Француски краљ Жан II Добри (1350—1364) наследио је на престолу свог оца Филипа VI. Oд оца је вероватно наследио и приврженост витешким идеалима, која се код њега развила до грoтескних размера. Ова његова оданост витештву умногоме је утицала на његове политичке одлуке и на ток Стогодишњег рата који је вођен између Француске и Енглеске.
 |
| Портрет француског краља Јована Доброг, темпера и злато на платну, анонимни уметник, дело је некада приписивано Жирарду од Орлеана, настало је око 1350. године. |
После пада Калеа у руке енглеских снага, Стогодишњи рат се претворио у низ мањих чарки које су се смењивале са кратким и климавим примирјима све до 1355. године. Те године Енглези су извели два напада на француску територију који су више личили на пљачкашке походе, него на велике војне операције.
Поход из 1356. године имао је сасвим другачији карактер. Претпоставља се да су Енглези тада намеравали да једновремено нападну француску територију из два правца — са севера преко Нормандије и са југозапада преко Гаскоње, а две војске које су предводили Хенри, војвода од Ланкастера и Едвард, принц од Велса — познатији као Црни принц — требало је да се сретну у долини Лоаре. Ипак овај поход изведен је неспретно и две војске нису успеле да се споје, али је Црни принц ипак успео да опљачка богату долину Лоаре и да се са колоном кола која су превозила ратни плен упути ка Бордоу. Француски краљ Жан II је пошао у потеру и успео да сустигне противника код Поатјеа. Како преговори о примирју нису успели, борба је настављена. И поред тога што је видео да његова војска има слабе шансе, Жан није хтео да одступи већ је предводио последњи талас напада у коме су он, његов син Филип и многи други истакнути француски племићи пали у заробљеништво.
Према заробљеном Јовану Енглези су се опходили са највећим поштовањем, а енглески краљ му је омогућио да живи у складу са својим рангом о његовом трошку. Уследили су преговори који је требало да доведу до окончања ратног сукоба. Према првом договору енглески краљ је требало да добије проширење војводства Гаскоње на целу Аквитанију, затим Мен, Анжу, Нормандију, Турену, сизеренство над Бретањом и област око Калеа. Истовремено он и француски краљ требало је да се одрекну неких својих феудалних права: енглески краљ својих претензија на француско краљевство, а француски врховног сизеренства над поседима енглеске круне на континенту. Утврђена је и вредност откупа и то на баснословну суму од четири милиона круна. Овај уговор није био од било какве вредности па су Црни принц и дофен Шарл преговарали о новом уговору. Резултат ових преговора био је уговор у Бретињију, који су двојица владара нешто касније потврдила у Калеу, и где су територијалне промене смањене као и откуп за француског краља на три милиона круна.
Ипак одредбе уговора које су предвиђале територијалне промене биле су тешко оствариве па уговор заправо никада није ни спроведен. У Калеу је исплаћена прва рата откупнине у износу од 400.000 круна и француски краљ је пуштен из заточеништва. Као таоци док се не плати и остатак, остали су краљев брат, два његова сина и многи истакнути француски племићи. Дофен Шарл је улагао велике напоре да би прикупио потребна средства. Своју сестру је чак продао војводи Милана за велику суму новца. Ово његово прегалаштво опструирао је сам краљ Жан. Наиме, чим се вратио из заточеништва организовао је огромну прославу у част тог догађаја на којој је потрошио сав прикупљени новац. за то време Жанов други син, Луј, војвода од Анжуа, побегао је из заточеништва где је мењао оца као талац, да би се придружио својој невести у једном свом замку недалеко од Калеа. Он се оженио непосредно пре битке код Поатјеа, а у самом Калеу уживао је право слободног кретања. Његов отац и брат били су запрепашћени оваквим поступком. Како би спречио срамоту француски краљ се сам вратио у заробљеништво где је и умро 1364. године у Лондону. Са енглеским краљем нови француски владар Шарл V Мудри је 1366. године постигао споразум да ће редовно исплаћивати рате откупнине али овај договор није реализован јер је убрзо букнула нова фаза Стогодишњег рата.
Литература
Сидни Пејнтер, Историја средњег века, Београд 1997.
