову похвалу проширује у рецензији Усамљеног јуноше 1815. године где се критички осврнуо на његов језик што је био зачетак потоње жустре полемике. Лазар Бојић бележи Видаковића у Памјатнику (1815) у списку српских књижевника, а Ј. Чапловић 1819. у Славонији наводи сва Видаковићева дела. И у јавном мњењу Видаковић је уживао знатан углед. Ценили су га његови ученици, митрополит Стефан Стратимировић, Јеремија Гагић и други. У рецензији Љубомира у Јелисијуму Вук оштро критикује његово књижевно стваралаштво. Уследила је полемика нетипична за дотадашњу српску књижевност. Критика је унела у српску књижевност оштар тон и извесну иронију приликом приказивања туђих књижевних дела што је за неко време нарушило углед књижевне критике као вида књижевног стварања. Сама полемика привлачила је знатну пажњу српске књижевне историографије и тумачена је са различитих позиција. У ондашњој штампи није било много одјека полемике али јесте у преписци. Димитрије Фрушић подржавао је Вука наводећи да би он Видаковића оштрије испсовао и да тиме не би претерао. Негативно о Видаковићу писали су и Сава Мекаљ (у тексту Отпор) и Јован Берић, а Вука су нешто умереније подржавали Сима Милутиновић Сарајлија и Гаврило Бајчовић. На мети критике била су и нака каснија Викдаовићева дела. Тако се Павле Берић у писму Вуку Караџићи негативно осврнуо на Касију царицу, а Георгије Магарашевић је 1827. године у Летопису објавио негативну критику овог романа наводећи разговор са Јевремом Обреновићем током кога се сви ишчуђавају историјским нелогичностима у Видаковићевом делу. О Љубезној сцени Летопис је донео само белешку. У појединим књижевним круговима већ се у другој половини 20-их година 19. века Видаковићево дело посматрало као превазиђено. Павле Јосиф Шафарик је 1833. писао да је Видаковић много-писац, а да су му романи јалови (касније га назива и седмоперим шкрабалом). Нешто раније је Јован Стејић наводио да се од Видаковића не може очекивати никакво побољшање и књижевна добит.

Видаковић се у предговорима својих романа освртао на ове критике. Било је људи од пера који су ценили и подржавали Видаковића. Петар Стојшић, адвокат и списатељ из Пеште, писао је да су Видаковићеви критичари безобзирни Зоили који неправедно куде и злостављају књижевнике, а да би свако непристрасан требао да захваљује Видаковићу на истрајном књижевном прегалаштву. Стојшић је чак мислио да је Видаковић због Вукове критике одустао од даљег књижевног рада. Песник Јован Пачић је такође похвално писао о Видаковићу, а у једној својој оди (објављеној у збирци песама из 1827. године) он описује Хеликон где Видаковића смешта уз Јована Рајића, Доситеја Обрадовића и Лукијана Мушицког. Веран му је остао и Јоаким Вујић. Било је и писаца који су подражавали Видаковићев стил. У Пешти је имао присталице у књижевном кругу који се окупљао око Антонија Арнота. Петар Петровић је у оди посвећеној Теодору Павловићу навео Видаковића међу личностима које осладише вкус Серба к читању.[75] Видаковић чланка Кратко животоописаније Димитрија Давидовића објављен поводом Давидовићеве смрти оштро је критиковао Вукашин Радишић, учитељ из Србије, који је сматрао да Давидовић није приказан на достојанствен начин. Критика је произвела супротно дејство јер је опет усмерила пажњу књижевне јавности на дело Милована Видаковића. Многи угледни људи стали су у његову заштиту и срчано га бранили сматрајући да је он знатно допринео општем добру. Један граничар (можда Фран Курелац) писао је Сими Милутиновићу да узме у заштиту Видаковића чије су књиге постале готово народне књиге и кога Срби аустроугарски војници радо читају и кад су стационирани далеко од својих кућа (у Италији). Милутнивић се одазвао овом позиву и одговорио је Радишићу, наводећи између осталог да је Видаковић својим оригиналним делима допринео успону српске националне свести. Српски народни лист 1847. године је забележио да је једна старија госпођа толико заволела Видаковићеве романе да их је готово научила напамет, и да је у знак пијетета слала прилоге у цркву Видаковићу у спомен. У алманаху Драгољуб 40-их година 19. века Теодор Павловић је навео да је са Видаковићевом смрћу настала празнина у српском прозном стваралаштву.[76]

