Од кад је света и века, зубобоља је мучила људско биће, тако да се човек одвајкада довијао на најразличитије начине како би решио ову непријатну болест. Иако зубарство није било признато као посебна медицинска дисциплина све до 18. века, постоје материјални докази да су се многи зубарски захвати практиковали још пре четири, пет хиљада година.
 |
| Графика Лукаса Лајдена из 1523. године. Графика приказује зубовађу док обавља свој посао, док његова сарадница искоришћава прилику и краде пацијенту кесу с новцем. |
| Извођач: Жељко Грковић. >>> |
Најранији запис о болестима зуба потиче из 5000. године пре нове ере. Ради се о једном сумерском запису у ком се говори о зубним црвима као узрочницима пропадања зуба, што је било опште веровање у историји медицине које се одржало све до 20. века.
Херодот у својим делима наводи како у Египту има много лекара, између осталих, и зубара. Записи са старих папируса сведоче да су Египћани познавали методе лечења зубобоље: правили су смесу од урме, пасуља, црног лука и маслиновог уља коју би потом стављали на отечене зубе. Хигијена усне дупље била је сасвим уобичајена пракса у Египту, с обзиром да се хијероглиф који значи прање уста врло често понавља на пронађеним папирусима. Египћани су знали да ваде зубе, као и да их надограђују. У древној Кини зубобоља се лечила акупунктуром, а медицинске књиге су препоручивале употребу четкице за зубе. Стари Кинези су радо користили чачкалице и стругалице за језик.
У старој Грчкој Хипократ је медицинску науку подигао на виши ниво. У његовим списима, чак 32 пасуса посвећено је зубарству и дефинисан је систем нумеричког обележавања бројева. Хипократ је препоручивао вађење зуба само у крајњем случају, кад би зуб био и покварен и слаб. Покварене зубе би лечио тако што би у зуб убацивао усијану жицу чиме се веровало да се спречава даље пропадање зуба. Ишчашене или сломљене вилице стари Грци су лечили тако што би их имобилисали жицама које би фиксирале кости све док ове не би зарасле. Такође су уграђивали вештачке зубе које би причвршћивали жицама за природне зубе.
Рим, који је наследио сва грчка знања у вези са лечењем зуба, подигао је зубарство на још виши ниво. У старом Риму зуби су вађени гвозденим клештима, док су се танке бушилице користиле како би се ослободио притисак у зубима, док су надоградњу зуба Римљани научили од Етрураца који су правили златне навлаке и мостове који се и дан данас могу видети у италијанским музејима. Гален је први извршио класификацију зуба на секутиће, очњаке и кутњаке. Знао је да се унутар зуба налази живац и један је од првих који је говорио о пуњењу зуба.
У средњем веку долази до застоја развоја медицине и зубарства. Вађење зуба је у средњем веку било главно и најчешће коришћено решење за зубне болести. У градовима вађење зуба је обављао берберин, док је овај посао на селима био резервисан за коваче и обућаре. Такође је настало посебно занимање зубовађа, људи који су се искључиво бавили вађењем зуба и који су обично долазили у градове у време вашара где би постављали своје радње и обављали свој посао. Неретко су користили прилику да своје муштрерије реше како болесног зуба, тако и кесе с новцем. Око врата су обично носили огрлицу од људских зуба и имали су обичај да се хвале својим безболним методама вађења зуба. Понекад би се вађење одлагало чишћењем каријеса које се обављало уз помоћ"зубне бургије", малог металног штапића који се вртео између дланова. Рупе би се попуњавале меким материјалима који би привремено изоловали зуб од отвореног ваздуха и на тај начин ублажавали бол. Крајем 15. века у Италији је живео научник Аркуланије који је саветовао коришћење златних листића за попуњавање рупа у зубу, техника која се и дан данас користи.
С друге стране, арапска цивилизација у средњем веку дала је одређене доприносе развоју зубарства. Арапски лекари су придавали велику важност прању зуба, а такође су имали широк дијапазон рецепата за водице за испирање уста и прахова прање зуба. Такође су практиковали вађење зуба, као и лечење ишчашених и сломљених вилица. Такође су правили и вештачке зубе од дрвета, које би причвршћивали за здраве зубе.
У 16. веку проучавањем људске анатомије дошло се до нових открића о анатомији зуба и усне дупље. Амброаз Паре (1509—1590), отац модерне хирургије, написао је први илустровани приручник из области зубарства.
Осамнаести век је век зачетка модерне стоматологије. Пјер Фошар (1678—1761), отац модерне стоматологије, у свом делу из 1723. године Зубна хирургија (Le Chirurgien Dentiste) поставио је темеље модерном зубарству: дао је детаљан опис анатомије и функције зуба, знаке и симптоме оралне патологије, оперативне методе за уклањање каријеса и рестаурацију зуба, као и основе парадонтологије и ортодонције, надоградњу и имплантологију. Крајем века установљено је да се за израду вештачких зуба може користити порцелан, уместо зуба нилског коња или кита, који су се до тада користили у простетици.
Литература
Bonnie L. Kendall. Opportunities in Dental Care Careers, Career Books, Chicago, 2001, pp. 1—14.
S. S. Hiremath. Textbook of Preventive and Community Dentistry. Elsevier, New Delhi, 2007, pp. 114—116.
