Лукавство Словена приликом њихових упада на византијску територију било је познато и византијским писцима. Један од градова који је пао у словенске њихове руке био је и Топер (Топир)…
 |
| Виктор Васнецов, Бој Скита са Словенима, уље на платну из 1881. године. Романтичарски приказ из 19. века. |
| Извођач: Хеника Соловјев. >>> |
Прокопије, Менандар Протектор и Теофилакт Симоката описивали су словенску војну опрему, њихова насеља, као и начин њихова ратовања. Они наводе да се Словени не боре на отвореном пољу, већ увијек непријатеља вребају на неприступачним мјестима и склони су лукавству. Када се нађу пред непријатељем, они прво покушају да га заплаше виком и галамом, а ако је непријатељ остао миран, они се дају у бијег и траже мјеста за скривање. Ипак, ратујући са византијском војском и њихов начин ратовања постао је савршенији, па поред тога што су били вјешти у прелажењу ријека, они су почели да побјеђују и на отвореном пољу, али и да граде опсадне справе и заузимају тврђаве.
Године 550. група од 3 000 Словена је прешла Дунав и почела да пљачка византијску територију на Балкану. Након неког времена они су се раздијелили у двије групе: прва је бројала 1.800 људи, а друга 1.200 људи. Византијска војска која им се супроставила, била је поражена и у Илирику и у Тракији. Посебно тежак био је пораз команданта коњице Азбада, кога је поразио други словенски одред у Тракији док је предводио елитне коњаничке јединице из тврђаве Цурул. Прокопије наводи да су Словени побили многе Византинце који су бјежали, а самог Азбада су ухватили и бацили га на разбуктан огањ и спалили, претходно му скинувши ремење са леђа.
Након ове побједе, Словени су дошли пред град Топер, који се налазио у југоисточној Тракији у подножју планине Родопи. Како војно нису били способни да заузму град, они су прибјегли лукавству. Наиме, један дио њих посакривао се на неравном земљишту у околини града, док су други, којих је било бројчано мање, изашли на оближње брдо испред источне градске капије и почели да вичу и изазивају браниоце у нади да ће их намамити да крену на њих. Ови на градским зидинама, када су видјели малу групу Словена пред градом, охрабрили су се, одважно изашли из града и кренули у потјеру за групицом Словена који се дадоше у трк и хитрим кораком побјегоше ка својим саборцаима који су спремни чекали у засједи. Када је византијска војска дошла довољно близу, Словени су је на препад напали, опколили и потпуно уништили.
Пошто је тако град остао без бранилаца, Словени су одлучно кренули да га заузму. Становници унутар зидина су се бранили како су знали и умјели — бацали су камење на Словене и поливали их врелим уљем, али су их Словени засули стријелама и потисли их са руба зидина, тако да су могли без сметњи да преко мердевина уђу у град и заузму кључне позиције на зидинама. Када су заузели град, побили су све мушке становнике у њему, а жене и дјецу су одвели у робље.
Литература
Историја народа Југославије I, Београд 1952.
Византијски извори за историју народа Југославије (уредник Љ. Максимовић), Београд 2007. (фототипско издање).