Књижевни утицај и каснији писци о Видаковићу

Према речима Славка Леовца готово да нема знатнијег прозног писца који се није осврнуо на Видаковића и критички одредио према оном што је он оставио иза себе. Већ у трећој и четвртој деценији 19. века угледањем на Видаковића настаје читава књижевна школа (попут оне Лукијана Мушицког у српском класицизму). Романсијерска традиција настала под Видаковићевим утицајем, с обзиром на прилике у ондашњој српској књижевности, била је изузетно продуктивна.[77] До 1827. за њега се може рећи да је једини активни српски романописац, а од тада се јављају његови следбеници. Романи Видаковићевих епигона одликовали су се сентименталним фабулама са мотивима из српске историје. Јован Чокрљан написао је роман Огледало о добродетељи и верности или Драгољуб и Љубица, а сличне романе писао је Атанасије Николић који смешта радњу свог дела у време сукоба Стефана Дечанског и Стефана Душана. После Видаковића најпопуларноји романописац био је Јевстатије Михаиловић са више романа, такође са темама из српске историје (Освета и судбина или Драгомир, жупан требињски и Цвет невиности или Добривој и Александра). У књижевим вестима објављивани су позиви на претплату за романе који нису објављени (Нестор Исаковић 1828. за дело Огледало непорочне љубави или Селимир и Софија и Георгиј Шупица 1840. Тихољуб и Ангелина). Сличне романе на српски језик преводио је Тимотеј Илић. У то време јављају се и радови који теоријски формулишу схватање романа и то углавном у опозицији према Видаковићевим схватањима (Вук Караџић, Јован Стејић који наводи 1828. да Видаковић подражава слабости иностране, а не праве романописце попут Валтера Скота, Милош Лазаревић).

И Јован Стерија Поповић је писао романе по угледу на Видаковића (Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида, по Флоријану) све до дела Роман без романа (први део написан 1832, објављен 1838, други део објављен постхумно). Ово дело представља својеврсну пародију типа романа који је стварао Милован Видаковић.[78] Према Деретићу Роман без романа је поетски обесмислио Видаковићев и уопште рани српски роман иако није означио престанак стваралаштва тог типа романа:

Као што је Стојковић припремио Видаковића, тако је Видаковић припремио Стерију. Та три писца чине најважније прекретничке моменте у развоју раног српског романа: Стојковић његов почетак, Видаковић његов успон и процват, а Стерија његову дезинтеграцију, његов стварни иако не и хронолошки завршетак.[79]

Портрет Јована Стерије Поповића, дело Јована Поповића. Своја рана дела Стерија је писао под утицајем Видаковићевог романа али је његово дело Роман без романа означило поетски, али не и хронолошки крај, видаковићевског романа.

Видаковићева дела су у 19. веку у више наврата прештампавана. Од 1810. до 1852. Усамљени јуноша је прештампаван четири пута, Велимир и Босиљка три пута у истом периоду, Љубомир у Јелисијуму до 1885. године три пута, а и његови спевови су доживели више издања.[80] Последњи пут његова дела су прештампавана између два светска рата на осавремењеном српском језику. О његовој популарности посредно сведочи распрострањеност имена његових јунака у српском народу.[81] Јован Стерија Поповић бележи да мало ко није читао његове најпознатије романе. Видаковићев псеудоисторијски роман остварио је знатан утицај и на потоња књижевна остварења са сличном тематиком. Овакви романи имали су велику читалачку публику али никада нису били део главног тока развоја српске књижевности. Међу писцима оваквих романа издвајају се Јаков Игњатовић, Чедомиљ Мијатовић и Владан Ђорђевић. Јаков Игњатовић и Чедомиљ Мијатовић наводили су да је Видаковићево дело остварило утицај на њихово стваралаштво, а Мијатовић је поврх тога свој најпопуларнији роман Рајко од Расине посветио успомени на Видаковића. Зачетник српског романтичарског романа Богобој Атанацковић суштински је трансформисао све елементе фабуле Видаковићевог романа али се од њих није у потпуности одвојио. Са опадањем функције фабуле као елемента романескне структуре опадао је и утицај Видаковићевог дела. Ипак и код Јакова Игњатовића, значајног представника српског реалистичног романа, Видаковићев утицај је несумњив, нарочито у Игњатовићевим историјским романима али је присутан и у друштвеним романима, који су представљали новину у српској књижевности. Они су били засновани на традицији српских писаца из Војводине с краја 18. и почетка 19. века, међу којима се значајем и плодношћу истицао Видаковић. Игњатовић је иначе добро познавао Видаковића и у више наврата је похвално писао о њему:

Тек што је какво Српске или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала. Сва његова дела јако су распрострањена.

У једном прегледу српског романа за хрватске читаоце Драгутин Илић је навео да су управо Доситејева Прикљученија и Басне и Видаковићеви романи створили читалачко опћинство. Поред оштрих критичара током 19. века је било писаца који су повољно писали о Видаковићу, некада и врло неумерено. Пејановић га означава као великог писца, Стерија му пева Музе те траже да ти гроб озраче, старче Видаче, Јован Суботић је наводио како су Видаковићеви критичари били па и преминули, а Видаковић је жив и дан данас док је Јаков Игњатовић рекао, а Павле Марковић Адамов поновио на прослави стогодишњице Видаковићевог рођења одржаној 1880. године: Видаковић је од Доситеја запаљену буктињу узео у руке.[82] Стојан Новаковић је у осврту на српску читалачку публику 19. века навео да је Видаковић готово кроз цео век био омиљена лектира књижевно слабије образоване публике.

