Стефан Мусић
**Стефан Мусић**, фрагмент ктиторског портрета из Цркве Ваведења Богоридице, западни зид наоса, манастир Нова Павлица, до 1389. године.
Стефан Мусић, фрагмент ктиторског портрета из Цркве Ваведења Богоридице, западни зид наоса, манастир Нова Павлица, до 1389. године.

Стефан Мусић је био српски средњовековни властелин из породице Мусић. Био је сестрић кнеза Лазара Хребељановића и погинуо је у Косовској бици 1389. године. За разлику од већине властеле, успомена на њега се сачувала у народној традицији из каснијих времена, посебно у епској песми Мусић Стефан.

Породица

Стефан је био син челника Мусе и Драгане, сестре Лазара Хребељановића. У повељи цара Уроша из 1363. године Муса се спомиње као челник. Иста повеља је одобрила размену између Мусе и моћног кнеза Војислава Војиновића коме је челник препустио жупу Звечан у замену за Брвеник, који се налазио на доњем Ибру. Венчање између Мусе и Драгане обављено је најкасније 1355, а у браку су рођена три сина: Стефан, Лазар и Јован.[1] Најстарији, Стефан, рођен је нешто пре 1356. године, а у првим важнијим догађајима у којима је учествовао 1373. имао је најмање седамнаест година.[2] После Стефана рођен је Лазар, који је име добио по ујаку, а затим Јован, који је највероватније рођен око 1358. године будући да се 1388. помиње као топлички митрополит. За митрополита није могао бити рукоположен пре навршених тридесет година живота.[3]

Биографија

Сукоб са Николом Алтомановићем

У каснијим догађајима, жупа Брвеник, посед Мусића, нашла се укљештена између Рудника и Звечана који су припадали жупану Николи Алтомановићу. Могуће је да је Алтомановић покушавао да истисне Мусиће који су пак, не само из родбинских обзира, стали уз кнеза Лазара. Када су 1373. Лазар и његов савезник бан Босне Твртко I Котроманић поразили и заробили Николу Алтомановића, угледни заточеник је, према Мавру Орбину:

„предан на чување некој властели, смртним својим непријатељима. Њихов поглавица био је Стефан Мусић, који му је, по тајном одобрењу кнеза Лазара, дао ископати очи…“[4]

Пошто се челник Муса помиње у изворима последњи пут 1381. године, вест да је Стефан Мусић већ 1373. сматран поглаваром једне групе властелина могла би се објаснити претпоставком да се Муса већ тада повукао из политичког живота услед болести или старости, те да је старешинство у оквиру породице предао најстаријем сину.[2]

Као и бројна друга властела из друге половине 14. века Стефан и Лазар Мусић се спомињу на натписима под титулом господин. Титула је била скромна и тешко је одредити њен хијерархијски положај унутар Лазареве кнежевине. Ипак, као кнежев сестрић и верни велможа, могуће је да је Стефан Мусић уживао виши статус него што је то било одређено формалним обележјима.[2] Као посебна привилегија коју је кнез даривао свом сестрићу могло је бити и право на ковање сопственог новца. На тлу кнежевине Хребељановића кован је новац са натписом СТЕФАН на аверсу без икакве додатне титуле. Мада је било историчара који су сматрали да је кнез новац ковао у име свог малолетног сина Стефана Лазаревића, будућег деспота, ипак је вероватнија могућност да је новац, по посебном одобрењу, ковао кнежев сестрић.

У добу обласних господара

За разлику од зета Вука Бранковића, који је својој властели дозвољавао да кују сопствени новац, Лазар је био неупоредиво строжији по том питању, па се тако дозвола Стефану Мусићу да кује новац могла сматрати изванредном привилегијом. Рудно богатство Брвеника било је довољно да Стефан Мусић развије сопствену ковницу а затим утврди богате трговачке везе са Дубровником.[5]

