Родослов је био један од жанрова старе српске књижевности чији су садржај различите генеалошке конструкције чији је циљ био да повежу појединца или породицу са познатим претком или династијом.
Лоза Немањића: Сликани родослови
У доба владавине Немањића родослови нису постојали као књижевна врста. Пре појаве писаних родослова сличну функцију имали су сликани родослови, односно Лозе Немањића, који су поред ликовног имали и текстуални део у облику натписа. Лозе Немањића, које се први пут јављају у време краља Милутина, имале су сличан идеолошки програм као и каснији родослови тј. требало је да на упечатљив начин потврде наследно право Милутиновог потомства у односу на потомство његовог брата Драгутина. Овакви сликани родослови немају паралеле у савременом европском сликарству. Њихов циљ је да прослављају светородну династију Немањића.
Твртко I Котроманић
Писани родослови настали су након изумирања главне линије династије Немањића. У осниви свих српских родослова налази се овај владарски род. Ипак писани родослови нису настали како би прославили династију Немањића већ да би исконструисали родбинске везе нових владарских породица са светородном династијом.
Настанак првих родослова објашњава се тежњом босанског бана Твртка I Котроманића да оправда своје претензије на срспку краљевску круну. Истицање Тврткових родбинских веза са Немањићима које су стварно постојале постало је актуелно у његовој владарској идеологији. Након победе извојеване у савезништвом са кнезом Лазаром, Твртко је добио добар део територија пораженог жупана Николе Алтомановића међу којима су се налазиле неке од најважнијих старих српских земаља (на пример и Полимље са манастиром Милешевом). Писци Твртковог родослова подсећали су на брак између Јелисавете, кћерке краља Драгутина и Стјепана I Котроманића, деде бана Твртка. Ови први родослови настали су пре Твртковог крунисања за краља Срба и Босне (пре 1377). У њима се Твртко још помиње као бан.
Лазаревићи и Бранковићи
Родослови прерађени у првој половини 15. века за Немањиће настоје да вежу Лазаревиће и Бранковиће. Првобитни родослови се са тим циљем проширују потомцима Немањиног сина Вукана од којега, према родословима, потиче Милица, супруга кнеза Лазара и мајка Стефана Лазаревића. Директније сродство између Немањића и Лазаревића поставља родослов назван према Илариону Руварцу и према коме је кнез Лазар ванбрачни син цара Душана.
Пошто је за деспота Стефана Лазаревића велики значај имала Угарска јер је он био и угарски великаш и западни витез непосредно сродство са Немањићима му није било довољно јер родоначелник Немањића, Стефан Немања, није био довољно познат у Угарској. Стога су писци његових родослова исконструисали сродство које сеже чак до Константина Великог. Тако се римски цар Лициније (308—324), зет и источни савладар Констатина Великог, повезује се за српском династијом. Као извор за ову генеалошку конструкцију послужио је превод хронике византијског монаха Јована Зонаре, која је у оригиналу написана у 12. веку. Скраћени родослов налази се и у житију деспота Стефана Лазаревећа од Константина Филозофа.
Крајем 15. и почетком 16. века написани су родослови којима је циљ да прославе сремске Бранковиће који су у Угарској носили титулу српских деспота. Српски родослови су последњи пут прерађивани у другој половини 16. века и они повезују српску феудалну породицу Јакшића са руским царем Иваном Грозним. Ана, ћерка Стефана Јакшића, била је удата за литванског кнеза Василија Лавовича Глинског. из овог брака потицала је Јелена, жена великог кнеза Василија III Ивановича и мајка цара Ивана Грозног. Преко Бранковића и Лазаревића овај родослов истовремено повезује Јакшиће са Немањићима. Повезивање са Немањићима није овим завршено већ је и у 19. веку постојала намера Чедомиља Мијатовића да се Обреновићи повежу са Немањићима преко румунских Балшића који су наводно били у сродству са зетским Балшићима.
Књижевне одлике, историјска критика и издања
Родослови су писани сажето без књижевних амбиција. Углавном саопштавају само најважније податке везане за владара и његов род, каснији родослови се понекад продужују подацима из летописа и подацима о задужбинама.
Иако је њихова намера јасно идеолошки мотивисана они се не могу занемарити као историјски извор. За модерну историографију су значајни јер одсликавају тежње и идеале појединих владарских и властеотских породица. Истицање стварног сродства или фантастичне генеалошке конструкције увек су у вези са политичким збивањима.
Српске родослове издао је Љубомир Стојановић у књизи Стари српски родослови и летописи (Београд-Сремски Карловци, 1927). Родослов сремских Бранковића у одломцима је издао Ђорђе Сп. Радојчић у делу Из старе српске подунавске књижевности и писмености. Родослов сремских Бранковића с краја XV века (Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 3 (1958) 159—170).
Литература
- Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1982.
- Ђ. Сп. Радојчић, Доба постанка и развој старих српских родолсова, ИГ 2 (1948) 21—36.
- Родослови (Р. Михаљчић, 625—627) у Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