Видаковић у српској књижевној историографији

Видаковић је привлачио, и даље привлачи пажњу истраживача српске књижевности, како Деретић наводи сразмерну његовом значају, а несразмерну вредности његовог дела. Јован Скерлић у својој Историји нове српске књижевности бележи:

Чисто књижевна вредност романа Милована Видаковића је мала. Његово дело је мешавина претераног фантазирања и непрекидног моралисања.[…] У историјском костиму он представља људе XVIII века. Најзад како је живео од књижевног рада, писао је брзо, без пажње, а његови романи често чине утисак првог нацрта.[…] Он је oсвојио српску читалачку публику, забављао је за неких педесет година, још 1852. почела су се издавати његова сабрана дела, осамдесетих година је прештампаван па и данас [напомена: почетак 20. века] у најнижим слојевима није изгубио своје читаоце.[83]

Лоше карактеристике Видаковићевог псеудоисторијског романа навеле су Јована Скерлића да напише како је историјски роман уопште лажан књижевни род јер роман ту искреће историју, историја скучава слободу инвенције. Недостатак аутентичног и књижевно вредног историјског романа у српској књижевности 19. века коментарисао је у једном есеју и Радован Самарџић. Као добре стране Видаковићевог стваралаштва Скерлић је истакао допринос развоју националне свести, то што је био утемељивач романа у српској књижевности и што су више но ишта његови популарни романи учинили да народна имена потисну календарска.[84] И поред тога што је Видаковић укључиван у различите прегледе историје српске књижевности (укључујући и Скерлићево дело) литература о Видаковићу није била нарочито обимна. Светислав Вуловић је 1876. забележио да Видаковићев рад у књижевности још није опширно критички испитан изузимајући рецензије Вука Караџића. На оскудност литературе о Видаковићу пажњу су скренули и М. Н. Пејиновић и И. Шерцер који је 1902. назначио да Видаковићева дела треба потанко изучавати.

Опширно дело о Миловану Видаковићу написао је најистакнутији историчар српске књижевности прве половине 20. века Павле Поповић. Дело је издавано у наставцима од 1928. до 1932. у часопису Годишњица Николе Чупића, а као монографија, уз извесне мање измене, издато је 1934. године. У овом, узору позитивистичке монографије, како књигу карактерише Миодраг Матицки, Поповић је темељно испитао све појединости Видаковићевог живота и његовог књижевног стваралаштва чиме је поставио сигурну основу за доцнија истраживања. Своје дело Поповић је отпочео преиспитивањем зашто писати о Видаковићу када је он још од савременика оцењен као превазиђен писац. Ипак Поповић је тврдио да је поред свих мана Видаковић крупна појава у српској књижевности јер, како даље наводи, међу стотинама српских писаца 19. века Видаковић би по свим критеријумима био увршћен међу двадесетак најзначајнијих. Ако није вредан као писац важан је као појава у историји српске књижевности, закључио је своје разматрање о вредности Видаковићевог дела Поповић.

Посебну студију о Видаковићу написао је и један од најистакнутијих историчара српске књижевности друге половне 20. века Јован Деретић који је користећи се структуралистичким методом испитивао структуру Видаковићевог романа, његове изворе и путеве утицаја. Славко Леовац посветио је Видаковићу један одељак у књизи Портрети српских књижевника XIX века док је Сава Дамјанов коментарисао полемику Вука и Видаковића у есеју Видаковић модернији од Вука где је Видаковића истакао као првог браниоца фиктивног у српској књижевности. Однос приповедања и морала код Видаковића испитивао је Ненад Николић који се бавио и полемиком Вука и Видаковића где је као главно поље полемике истакао супростављено схватања морала.

Што се Видаковићевог дела тиче оно је прештампавано између два светска рата али у савременој српској књижевности привлачи углавном пажњу истраживача, а не шире читалачке публике. Спасоје Васиљев приредио је библиографију Видаковићевих дела и дела о Видаковићу 1932. године. Роман Велимир и Босиљка критички је приредила Марија Клеут он је је издат у Нолиту 1982. године. Павле Поповић је предлагао да се Видаковићева дела прераде у облику приповедака за децу док је Славко Леовац изнео мишљење да би најпогоднији начин за приказивање Видаковићевог дела савременим читаоцима била једна строга антологија. Поједини Видаковићеви текстови штампани су у различитим хрестоматијама које служе као увод у изучавање овог периода српске књижевности (на пример хрестоматија коју су приредили Мило Ломпар и Зорица Несторовић). Код манастира Тресије одржава се културна манифестација Дани Милована Видаковића.

Напомене

Библиографија

Извори

Литература

Референце

Препоручена литература

Погледајте и…

• Полемика Вука Караџића и Милована Видаковића
• Списак дела Милована Видаковића