За разлику од српских извора који увек помињу Мусиће по имену, дубровачке исправе их редовно помињу и по презимену премда се оно писало у неколико различитих варијанти: Musich, Molsich, Mosich и Mulsich.[2] Трговачке везе са Дубровником Стефан Мусић је одржавао бар од 1378. године када се први пут помиње у документима Републике св. Влаха. Дубровачко Велико веће је 1388. даривало Стефана и Лазара поводом свадбе у њиховој кући. Историчари су закључили да се овом приликом највероватније женио млађи Лазар, пошто је Стефан већ имао 35 година.[6] Последњи документ из Дубровника који спомиње Стефана Мусића датира од 9. фебруара 1389. када је Велико веће решило да српском великашу поклони ратничку опрему. Могуће је да је развој догађаја диктирао управо овакав дар.[6]

Косовска битка

Браћа Стефан и Лазар су, следећи свог ујака, учествовали у Косовској бици на Видовдан 1389. године. Патријарх Данило III их је споменуо међу онима који су погинули у боју приликом описа преноса моштију кнеза Лазара у Раваницу. О Стефановом учешћу у боју посредно сведочи познија историја Мехмеда Нешрија са краја 15. или почетка 16. века. Нешрија, чији опис Косовској боја није веродостојан, је записао како се на десном крилу српске војске заједно са Вуком Бранковићем налазио и кнежев братанац/сестрић. Османски историчар, иако је писао са приличне временске дистанце, вероватно је познавао имена главних учесника у Косовском боју. У сваком случају, Нешријина вест је једини помен конкретне улоге коју је Стефан Мусић могао имати у чувеној бици.[6]

Погибију браће Стефана и Лазара преживео је њихов млађи брат митрополит Јован о чијем се датуму смрти ништа не зна. Такође, дубровачки акт из 1402. помиње да су тада у Дубровнику боравили Стефан Мусић и мајка му Јелена. Сматра се да се радило о удовици Лазара Мусића и њеном сину који је, по свему судећи, име добио по стрицу.[8]

Задужбина

Фотографија **манастира Нова Павлица**, савремен изглед.
Фотографија манастира Нова Павлица, савремен изглед.

Мусићи су иза себе оставили и задужбину у виду цркве Богорочиног Ваведења у Новој Павлици.[3] Сматра се да је култ Богородичиног Ваведења био посебно раширен у Србији у другој половини 14. века. Браћа су у цркви приказана на ктиторском портрету, а ктиторски натпис идентификује Стефана као сина Мусе и Драгане и сестрића кнеза Лазара. Ипак, у цркви нема и портрета кнеза Лазара који је као сизерен браће Мусића могао бити приказан како посредује између ктитора и свеца или како благосиља дар у виду задужбине. Чињеница да је Лазар вероватно самостално ковао новац, да је, такође самостално, комуницирао са Дубровачком републиком и да Лазар није приказан уз ктиторски портрет још једном подвлачи да су Мусићи уживали посебан положај међу властелом кнеза Лазара. Када су кнежеве мошти преношене у Раваницу преноћиле су у Новој Павлици крај гробова његових сестрића.[1] Сматра се да је манастир Нова Павлица био место раног ширења култа кнеза Лазара. Наиме, на натпису у манастиру Нова Павлица истиче се са поносом сродство Стефана Мусића са светим кнезом Лазаром, самодржавним господином Србљем и Подунавију.[7] Приликом археолошких ископавања у Новој Павлици су откривени и гробови браће Мусића, оријентисани према њиховом ктиторском портрету, а антрополошка истраживања су дала оквирну представу о физичкој грађи Стефана и Лазара Мусића. О конкретном узроку њихове смрти није било могуће дати стручну процену.[2]

У традицији

Ктиторски портрет из манастира Нова Павлица на коме су приказани **Стефан** и **Лазар Мусић**.
Ктиторски портрет из манастира Нова Павлица на коме су приказани Стефан и Лазар Мусић.

Стефан Мусић један је од неколицине српских средњовековних властелина који су постали део епске традиције. Мусић је остао забележен у вези са Косовском битком, догађајем који је у српској епској традицији заузео изузетно место. Вук Стефановић Караџић је у Српском рјечнику (1818) навео постојање целовите песме о Косовској бици, Лазарице, али је није пронашао код певача свог времена. И у писаној књижевности пре Вука Стефановића Караџића забележен је приказ Косовске битке заснован на епском предању, на пример у Краљевству Словена Мавра Орбина. Косовски циклус песама имао је дугу и сложену генезу, тежиште мотива у различитим песмама је мењано а сама епска традиција је бележена у више наврата тако да је сачувано више различитих верзија песме о Стефану Мусићу. У 18. веку настао је Ерлангенски рукопис који представља најважнију предвуковску збирку народне поезије и о њему се налази песма о Стефану Мусићу.[9] У песмарици Аврама Милетића из 1779. године забележена је песма Историја Мусића Стефана, једна од две десетерачке песме у овом зборнику која је двоструко краћа од потоње верзије коју је забележио Вук Стефановић Караџић. Међу песмама Вукове збирке о Косовској бици историчар књижевности Јован Деретић издвојио је две групе— у прву групу спадају песме чије је тежиште на самом догађају и кључним епским личностима, кнезу Лазару и Милошу Обилићу, и то су епске историјске песме док је тежиште других на индивидуалним особинама личности и њиховим унутрашњим моралним сукобима. У другу групу убраја се и песма Мусић Стефан, који Деретић сврстава међу уметнички најуспелије песме косовског циклуса.[10] Песму Мусић Стефан Вук је забележио од Слепице из Гргуреваца. Он је за ову народну певачицу сазнао док је боравио у Срему 1816. године а по повратку у Беч писао је Лукијану Мушицком молећи га да неко из братства манастира Шишатовац, где је Мушицки био настојник, забележи оне три косовске песме, по којима је Слепица из Гргуреваца очито била позната. Мушицки је изашао у сусрет Вуку и послао му крајем године чак десет песама, међу којима је Вук означио четири као оне које потичу од Слепице из Гргуреваца али су каснији истраживачи у ту групу убројали још неке песме, међу њима и песму Мусић Стефан. У песми Мусић Стефан, како оној забележеној у песмарици Аврама Милетића тако и оној која је забележена за Вукову збирку, Стефан долази на бојно поље са закашњењем али одлучује да се прикључи бици и поред извесности пораза, мотивисан подсећањем на кнежеву клетву.[11] За песме забележене у предвуковском времену карактеристично је изостављање етнонима што указује на сложен пут настајања косовског епског циклуса, док се опредељење за битку која је већ изгубљена, а ради испуњења завета уклапа својим главним мотивима у песме забележене од Слепице из Гргуреваца.

Стефан Мусић се јавља и у новој српској књижевности. Наиме, у роману Милована Видаковића Усамљени јуноша Стефан Мусић је отац Тихомиља, једне од главних личности романа. Тихомиљ у роману приповеда о једној својој успомени из детињства која представља књижевну обраду мотива из предања у вези са Косовском битком и приказом ове битке у делу Јована Рајића. У тој приповести Стефан Мусић разговара са великашима о очекиваној издаји Вука Бранковића, Лазаревој сумњи на Милоша Обилића, свађи супруга Вука Бранковића и Милоша Обилића и о другим појединостима у вези са будућом битком. Ток битке, такође заснован на традиционалним представама, приповеда гласник када долази код Анастасије, супруге Стефана Мусића, а на вест о погибији супруга и она умире и тако Тихомиљ остаје сироче. Мотиви ове приповести преузети су из епске традиције и историјског дела Јована Рајића али су подвргнути особитој књижевној обради а имена су једино што поједине личности романа везује за историјска дешавања.

Литература

  • Ј. Деретић, Српска народна епика, Београд 2000.
  • Ј. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 2002.
  • Р. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд 2001.
  • М. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, Властела српских обласних господара, Београд 2000.

Референце

1. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 101—102.
2. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 115.
3. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 97—98.
4. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 114.
5. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 134—135.
6. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 116.
7. Михаљчић, Јунаци косовске легенде, 281.
8. Шуица, Немирно доба српског Средњег века, 98.
9. Деретић, Историја српске књижевности, 429.
10. Деретић, Српска народна епика, 25.
11. Деретић, Историја српске књижевности, 377.
Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported